Премијерка Јадранка Косор и правна држава

Већ су познате све чињенице о томе како је премијерки Хрватске Јадранки Косор министарство одбране за заслуге у домовинском рату доделило стан. Из тог стана су претходно принудно исељена браћа Дробац. Њихова каснија судбина је изузетно тешка, један брат се убио, а други, Момир Дробац, живи као социјални случај у стану у коме нема струје ни основних услова за живот.

Државни органи Хрватске брзо су реаговали саопштењем да у случају премијерке Јадранке Косор нема незаконитог поступања. Све је учињено у складу са позитивним хрватским законодавством. Једину дилему је изрекао Иво Јосиповић: „Једно је питање да ли је било људи, попут господина Дропца, који су на један непримерен начин били третирани, а очито и шиканирани у неко време кад правна држава у Хрватској није ‘становала’ и то је посебно питање.“ А сада очигледно у Хрватској станује правна држава. Међутим, поставља се питање како се од не-права може створити право, и како се тај период нефункционисања правне државе може узети као легални основ за закониту доделу станова заслужним политичким делатницима из времена домовинског рата.

Цех су најтеже платилa браћа Дробац јер су као Срби шиканирани, принудно исељени из стана у време када није било правне државe у држави која је сада на прагу учлањења у Европску унију. А сада, након открића како је премијерки Јадранки Косор законито додељен стан, увелико цвета правна држава. Тешка судбина браће Дробац јесте метафора положаја српске заједнице у Хрватској, и односа хрватске јавности према случајевима очигледне националне дискриминације.

У свему томе је, у најмању руку, чудно понашање премијерке Јадранке Косор. Или је оно само нама неприлично и недолично. Ангажовањем у домовинском рату она је заслужила стан из кога су претходно избачени Срби. Та чињеница њу очигледно не узнемирава, а реч је о драстичном кршењу елементарних људских права. Каква се порука шаље преосталим Србима у Хрватској оваквим понашањем премијерке?

Ни у Србији се нису огласиле „агилне“ невладине организације које се тако приљежно залажу за заштиту људских и мањинских права. Вероватно би појачана брига за судбину браћа Дробац и Србе у Хрватској могла да поквари добросуседске односе које, по њиховом тумачењу, нарушава само Србија.

Посебно је питање колико се и како српска држава брине о поштовању људских и националних права Срба у Хрватској. Судбина браће Дробац не уверава нас да је та брига део озбиљне државне политике.