Политички живот | |||
Мојих пет месеци у Министарству привреде |
уторак, 25. март 2014. | |
Провео сам пет месеци на месту саветника министра привреде (септембар 2013 - јануар 2014). Био сам део саветничког тима који је бројао пет кабинета који је чинило преко десет особа. Негде у октобру месецу, када ми је било јасно да тамо нећемо дуго остати, почео сам да бележим важније догађаје. Намера ми је била да своје искуство преточим у књигу која ће делимично бити за стручну (академску), али превасходно за широку публику. (Гарантујем сваком ко не зна економију да ће разумети суштину.) Негде у јануару месецу, када сам завршио главу 1, почео сам да тражим издавача за књигу. Разговарао сам са власницима две издавачке куће. Дао сам им главу 1 да прочитају. Обоје су рекли да би волели да то објаве, али да сада то не смеју да ураде. Не замерам им. Након тога сам престао да тражим издавача и одлучио да сачекам нека другачија времена за објављивање. У међувремену, одлучио сам да објавим онлајн барем нешто од онога што сам довршио. Јавности стављам на увид главу 6. (Прва рука, 13. март 2014) Глава 6 Седнице Владе Србије Јавна седница Владе Србије од 8. октобра На састанку кабинета од 24. новембра повела се велика расправа око тога да ли Радуловић треба да иде на седнице владе. Радуловић је престао да иде на седнице још 8. октобра када је Лазар Крстић представио пореску реформу чији је циљ била фискална консолидација.[1] Програм који је представио министар Крстић био је заправо прво подметање ноге које је дошло од стране осталих чланова Владе. Како је произилазило из друге тачке премијеровог експозеа[2] који је у Скупштини Србије представљен 30. августа, реформа је требало да започне са смањењем намета на рад, то јест пореза и доприноса (види главу 2). Иако су крајем августа на састанцима на којима се усклађивао премијеров експозе Вучић, Дачић и Крстић дали своју експлицитну сагласност да је неопходно да се ово уради, већ половином септембра више нико сем Радуловића није помињао ту тачку експозеа. Ипак, током целог септембра говорило се о неком новом пакету економских реформи, иако нико тачно није знао шта би под тиме требало да се подразумева. Неколико дана уочи јавне седнице Вучић је у једној изјави за медије рекао да ће „Крстић и Радуловић представити нови пакет реформи на јавној седници Владе 8. октобра“. Шестог октобра питао сам Радуловића о чему се ради и да ли су он и Крстић почели да раде на пакету реформи. „Немам појма“ – узвратио је Радуловић. „Нико ми ништа није рекао“. Јавна седница је на крају одржана, смањење намета на рад није ни поменуто, а камоли разматрано, а Радуловић је у знак протеста одлучио да се не појави на тој седници. Одустајање од смањења намета на рад није био једини разлог недоласка на јавну седницу. Са њим је повезано повећање других пореза које је представио Лазар Крстић. Став кабинета је био да се већ налазимо на „погрешној“ страни Лаферове криве[3], те да није оправдано повећавати један порез ако истовремено не смањите неки други. Али који порез треба да повећате, а који да смањите? Па у томе се управо састоји вештина управљања јавним финансијама. Ако не разумете да порези утичу на људско понашање, и да треба мењати оне порезе који доприносе циљу који треба да остварите, онда не разумете шта треба да ради министар финансија. Министар финансија није рачуновођа. Он с министром привреде треба да ради усаглашено да би могао да зна шта су економски циљеви једне владе. Ако је циљ економске политике запосленост, фискална политика може да помогне. Ако желите да подстакнете запошљавање, морате да смањите порезе и намете на радну снагу. Тиме подстичете послодавце да запошљавају више него пре. Али пошто смањујете пореске приходе, у буџет ће се сливати мање новца. Зато бисте могли да повећате неке друге порезе.[4] Међу њима може да буде ПДВ: он има индиректан утицај на запошљавање, за разлику од намета на рад који имају директан утицај. Другим речима, тачно је да би становништво директно изгубило део потрошачког вишка које је имало пре подизања ПДВ-а, али би му се све то вратило на индиректан начин кроз веће могућности проналажења посла. На крају можете да добијете неутралан нето резултат у погледу пореских прихода, а успели сте да запослите више људи. То је економски циљ вредан пореске реформе. Министар финансија изгледа није разумео ову логику, већ је (као и његов претходник) на сваку потребу за попуњавањем буџета одговарао повећањем пореза, смањењем потрошње и додатним задуживањем. То је био други разлог због кога Радуловић није хтео да оде на поменуту седницу. Мере које је Влада тада усвојила заправо су биле понављање мера усвојених у септембру 2012. године[5], а које су резултирале већим буџетским дефицитом и још већим задуживањам у 2013. години. Пореска реформа коју је предложио Крстић 8. октобра 2013. године подразумевала је исту ствар (само са мало другачијим бројевима): повећана је нижа стопа ПДВ-а[6] и наметнут нови порез. Касније су уследила и нова задуживања. Свима у кабинету нам је одмах било јасно куда води таква економска политика, чак и да није било искуства од пре годину дана – пре или касније држава ће остати без прихода, и једино што ће моћи да уради јесте да поново подигне порезе или да се додатно задужи током 2014. године.[7] Резултат овакве „генијалне“ фискалне консолидације смо видели већ у марту 2014. године када је министар финансија најавио ребаланс буџета за 2014. годину. Колико се сећам, никада раније већ у марту није било јасно да је неопходно извршити ребаланс буџета за текућу годину. Шта значи када министар то каже? То значи да сте негде погрешили у процени прихода и расхода. Када само пар месеци после усвајања кажете да буџет мора на ребаланс, то значи да сте негде дебело забрљали. Буџети су били све нереалнији, фискална политика све кратковидија, а министри финансија све некомпетентнији. Било како било, Радуловићево непојављивање на јавној седници је заиста било упадљиво. Сви су приметили да није на седници и да нешто није у реду. Новинари су су „намирисали“ да је после непуних месец и по дана од реконструкције већ дошло до расцепа у Влади. Угостивши 18. октобра Радуловића на вестима ТВ Б92, Љубица Гојгић је три минута инсистирала да јој одговори на питање зашто није био присутан на седници. Били су потпуно у праву. Радуловић је био један од пар министара у овој влади који није хтео да се понаша као фикус. Расцеп који се појавио 8. октобра ширио се све више да би на крају довео до оставке коју је Радуловић поднео 24. јануара 2014. год. Како изгледају седнице Владе Србије Међутим, седница Владе од 8. октобра није била једина седница на коју Радуловић није дошао. Када се цела ствар слегла, Радуловић је најпре наставио да долази на седнице у октобру, а онда поново прекинуо да долази почетком новембра. Овога пута, међутим, разлози су били мало другачији. У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе по коме материјал и дневни ред мора да се достави министрима 24 сата пре почетка седнице (члан 52 Пословника). Разлог за раније достављање материјала је једноставан: не можете на самој седници читати неколико десетина страна дугачке законе и на лицу места донети информисану одлуку о томе да ли да их подржите или не. Онај ко вас ставља у ту ситуацију или вам не жели добро, или вас ставља у ситуацију да донесете одлуку у којој има нешто сумњиво. Нико од министара (у периоду септембар 2013-јануар 2014) никада није испољио било какву врсту протеста због овакве праксе. На седницама се углавном ни о чему не расправља. Министри се буквално стављају пред свршен чин: добију законски предлог који не могу да прочитају, након чега на екрану рачунара треба да кликну „за“, „против“ или „уздржан“. Разуме се, никада нико није хтео да кликне „против“, јер би то довело у питање „јединство“ Владе. Седнице су се буквално претвориле у механичко кликтање на рачунару. У таквим условима Радуловић није видео потребу да долази. После 8. октобра, појавио се на само још једној седници, и од тада више није долазио скоро цео октобар и новембар. Уместо њега, на седнице је редовно долазио државни секретар Радојко Србљановић који има право само да присуствује седницама, али не и да гласа. Једини пут када се на седницама Владе заиста расправљало било је средином октобра када је Радуловић представљао предлоге закона о приватизацији и стечају. Велики број министара је био заинтересован да чује да ли ће нови закон о приватизацији успети да омогући продају преко 600 друштвених предузећа која више од десет година стоје у надлежности Агенције за приватизацију. Александар Вучић није био присутан на тој седници. Кадрови Министарства привреде Коначно, постојао је и трећи разлог што Радуловић није долазио на седнице у новембру. Одмах у септембру, Радуловић је предложио нове људе на челна места Агенције за приватизацију, Сиепе, Агенције за лиценцирање стечајних управника и Агенције за осигурање и финансирања извоза. То се биле кључне агенције у надлежности Министарства помоћу којих Мининстарство спроводи политику. Пошто су у свим тим агенцијама седели Динкићеви људи, агенције су биле потпуно неупотребљиве: Преко њих ништа није могло да се уради. Директор агенција за приватизацију, рецимо, уопште није хтео да се ангажује у прикупљању “личних карата”, а без личних карата друштвена предузећа нису могла да се очисте од дугова. Радуловићево непојављивање је убрзо постало проблем. Поготово за Вучића који је био изнервиран што Радуловић не долази на седнице. На седници од 11. новембра почео је да критикује Радуловића што се не појављује. Међутим, критика поводом недолазака скривала је Вучићеву фрустрацију што није смео да га смени. Средином октобра почела је чаршијом да кружи прича како је Радуловић ковертирао оставку. Паралелно с тим, почело је нападање Радуловића у Куриру – поново је активирана прича о томе како је као стечајни управник „опљачкао више предузећа у стечају“.[8] Иако смо сви били свесни одакле су долазили напади из Курира, Радуловић не само да није хтео да се повуче, већ је током новембра Вучићу послао неколико мејлова са молбом да прекине блаћење у медијима и да га смени уколико више не жели да он буде министар привреде. Радуловић је био јако љут, али ни на један тај мејл Вучић није одговорио, ни усмено, ни писмено. Да се не би изгубила емоција, текст једног од тих мејлова (од 17. новембра) преносим у целини: Subject: Kako dalje Date: Sun, 17 Nov 2013 23:26:17 +0100 From: Sasa Radulovic To: Aleksandar Vucic Доста је било овог циркуса. Молим те да ОДМАХ обуставиш кампању мог блаћења преко Динкића и пуштањем клевета, полуинформација, подметања и нестиниа из неименованих извора медијима. И поред мојих многобројних захтева, ни једном нисмо сели да разговарамо. Потпуно погрешне економске мере су донете без икаквих консултација са мном. Твој кабинет потпуно урушава институције система. То мора да престане. Не може твој кабинет да прави дилове са инвеститорима. Твоји саветници су потпуни дилетанти за овако озбиљне ствари. Ако не желиш да више водим ресор привреде, смени ме. Немој да очекујеш да сам поднесем оставку. Немој да ме блатиш по медијима. Повуци налог да се копа по стечајевима у којима сам радио. Не можеш да ме уцениш. Смени ме ако хоћеш да твој кабинет, Синиша Мали и Динкић са свитом, воде економију и финансије, а да министри буду само фикус. Пола града већ зна да си хтео да ме смениш, па да си онда рекао да не можеш да ме смениш, па да си сад кренуо да ме блатиш и да би да ме уцениш. Зашто ли причаш људима ово, па се шири по целом граду, стварно не разумем. Смени ме ако ти сметам. Шта радиш са Динкићем, не желим ни да спекулишем. Ако хоћеш његову политику, смени ме. Са мном, не можеш да водиш његову политику ван институција система. Сви послови са УАЕ изгледају као прање новца. Трагикомично је било „представљање“ наводних пројеката од Мубадале па на даље. Осим Динкићевих људи и адвоката, нико није видео никога из УАЕ-‐а. Зашто се омета истрага у предметима СИЕПА и Вршачки виногради? Шта се чека са предметом Национална штедионица кад је готов и чека реализацију? Ако одлучиш да наставим да радим, твој кабинет мора да поштује институције министарства. Институције које су у надлежности Министарства привреде су: АОФИ, Агенција за приватизацију, СИЕПА, АЛСУ, АПР и Фонд за развој. Или ја као министар водим ове институције, или више нисам министар. Ако не желиш да водим те институције, смени ме. СИЕПА се укида. То је корумпирана институција која се не може реформисати. До краја седмице молим те да мој кандидат Владимир Миленковић прође кадровску комисију и буде именован на влади. Његов задатак је да затвори СИЕПА. Такође треба одбити оставку и разрешити Божидара Лаганина због злоупотребе службеног положаја. Субвенционисање по радном месту се укида. Ово арчење новца не може више. Уместо њега, треба СМАЊИТИ НАМЕТЕ НА РАД. То је најбоља „субвенција”. АЛСУ се укида. Молим те да Ивана Матић буде именована за новог директора. Њен задатак је да затвори АЛСУ. Молим те и да даш налог да ме поставе на место председника управног одбора Фонда за развој. До краја седмице ћу имати кандидата за директора Фонда за развој. Фонд мора да ради по новим правилима. До краја седмице ћу имати и кандидата за директора АПР. Јат-Етихад, Ал Рафавед и сви други уговори морају иду преко министарства. Не може дете постављено на место државног секретара у Министарству финансија да води ове послове. Не може Министарство финансија да даје субвенције за привреду. Сав вишак новца мора да иде на смањење намета на рад. Закон о раду мора да прође уколико желимо оздрављење. Једини разлог зашто синдикати праве гужву је што мисле да се ти слажеш са њима. Смањење намета на рад такође. Не да сам љут, него немам речи. Само немој да негираш молим те. Немој да ми вређаш интелигенцију. Ако ти не одговарам, смени ме. Ако одлучиш да останем, мораш да ме пустиш да радим. Молим те јави ми своју одлуку. Док не одлучиш, нећу долазити на седнице владе. И онако су потпуно бесмислене. Материјал се доставља минут пред владу. Нико ништа не говори на влади. Ништа се не дискутује. Саша Подршка међународних актера Како је објашњено раније, Радуловић је врло брзо изгубио подршку у Влади, али је добио подршку међународних чинилаца — Светске банке, ММФ-а и Строс-Кана. Њима је било јасно да је једини министар који нешто озбиљно жели да уради у Влади управо Радуловић. Када је 4. новембра Строс-Кан дошао у своју другу посету Београду, исте вечери састао се са Александром Вучићем. Вучић га је повео на вечеру у један ресторан на Сењаку. Сусрету су присуствовали Гузенбауер и Горан Весић. Строс-Кан је запитао због чега састанку не присуствује и Радуловић. Вучић га је одмах назвао и Радуловић је стигао у ресторан око 21 час. Након што је вечера почела, Вучић је тражио од газде ресторана да му поред стола намести телевизор како би могао да прати кошаркашку утакмицу Будућност-Звезда. Гузенбауер, Строс-Кан и Радуловић су разговарали о привредној ситуацији, Весић је углавном слушао, а Вучић је углавном гледао кошарку. (Будућност је победила 62:60.) Пошто нам је свима било јасно да су Радуловић и Вучић већ у клинчу, Радуловић се сутрадан састао самостално са Строс-Каном и објаснио му како већ више од месец дана кадровска комисија Владе не жели да одобри људе које је Радуловић предложио на челна места неких од важних установа које су биле у надлежности Министарства привреде (Агенција за приватизацију, Агенција за лиценцирање стечајних управника, СИЕПА итд). Ако то не буде могло да се уради, Министарство неће моћи да приватизује предузећа у реструктурирарању. Строс-Кан је озбиљно схватио ово упозорење, јер је његов посао зависио од тога да ли ће предузећа у реструктурирању моћи да се продају. Посао Строс-Кана је био да нађе купце за та предузећа. Он је, међутим, знао да предузећа не могу да се продају ако нису сређена (очишћена од дугова и без вишка запослених) или ако продавац не жели да их прода. Ако се на челном месту Агенције за приватизацију не нађе особа која схвата приватизацију озбиљно, предузећа неће моћи да се припреме за приватизацију. Строс-Кан заиста од Владе Србије није тражио хонорар. Али је намеравао да га тражи од оних који буду хтели да купе предузећа. Ако предузећа не буду могла да се продају, нема ништа од хонорара. Строс-Кан се последњи пут у Београду у својству саветника Владе Србије појавио 7. фебруара 2014. године када се састао са Вучићем и Крстићем. Састанак је, за разлику од претходних састанака, прошао без медијске помпе, а медији нису чак известили ни шта је био повод, ни садржај састанка. Ми смо већ тада напустили Министарство, тако да нико од нас није знао о чему су разговарали Строс-Кан, Вучић и Крстић. Претпостављамо да је Строс-Кан свратио да се увери у оно што му је вероватно било јасно и пре тога – да од приватизације нема ништа. Као и од његовог хонорара. Како је време пролазило, сукоб се разбуктавао, а Вучић је био све нервознији. То није могло да се види у јавности, већ само на седницама Владе. На поменутој седници од 11. новембра Вучић је почео да критикује државног секретара Србљановића питајући га: „С ким се министар консултовао из Владе кад даје изјаве о укидању Сиепе и подстицаја за стране инвестиције? Како да нађемо партнере за ФАП и остале компаније?“ Онда је био ироничан: „Министар Радуловић можда мисли да је до бога, али ја вам кажем – он није бог“. Вучић је рекао да више не може да подржава потезе Радуловића за које није Глава 6 9 консултован. Седница је закључена тако што је Вучић са дневног реда скинуо питање смене Божидара Лаганина (тадашњег директора Сиепе) коју је на дневни ред ставио Радуловић. Нико није мрднуо прстом. Све ово је изашло у јавност када су Вечерње новости 14. новембра прилично верно пренеле шта се дешавало на овој седници. Још већи притисак Вучић је почео да врши на Радојка Србљановића на седници од 23. новембра. Седницу је отворио Дачић који је уљудно покушао да преко Србљановића пошаље поруку Радуловићу да почне да долази на седнице. Након тога реч је узео Вучић који се разгоропадио. Поново је почео да понавља аргумент са претходне седнице, али сада се појавио нови аспект критике. Иако је знао разлог због којег Радуловић не долази на седнице и лако могао да га смени, Вучић је три пута током свог говора претећи поновио Србљановићу – „Изађите из Владе! Ако нећете да радите тимски, изађите из Владе“![9] Да ли Радуловић треба да иде на седнице владе? Враћам се на састанак кабинета од 24. новембра на коме смо скоро сат времена расправљали о томе да ли Радуловић треба или не треба да иде на седнице Владе. Већина је била за то да треба да иде, јер недоласцима непотребно улази у клинч са Вучићем. Ипак, Радуловић је одлазак тумачио као слабост. На крају крајева, клинч између њега и Вучића настао је мимо седница. Недолазак на седнице није био узрок, већ последица. Радуловић је сматрао да би доласком показао да попушта, што би подстакло Вучића да још више почне да га „удара по цеваницама“ и утиче на промене закона које је Министарство предложило. Предложио сам да усвојимо следећу претпоставку. Ако Радуловић настави да се не појављује на седницама, Вучић ће постепено почети да попушта и на крају прихватити Радуловићева кадровска решења. Ако почне да се појављује, Вучић ће то схватити као знак слабости и почети да удара још јаче, одуговлачећи с постављањем кадрова. Разлог што су кадрови били важни био је врло једноставан – да су на тим позицијама остала стара лица или дошли неки други људи, они би са тих позиција постављали клипове у точкове Радуловићу, што би Вучићу олакшавало целу ствар. Радуловић је одлучио да настави да се не појављује, иако је цео кабинет, осим мене, био против тога. Заправо, непојављивање на седницама је одражавало дубљу предност коју је у том тренутку Радуловић имао над Вучићем. Пошто је Вучић послао сигнал да не сме да га смени, Радуловић је могао да настави да игнорише Вучића недоласком на седнице. Радуловић је имао оно што се у теорији игара назива доминантном стратегијом: Пошто је Вучић већ послао сигнал како да је спреман да попушта (јер га није сменио), Радуловићу се више исплатило да га тврдоглаво игнорише. Вучић у том тренутку једноставно није имао куд. Седница Владе од 25. новембра Да се претпоставка показала тачном, а стратегија успешном видело се одмах сутрадан на седници Владе која представља једну од најзанимљивијих седница у светлу стратегије недоласка на седнице, јер је потврдила претпоставку о доминантној стратегији. То јутро, 25. новембра, Мирослава Миленовић (Радуловићева специјална саветница) провела је са Алексом Јокићем (шефом Вучићевог кабинета) договарајући тачку дневног реда на којој би требало да се потврди смена Божидара Лаганина (тадашњи директор Сиепе)[10], на његово место постави нови директор Владимир Миленковић, а на место директорке Агенције за лиценцирање стечајних управника постави Ивана Матић. Миленковић и Матићева је требало да затворе обе агенције[11]. Миленовићка и Јокић се никада нису сложили око ових персоналних промена, већ само око тога да се њихово разматрање постави на дневни ред. Седница је заказана за поподне. На седници је требало да се нађу и четири контроверзне тачке. Радуловић је одлучио да дође на седницу. Седницу је водио Вучић (Дачић је био ван земље). Када су четири тачке дошле на дневни ред, Вучић је питао: – Да ли су ова постављења договорена? – и погледао у Радуловића. Радуловић је потврдно климнуо главом. – С ким је договорено? – Са Алексом Јокићем – одговорио је Радуловић. – Позовите ми Јокића! – рече Вучић. Док су чекали Јокића, Вучић је наставио с питањима: “Ко је овај Владимир Миленковић?” – Радио је као финансијски директор у Америци. Више од десет година – рече Радуловић. – Где? – У Америци. Алекса Јокић је дошао задихан и црвен. Презнојавао се. Вучић га је питао да ли су ове персоналне промене договорене. Алекса је одговорио одречно. – Па добро јесу ли договорене или нису? – погледао је у Радуловића. – Договорене су да се ставе на дневни ред – рекао је Радуловић. У сали је настао тотални тајац. Вучић је потом наставио у себи да чита Миленковићеву биографију још целих пет минута. Свих тих пет минута у сали је и даље владао тотални тајац. Тишину је нарушавала Мирослава Миленковић која је седела иза Радуловића и тихо куцкала оловком по чаши воде, јер јој је, по сопственом признању, све то било забавно. Након тога Вучић је подигао поглед и рекао: „Српска напредна странка се никада није противила идеји да стручни нестраначки кадрови заузму важна политичка и административна места, па неће ни сада. Али недопустиво је да се поштују наша правила и процедуре, онако како се договарају сви кадровски предлози, а не овако ад хоц. У складу с тим, подржавам да се господин Миленковић и госпођа Матић изаберу на ове функције“. Цела Влада је кликнула на опцију „за“.[12] Али то није био крај. Након што је Влада усвојила постављења Вучић је окренуо поглед према Радуловићу: „Ти мислиш да овде можеш да заобилазиш институције и радиш шта хоћеш, јер те се сви овде боје, и нико не сме ништа да ти каже. Али ја да ти кажем – ја те се не бојим“. Полувреме Једно полувреме смо добили, али то је било само зато што је Вучић могао још да одлаже блокирање главне ствари које су му представљале део проблема – закона о приватизацији и стечају. Када су закони ушли у Скупштину, више није имало шта да се одлаже, и Вучић их је зауставио. Како се види из ове главе, главни разлог за сукоб Радуловића и Вучића, поред праксе вођења економске политике из кабинета и потписивања тајних уговора (главе 1 и 4), била је решеност Саше Радуловића да заврши процес приватизације који се у Србији вуче од 2001. године. Опструкација на кадровској комисији је заправо била последица чињенице да Александар Вучић није желео да се приватизација заврши. Постојала су два разлога за то. 1) Нови закон о приватизацији је требало да оконча приватизацију преко 600 предузећа која већ више од десет година таворе у надлежности Агенције за приватизацију.[13] Приватизацијом друштвених предузећа и предузећа у реструктурирању политичке странке би изгубиле могућност да на руководећа места тих предузећа постављају своје људе. Пошто веома мали број таквих предузећа нешто производи, Влада је обавезна да им даје субвенције из којих се исплаћују зараде како би запослени могли да преживе. Али сувбенције никада не иду саме. Овај канал финансирања такође представља део машине за расипање пара описане у глави 4 јер велики део тог новца никада не стигне до радника, већ преко партијски постављених директора одлази у приватне џепове и страначке касе. 2) Деценијски статус тих предузећа створио је читаву једну армију људи који су доведени у позицију да живе од субвенција и уштеда које настају неплаћањем пореза и доприноса и услуга комуналним и јавним предузећима. Светска банка је израчунала да одржавање таквог статуса друштвених предузећа пореске обвезнике у Србији годишње кошта око 750 милиона долара. Природно је да нико од 100.000 запослених у тим предузећима није био озбиљно заинтересован за промену статуса. Када је 31. октобра отишао у Прибој да прекине протест запослених у ФАП-у, то је схватио и Александар Вучић (види главу 1). Синдикална индустрија која се временом развила у овим предузећима успела је да га наведе да заустави доношење тих закона 20. јануара када је са премијером и двојицом синдикалних вођа зауставио реформе које су започете у Министарству привреде. [1] У идеалном случају, фискална консолидација подразумева да су вам буџетски приходи и расходи уједначени. У нашем случају, консолидација подразумева план у коме се приходи и расходи уједначавају на одређени период са циљем да после тог периода приходи одговарају расходима. [2] Економски део експозеа писали су Крстић и Радуловић. [3] Лаферова крива показује да ли се исплати дизати порезе. Крива има облик обрнутог латиничног слова „у“. Ако се налазите на левој страни криве, налазите се на „правој“ страни, што ће рећи да можете да повећате порезе и очекујете више прихода. Ако се, међутим, налазите на десној страни криве, налазите се на погрешној страни: свако даље дизање пореза вам носи све мање и мање прихода [4] Разуме се, то није једини начин. Још боље је смањити јавну потрошњу која не доприноси привредном расту. У глави 4, након дискусије о машини за расипање пара, закључујем да, када би Влада смањила јавну потрошњу на непродуктивне делатности (субвенције, спашавања банака, гаранције за јавна предузећа, партијско запошљавање), ми уопште не бисмо имали дефицит у буџету. Сав вишак би онда могао да се искористи за смањење намета на рад. [5] Подстимо се главе 2: Влада је тада повећала вишу стопу ПДВ-‐а са 18% на 20%, а раст пензија и плата у јавном сектору успорио тако да расту спорије од раста инфлације, што је реално довело до пада плата и пензија. Последица оваквих мера је био пад агрегатне тражње, то јест пад пореских прихода, што је током 2013. године довело до додатног задуживања и ребеланса буџета већ у јулу месецу. Тадашњи министар финасија и привреде промашио је приходе државе за скоро милијарду евра и морао да их смањи са 965 милијарди динара на 873 милијарде. Али и то је била погрешна процена. Годину смо завршили са 723 милијарде динара. (Ради се само о приходима републичког буџета, који не укључују приходе локалних самоуправа, то јест опште државе, као и приходе “испод црте”. [6] Тренутно у Србији постоје две стопе ПДВ-‐а, виша и нижа, у зависности од производа на који се примењују. Нижа сада износи 10%, а виша 20%. [7] Да не би изгледало као да је ово накнадна памет, све сам изложио у емисији Кажипрст истог дана када је одржана јавна седница Владе 8. октобра 2013. године. [8] Ова прича је већ била актуелна 2011. године када је Радуловић као стечајни управник поднео кривичну пријаву против Радослава Родића, власника Курира, за малверзације са неколико предузећа у стечају. Родић је због ове пријаве завршио у затвору. [9] Сви цитати у књизи су парафразе неког од учесника седница Владе. Приступ стенограмима са седница нисам имао. [10] Лаганин је оставку десет дана пре тога (уз тврдњу како Радуловић врши мобинг), али Влада тада није хтела да усвоји оставку. Да би се поставио нови директор, било је неопходно да Влада усвоји Лаганинову оставку. [11] СИЕПА је планиара да, након што јој се одузме право да додељује субвенције по радном месту, постане део министарства привреде, док је по новом закону о стечају (који никада није усвојен) Агецију за лиценцирање требало да замени Комора за лиценцирање стечајних управника. Комора је требало да буде приватно, а не државно тело. Једно од предизборних обећања Српске напредне странке било је да ће укинути велики број државних агенција. [12] Неколико дана касније, Влада је поставила и Виду Узелац за директорку Агенције за приватизацију. [13] Приватизација је могла да се оконча и са постојећим законом из 2001. године, али, како је објашњено у глави 4, постојећи закон је био препун рупа и омогућио је огромне злоупотребе које су у великој мери заслужне за то што су великом делу грађана Србије приватизација и приватна својина постале омражене категорије. |