понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Израел пред мамцем "геноцида"
Савремени свет

Израел пред мамцем "геноцида"

PDF Штампа Ел. пошта
Џулија Горин   
четвртак, 23. август 2012.

(Алгемајнер, 22. август 2012)

Православни Србин 42-годишњи Александар Цветковић, сада и држављанин Израела, оптужен је за ратне злочине – убијање Муслимана приликом пада Сребренице 1995. г, када је био 25-годишњи војник.

Босна је захтевала његово изручење, а Јерусалим је то и одобрио, али је сада поднета жалба на ту одлуку.

Његова коначна судбина је од важности за људска права уопште, јер од четири зараћене балканске народности током ратова 1990-их само једну – Србе је хашки Међународни кривични трибунал за Југославију [International Criminal Tribunal for Yugoslavia (ICTY)] са својим филијалама несразмерно често “узео на зуб“ и често драконски осуђивао за злочине чије размере тек треба утврдити. Ако се тако нешто може догађати војницима и генералима – Србима, то се може догодити и Израелцима у њиховом, паралелном, конфликту са Палестинцима. И гле, Саманта Пауер[1] је и наговестила могућност да се Израел окупира снагама НАТО-а на начин како је то учињено и у Југославији.

У најмрачнијим данима грађанског рата у Југославији, војска босанских муслимана је користила Сребреницу као базу одакле је вршила ужасавајуће и језиве упаде у оближња православна српска села, у којима су како муслимански борци, тако и муслимански цивили убијали српске мештане у насилничким оргијама о којима свет никада ништа није сазнавао, нити видео те слике. Али насупрот томе, слике муслиманских патњи су се емитовале на сваки ТВ екран света.

Док Цветковић, на захтев Босне, борави у једном од израелских затвора, чекајући резултат жалбе на неповољну одлуку јерусалимског среског суда да се изврши његова екстрадиција у Босну, тај случај ставља на дневни ред питање одговорности Израела да заштити његов живот.

У рубрици “ОпЕд“[2] у израелском листу “Џерузалем Пост“ (JerusalemPost) , председник холандске НВО “Историјски пројект Сребреница“ (Srebrenica Historical Project), Стефан Каргановић пише:

„[Цветковић] је оптужен да је учествовао у једном догађају на локацији званој Пилица, где је, наводно, стрељано стотину ратних заробљеника – муслимана... Током претходних 20 година, Цветковић је био ожењен украјинском Јеврејком и са њом има два сина... Ако би овај израелски држављанин био изручен сарајевским властима, то онда изазива неколико узнемиравајућих питања.... Како се може и очекивати, огромна већина окривљених нису муслимани (133 су Срби, 21 Хрвати и само 29 муслимани). Најчешће добијају дуготрајне казне затвора у поређењу са минималним казнама које добија мањина муслимана којима је суђено за ратне злочине почињене током рата у Босни... Одбрани се омогућавају оскудни извори за одговарајуће особље и истраживања – а она се суочава са добро финансираном машинеријом оптужбе која има довољно особља. Стандардна процедура тужилаца је уцењивање сведока.... постоје застрашујуће приче о уценама и притисцима на сведоке.“

Како пише лист Хаарец (Haaretz),: „Јерусалимски срески суд је поставио као услов за екстрадицију [г. Цветковића] да Сарајево пружи гаранције о тамошњим затворским стандардима“.

“Сарајевске гаранције“ - ма, то би могао бити наслов неке сатире! Једна од захтеваних “гаранција“ је била да ће Цветковић бити држан одвојено од осталих затвореника, јер постоје бојазни о безбедности по немуслимане. И заиста! Погледајте упозоравајућу причу о једном српском генералу у британском затвору у коме је много муслимана. Британија је 2004 г. бацила у затвор генерала Радисава Крстића – у затвор са много сексуалних злочинаца и убица. Неколико година касније, појавио се новински наслов какав је и требало очекивати: “Радисав Крстић – тројица муслимана му пресекли грло у осветничком нападу у затвору“ (Radislav Krstic – Three Muslims Slash His Throat Open in Jail Revenge Attack).

А – ко беше тај Крстић, тај Србин, тај “ратни злочинац“ и “звер“ – како су га новински извештаји описали после скоро смртоносног напада на њега? Проучавање Крстићевог случаја показује шта то није у реду са оптужбама против Цветковића.

Крстић је осуђен на 46 година (смањено на 35) за злочин чија природа тек треба да буде одређена, а у времену када је пресуда донета - за лешеве који је тек требало да буду ископани. Био је оптужен за стрељање без суда “више од 7.000 људи“, мада трибуналови истражитељи никада нису пронашли сва тела. Све то може бити мрачно и језиво, али вреди истаћи да је његова осуда на 46 година затвора била претерана у поређењу са пресудама другим, познатијим ратним злочинцима, укључујући и оне Хитлеровом наследнику, адмиралу Карлу Деницу (10 година) и Алберту Шперу, нацистичком шефу индустријске производње током рата (20 година).

Пресуда Крстићу је довела до тога да неки од хашких посматрача наберу чело у недоумици. У својој анализи о пресуди Крстићу после жалбе 2004. г., дуготрајни критичар Хага, Енди Вилкоксон наводи:

„Чак ни тај трибунал није могао сакрити чињеницу да је осудио невиног човека. Они, у параграфу 239 пресуде признају: „Радисав Крстић и Дрински корпус којим је командовао нису лично починили никакве злочине против босанских муслиманских цивила.... пребацивање босанских муслиманских цивила које је организовао Дрински корпус је била уредна операција, а Крстић је лично наредио да им се не сме чиништи ништа нажао...“

Другим речима, 20.000 жена, деце и стараца из Сребренице које је 28. Босанска [муслиманска] дивизија оставила на цедилу по наредби из Сарајева (што је био део покушаја да се инсценира неки злочин који би за собом повукао интервенцију НАТО-а), „безбедно су евакуисале јединице босанских Срба користећи камионе и аутобусе који су на брзину били експроприсани од српских цивила“, како пише Небојша Малић, власник либертаријанског блога “Сиви соко“ (“Gray Falcon”).

Осим тога, војни посматрачи УН који су били саслушани (debriefed) казали су да нису добили никакве доказе, ни извештаје о масовним убиствима.

Како би се Крстић осудио, судско-медицински докази су били очигледно смућкани; судско-медицински експерти су истакли да је суђење користило костуре из гробова који су ископавани годинама раније, затим остатке погинулих од артиљеријске муниције или мина, а то и уз употребу њиховог двоструког сабирања.

Оптужница против Цветковића за убијања код Пилице сада такође изгледа још сумњивије, јер новинари под сумњу стављају сведочење јединог сведока, на темељу чијег сведочења из 1996 г. почива читава конструкција сребреничког масакра.

 Џон Лоуланд (John Laughland) аутор написа (contributor) у “Гардијану“ и “УК Дејли Мејлу“ (Guardianand UK DailyMail) је објавио (reported) ово: „Репортер `Дојче веле` (Deutsche Welle) Жерминал Цивиков (Germinal Civikov) објашњава да је одлука хашког трибунала да је у Сребреници извршен геноцид... заснована на сведочењу само једног сведока [Дражена Ердемовића, Хрвата).... Он је тврдио да су затвореници били стрељани у групама од по 10. Довезени су аутобусима, извођени из њих и довођени до места погубљења у пољу удаљеном неколико стотина метара, претресани, одузимана им имовина, и стрељани су. Било је свађа између џелата и жртава; џелати су пили и свађали се... Није могуће убити 1.200 људи за 5 сати на такав начин – сем ако се не прихвати да је свака група од по 10 људи била убијана за 2,5 минута. Чак и да је требало свега 10 минута да се свака група побије, и то би био рекорд брзине – али тада би било потребно неких 20 сати за убијање толико велике групе...

-

“Ердемовић је био члан једне групе најамника (mercenary)... њима је нуђено (which was offered) – а он `заборавља` (‘forgets’) ко им је нудио, много новаца (уствари – злата) да изврше (commit) ратни злочин... Најамници су отимали аутобусе са затвореницима који су превожени да би били размењени... и убијали их... У Србији су се појавили неки извештаји о (полу)одметнутој јединици француске (French) обавештајне службе... Сугерисано је да је Западу у Сребреници било `потребно` неко велико зверство у Сребреници (‘neededa big atrocity at Srebrenica, and ) и да је тако, непосредно после пада те вароши.... интервенисао НАТО“

И, тако се поново враћамо на неразјашњени и тајанствени трибуналов судско-медицински проблем. Из монографије Историјског пројекта Сребреница “Deconstruction of Virtual Genocide: [“Критичка анализа вештачког геноцида“]:

„Нису нађене телесне повреде [у ексхумацијама из Пилице вршеним 1996 г...]... нису нађени никакви повези за очи ни везивања [што би указивало на погубљења]... Узроке смрти није могуће одредити – то је тачно оно што су и форензичари утврдили у својим извештајима о аутопсијама. Међутим, када су били обавезани да дају изјаве о начину настанка смрти, ипак су закључили да се ради о убиствима... У маси дефектних извештаја о аутопсијама, неки се заиста посебно истичу... Трибуналови судско-медицински експерти су пронашли у џепу једног од жртава џепницу, и то су обележили као могући материјал за везивање ... што би онда указивало на то да су... после погубљења [војници – егзекутори] уклонили тај `вез` и затим ставили ту џепницу у џеп жртве... У једном другом примеру, повреда колена је узета као могући узрок смрти.“

Што се тиче ДНК резултата, трибунал се ослања на Лабораторију за нестале особе из Тузле, у Босни – али Каргановић описује како она фалсификује ДНК доказе:

“На 16-годишњицу [у 2011. години] масакра у Сребреници, та лабораторија је тврдила да је `закључила резултате 5.654 жртве... остаје да се закључи још само 1.500` Али... никада није извршена детаљна и транспарентна анализа тох ДНК доказа“.

“Тако су, нпр. понуђени ДНК докази на најновијем трибуналовом суђењу Поповићу и другима, али - у затвореном заседању... Трибуналов разлог за такво изузетно ограничавање се састојао у томе да би увид јавности у те податке могао да представља `безобзирно` дело које би могло да повреди достојанство жртава, па чак и да изазове велики бол преживелим рођацима... Сваки захтев трибуналу од стране појединаца против којих се износе озбиљне оптужбе, или од стране истраживачких организација да им се омогући увид у узорке ДНК се без изузетка суочава са истим `учтивим` одговором...

“Током суђења Поповићу постало је познато да је та тузланска лабораторија до 2007. године радила без стручног сертификата интернационалне агенције која одобрава рад ДНК лабораторија – Геднапа... Према лондонском листу “Фајненшел тајмс“ (Financial Times), 93% особља те тузланске лабораторије су босански муслимани“.

Коментаришући ову правну аномалију у августу 2009. г., хашки аналитичар Вилкоксон је написао (wrote): „Ипак је помало шокантно да се трибунал за доказивање оптужби ослања на налазе те лабораторије у оптужбама које су тако тешке као што је геноцид, а да чак нису ни видели доказе – а да не говоримо и о томе да нису истражили њихов квалитет ни поузданост“. Вилкоксон је у свом тексту за поменуту “Критичку анализу...“ подвукао да је “тузланска лабораторија ограничена тиме што идентитет људских остатака одређује помоћу ДНК анализе... она не врши никаква испитивања о узроку смрти, околности њеног настанка, војног статуса покојника, његове везе са Сребреницом, нити мотива одговорних“.

У једном чланку (article) из августа 2011. г. Вилкоксон је писао: „Нађена су и неслагања између налаза тузланске лабораторије и оригиналних војних података војске Босне и Херцеговине. Та лабораторија тврди да је нашла посмртне остатке најмање 140 војника у “сребреничким“ масовним гробницама, док њихови оригинални војни подаци казују да су они погинули месецима, а у многим случајевима и годинама пре пада Сребренице. Босанска влада је разрешила та неслагања тако што је ... променила оригиналне податке тако да одговарају налазима лабораторије.“

Тела војника широм Босне (all over) премештана су на меморијално гробље Сребренице. Такође, међу “мртвима и несталима“ има оних који су живи (alive) и ништа им не фали, како се може видети и из овог – да поменемо бар један - чланка “Лондон тајмса“ (LondonTimes) од 2. августа 1995. г.: “ Сматра се да су хиљаде `несталих` босанских муслиманских војника из Сребренице који су били помињани у извештајима о могућим масовним погубљењима од стране Срба [живи и ] безбедни североисточно од Тузле... `без да су им породице о томе обавештене`... није била могућа верификација тих извештаја због тога што је босанска влада одбила до дозволи приступ Црвеном крсту у ту област“.

У међувремену, онај “потребни злочин“ о коме је Гардијенов аутор Џон Лоуленд раније натукнуо, сада се нашао под лупом Холанђана, јер ће они можда бити приморани да плаћају високе одштете за сумњиви број жртава, групицама које су тужиле Холандију – као што је нпр. “Мајке Сребренице“ – због тога што холандске УН јединице нису заштитиле ту муслиманску енклаву, која је истовремено била и муслиманска војна база. Тако је, нпр. 11. јула 2011. г., на 16-годишњицу чувеног (celebrated) “геноцида“, објављен (published) прилично јеретички текст (heretical text) на познатом холандском порталу новости, текст који анализира аспекте позоришне режије Сребренице.

Ни јеврејска држава не би требало да загризе овај политички смувани мамац “геноцида“ и треба да заштити свог држављанин Цветковића – или ће у супротном случају начинити опасни преседан на рачун сопствених војника.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис


[1] (прим.ВК): Почела каријеру као новинар – репортер у ратовима у бившој Југославији. Добитник Пулицерове награде за књигу “Проблем из пакла“ (A Problem from Hell ) - која обрађује питање спољнополитичке реакције владе САД на питање геноцида. Данас је специјални асистент америчког председника Обаме, а у оквиру америчког Националног Савета безбедности (National Security Council) , као виши директор руководи Канцеларијом за мултилатерална питања (Multilateral Affairs), и професор је Харвардског универзитета.

[2] (прим. ВК): која отприлике одговара рубрици “Погледи са стране“ листа “Политика“.

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер