петак, 27. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Први светски рат – поуке империјалног крвопролића
Савремени свет

Први светски рат – поуке империјалног крвопролића

PDF Штампа Ел. пошта
Гардијан   
понедељак, 22. октобар 2012.

(Гардијан, 16.10.2012)

Усред све жешће штедње, Дејвид Камерон очајнички игра на националну карту. Ма, то би [на његовом месту] свако учинио. До максимума је искористио “Краљичин јубилеј“ и Олимпијске игре. А сада, у приближавању 2014. године премијер жели “једну истински националну комеморацију“ Првог светског рата године, “која ће захватити цео наш национални дух .... баш као што је то и било код [краљичиног] дијамантског јубилеја“.

И тако, пронађено је 50 милиона фунти стерлинга, којима ће се финансирати четворогодишњи програм приредби, посета свих школа [ратним] рововима и амбициозни програм реконструкције Империјалног ратног музеја. Министри су обећали да “џингоизма“[1] неће бити, али Камерон каже да он жели да очува успомену “на оне који су своје животе дали за нашу слободу“, као и да обезбеди да “у нама те поуке заувек живе“.

Уколико се неко пита шта би то могле те поуке бити, лондонски “Тајмс“ тврди да је, упркос несретној репутацији тог рата, “Британска ствар“ била у суштини праведна и исправна, да је то био неизбежни одговор на агресивност једне “ксенофобне и антидеммократске експанзионистичке силе (Немачке), а да су они који су се борили и погинули, то учинили да би бранили “принципе одбране малих народа и држава“.

Сигурно је сасвим у реду комеморација чињенице да је у тој хуманој катастрофи изгинуло скоро 16 милиона људи, од чега скоро милион Британаца. То је погодило сваку породицу у земљи (а и у многим другим земљама). Обе моје баке су изгубиле браћу у том четворогодишњем крвопролићу – једног у Белгији, другог у Гази.

Седамдесет година касније, једна од њих је увек плакала при сећању на поштара који јој је у кућу у Единбургу у браон коверти Министарства рата донео обавештење о братовљевој смрти. Деда ми је био ратни хирург на Западном фронту и плакао би док би нам показивао своје фотографије пријатеља који су изгинули у паклу код Ипра и Лоса и сећао се војника који су сами себи пуцали у ногу – чињеницу коју је он скривао од начелства, да би их спасао од казне стрељањем.

С друге стране, улепшавање те страшне реалности не користи чувању успомене на те жртве. Тај рат је био огроман, кварни, неизмерно дивљачки подухват у коме су владајуће класе Европе слале своје народе у бесмислена клања у својој борби за империјалну превласт. Што почетком 1917. године Лењин рече румунском песнику Валерију Марку (Lenin summed it up to the Romanian poet Valeriu Marcu ): „Један робовласник, Немачка, бори се против другог робовласника, Енглеске, у циљу праведније расподеле робова“.

Хари Печ, последњи преживели британски војник, који је у својој 111. години преминуо 2009. године, описао је Први светски рат као “ништа боље од легализованог масовног убиства“

То није био никакав одбрамбени рат, а да не говоримо још и о неком рату за ослобођење од тираније. Како у својој књизи “Империјална ера“ (Age of Empire) излаже покојни Ерик Хобсбаум (Eric Hobsbawm), то је био катаклизмични резултат све јаче борбе Немачке, која је “тражила своје место под сунцем“, за колонијалне поседе, тржишта, ресурсе и индустријску надмоћ. У том судару империја, Европа је прождирала сопствену децу, а уз њу и многу децу народа које је она поробила.

Када се узме у обзир она уништавајућа машинерија индустријског рата 20. века, онда се безобразни изговор о одбрани права малих држава и о одбрани неутралности “одважне Белгијице“ уопште не може прихватати као озбиљан повод за ратовање (уосталом, ни британски, а ни остали политичари оног времена то нису озбиљно мислили).

Све главне зараћене државе су, расистичким деспотизмом у својим колонијалним империјама, биле криве за зверско потчињавање великих и малих народа. У годинама пред Први светски рат, око 10 милиона Конгоанаца је изгубило животе (10 million Congolese died) услед принудних радова и масакара под владавином оне “одважне мале Белгијице“; немачки колонијалсти су вршили систематски геноцид против Хереро и Нама народа на просторима данашње Намибије, док су десетине милиона људи умирале у вештачко изазваној глади (коју би, иначе, било могуће избећи) под британском владавином у Индији (famines in British-ruled India ). Истовремено су британске колонијалне снаге у Јужној Африци држале концентрационе логоре и широм своје империје вршиле сталне и дивљачке репресије.

Смешна је и сама помисао да је тај рат био нека врста крсташког рата за демократију, док већина становништва Велике Британије, па и многи мушкарци у њој, још увек нису имали право гласа, а демократија и неслагање с том владавином били дивљачки кршени код већине оних над којима је владала Британија. Истовремено је председник САД Вудро Вилсон, у циљу да се дође до мира, снажно заступао право на самоопредељење, али, то се, наравно, односило само на Европљане, а не на колонијалне народе којима су господариле европске владе.

Када се то крвопролиће самоисцрпло, довело је до побуна, радничких немира и револуција, као и распада побеђених империја, што је у свом даљем току дало снажан подстицај и снагу антиколонијалним покретима. Међутим, тај исход је такође положио и темеље расту националсоцијализма, и још крвавијем Другом светском рату и довело до новог империјалног транжирања Средњег истока у чијим последицама живимо и данас, а то укључује и трагедију Палестинаца.

За разлику од 1940. године, у 1914. Британији није претила ни инвазија ни окупација, а народи Европе нису били угрожени неком назадном тиранијом, него махинацијама својим господара. Они који су погинули, нису своје животе давали “за слободу“: они су били жртве једне империје која је била срамота по човечанство, били су жртве цинизма политичара и генерала и њиховог лудила достојног сваког презира. Како је казао Хари Печ (Harry Patch), последњи Британац који је преживео ровове Првог светског рата, и умро пре две године, то није било: “ништа боље од легализованог масовног убиства“.

Од 1990-их, директни конфликт великих сила који је свој катаклизмични врхунац достигао у светским ратовима, замењен је модерном верзијом оних колонијалних ратова који су им претходили и карактерисали их: у Ираку, Авганистану и другде. Неспособна да задобије подршку јавности за кампање тог типа, [британска] влада је покушала да уместо тога бар придобије симпатије за војнике који се у њима боре. Тако је, на пример, влада тражила да се на Дан успомене (Remembrance Day)[2] носе у реверу накачени црвени макови цветићи као “израз националног поноса“. Што рече генерал-лајтнант сер Џон Кисели (Sir John Kiszely), бивши председник Британске легије (British Legion)[3], то је уједно и “изузетно корисна прилика трговцима оружјем за остваривање друштвених контаката ("tremendous networking opportunity")“.

Ако би сада Камерон и његови министри покушали да изведу истоветан трик са комеморацијом оне кланице 1914 -1918. г., то би била једна одвратна травестија. Међу истинским поукама тог рата је да империја, у било којим од својих облика, увек води крвопролићу; да је државно насиље њен најразорнији облик; да корпоративна транжирања територија само додају уље на ватре, и да су милитаризам и национални шовинизам сигуран пут у пропаст. Уместо тога треба славити интернационалисте, социјалисте и песнике који су били у праву, и сећати се патњи војника, а не оних кукавица које су их слале да гину. Свим покушајима преотимања тих комеморација се мора на сваком кораку пружати отпор.

Књига Сјумаса Милна „Освета историје: Битка за 21-ви век“ (Seumas MilneThe Revenge of History: The Battle for the 21st Century) је изашла прошле недеље.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис


[1] (прим. ВК): Џингоизам (jingoism) је типична манифестација енглеског патриотизма са два главна, нераздвојна подједнако “лепа“ лика: екстремни шовинизам у унутрашњој, и – истовремено, екстремна агресивност у спољној политици Велике Британије, са циљем остваривања њене империјалне политике по сваку цену. То је имало изванредног успеха – до Првог светског рата. Слабљењем британске војне моћи, шовинистички, унутрашњи аспект је несмањен остао, а оружана агресивност (“политика топовњача“) је, нужно, била ослабљена. Међутим, њено место све више преузима екстремна подмуклост, перфидност (“перфидни Албион“), која је и иначе била одувек присутна карактеристика енглеског политичког менталитета. Србима је, за боље схватање тог духа потребно и извесно познавање његових корена. Они сежу у другу половину 19. века и константну антируску (а тиме и добрим деловима анти-српску) политику Британије: Источно питање, Кримски рат и противљење Запада руском рату 1877-1878 г. за ослобођење православних Словена Балкана од Турака. Вештим “политичким инжењерингом“ народних маса Британије у периоду 1850 г. на даље, енглеској културној и политичкој елити је успело да тај дух џингоизма дубоко усади у народну свест, тако да је он и данас једна од основних карактеристика “британског националног духа“.

[2] (Прим. ВК): У Великој Британији и њеном Комонвелту, Дан зуспомене (Remembrance Day) се популарно назива и Маков дан (Poppy Day). То је за “успомену“ на 11. новембар 1918, када је 11. месеца, 11. дана, у 11 сати, на снагу ступио званични прекид ватре на Западном фронту. Црвени цветићи мака (најчешће вештачки) се тог дана носе у реверу сакоа за успомену на погинуле “за слободу“, на чијим гробовима, и из чије крви су никли цветови мака. И то је један од примера ванредно успешног инжењеринга јавног мњења. Само покушајте да се тог дана на улици у “бољим“ четвртима појавите без тог цветића у реверу, црвенећете од стида под презривим погледима “слободољубивих“ Британаца.

[3] (прим. ВК): Краљевска британска легија (The Royal British Legion) је највећа добротворна британска организација чији је званични циљ пружање финансијске, социјалне и емоционалне помоћи ветеранима који су служили, а и активним војницима британских оружаних снага и њиховим породицама. Осим ових званичних, Легија има и снажан политички утицај. Њен највећи добротвор је познати “хуманиста“ Тони Блер, који јој је донирао 4,6 милиона фунти стерлинга од ауторског хонорара за своје мемоаре. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер