У Британији је откуцало пет до дванаест. Време слатког и ружичастог живота очигледно је завршено, као уосталом и у остатку Европе. Слаткоречива реторика и нереални снови се у једној по једној држави ЕУ претварају у нимало веселу реалност.

Бројне критике стизале су на рачун власти. Чини се да некад није било разлога за то, или су разлози нејасни, али неке ствари су ипак очигледне. Пре свега, ко је дозволио да Србија постане земља Трећег света, која има тек минимум ресурса за деловање у ванредним ситуацијама?

Позивање на ширење оптимизма само је израз идеолошког ћорсокака, немоћи и неспремности да се осмисли продуктиван критички дијалог о најважнијим питањима нашег друштва. Није случајно речено да су песимисти у ствари само добро обавештени оптимисти.

Да је систем заштите и спасавања у озбиљним проблемима видљиво је од проглашења ванредне ситуације. Да ли је то зато што држава није довољно или није ништа урадила на његовом оспособљавању, сигурно ће бити предмет бурних расправа када се укине ова ситуација.

У тренуцима очаја тешим се мишљу да визионари и планери европског пута комбинују ваздушни и копнени транспорт. Наиме, један број Срба ће до Европе стићи као падобранци, као део НАТО снага. Додуше, тај пут води преко Авганистана, али за долазак у Европу су потребне и жртве.

Не признајемо легитимност постојања лажне нарко-државе зване „Косово“ и стидимо се наших европских влада.

Србија је одавно постала регионални Ел Дорадо за имућну и незаситу мањину, односно конц-логор за ојађену већину. Површна статистика може да замаскира ту трагичну чињеницу, али професионални новинари, уредници и аналитичари не би смели да се задовољавају површном статистиком.

Мислим да људи који су под Вучићевим плаштом или погрешно тумаче његове мисли, или га одлично познају и читају да је ово што он говори о слободи само декларативно.

Сви су сагласни да оно мало гласача није знало шта ради у тренутку гласања па сада општинска власт треба да буде идентична републичкој, са малим измена и допунама а све са циљем да на „престо“ не заседну „ратни хушкачи“.

Држава Србија је симулација државе: она има границе, има власт, законе, грађане. Међутим, те границе су склоне померањима, власт је хронично неспособна, закони су или лоши или се не примењују, а грађани су понижени, уплашени и ућуткани. Последица изградње мита о вођи је живљење у фикцији.