Када љубитељ хоће озбиљну музику он иде у Коларац, ако воли добру литератуту походи Народну библиотеку, а ако, пак, жели духовно очишћење одлази у Саборну цркву. А када хоће озбиљне новине, купује Политику.

Сада антидржавна алијанса Тадић - Пастор мора да жури. Што брже ступање на снагу новог Статута Војводине заједно са одуговлачењем реализације споразума са Русијом у суштини су сегменти исте политике. Цена те „операције“ ће бити српски губитак Војводине.

„Преостале оранице и стратешки важне територије мењамо за обећања“, писаће после изнудице страног мешања у будућем најкраћем уставу скраћене Србије. То би био логичан последњи стадијум озбиљног обољења елите у кругу двојке.

Можда је време и последња прилика да српска десница отвори питање европске идеје у Србији. Шта за Србију данас представља европска идеја? Да ли је реч о неразумној потреби да се увек неком припада, или је то исказ припадности једном интернационалном пројекту?

Светска економска криза ујединила је богате: одмах су отпустили раднике, тешко да ће отпустити и телохранитеље. За то време партије ће ћутати, више у страху да богаташи не отпусте и њих него од тихог роптања сиротиње, и повремено ће их као Тадић молити да буду солидарни.

Предложак идеологије Мале Србије јесте србофобија, лагано учвршћивана у време комунистичких скоројевића, после октобра 1944. Након Октобарске револуције 2000. србофобија је, без зазора и дрско, на велика врата уведена у државне институције и јавни живот као нова вера.

Кључни појам ових избора, па самим тим и актуелног политичког тренутка изражен је мрачном, претећом синтагмом „повратак у деведесете“. Ово није био слоган, то није био ни затворен политичко-идеолошки аргумент, већ магијска, ритуална мантра.

Медијска пропаганда јесте допринела паду радикала, али и да нема таквих медија, реч је о идеологији коју је прегазило време. То је била политика целог прошлог века, али Србији није донела ништа, а однела је многе животе.

Ђелић нам је свима оставио само једну могућност – везивање за мртваца, за постојећи однос снага у друштву, немогућност промене колико год стање било тешко, заробљеништво у матриксу безнађа. То није само узурпација, то није само безобразлук. То је злочин у настајању.

У разговорима о смени главног уредника Политике у више наврата је изражено опредељење да ће мишљење редакције бити од готово пресудног значаја. Ништа од тога није се десило. Зашто се онда организује та „демократска“ фарса?