Какав је кредибилитет неопходан држави Србији да би поставила питање несрећника страдалих у Задру, Загребу, "Олуји", Сарајеву, Мостару, Приштини, Пећи? Од када се то захтева кредибилитет да би се тражила правда за поклане и прогнане?

У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе.

Градска власт Новог Пазара је ''побратимила'' овај град са неким насељем у Турској, по имену Пендик, а одмах затим је променила називе места где живе само Срби. Село Црквине у општини Тутин, које се и у време турске окупације звало тако, сада се зове Кадилук!?

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

Копи-пејст техника је данас постала прилично уобичајена, а она је уосталом већ одавно, само на мало другачији начин присутна у облику цитирања приликом писања стручних и научних радова. У том случају је, међутим, обавезно навођење извора и аутора.

И видеће бирачи, да зелена ливада и корита нису њихова, и да никада нису ни била, нити пак требала бити. Видеће и да су прелепе штале, фарме и замкови, били уствари само обриси будућих кланица за њих! Али то није оно најгоре што очекује стада и крда бирача у Србији.

Знак да се декларација о Сребреници расправља – без истинске расправе! – и доноси у Страсну седмицу је знак за оне који знакове умеју да читају. Али – не треба се умислити. Дакле, после невине смрти, мора доћи до васкрсења – али само за оне достојне покајања и исцељења.

Познајете ме и познајете Двери већ 15 година. За то време никада Вас нисмо слагали, ни преварили, нити издали. Никада нисмо изневерили своје принципе нити одустали од борбе за живот Србије. Зато се сада обраћам свима онима који су од 1990. године на изборима увек гласали патриотски.

Судбина браће Дробац јесте метафора положаја српске заједнице у Хрватској и односа хрватске јавности према случајевима очигледне националне дискриминације. Каква се порука шаље преосталим Србима у Хрватској оваквим понашањем премијерке?

На овим изборима, изгледа, и политичари су свесни колико смо у дубиози и колико ни леп осмех, ни искрено испричана лаж не вреде, па на плакатима готово нико не сме да нас погледа у очи. А, и шта има ту да се гледамо, и онако је све јасно – и ко ће бити, а и како ће нама (обичним људима) бити.