Главни добитник је била Србија или, тачније речено, Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима.

Уиграни као да су се спремали за Мундијал, СЕКА и Ђорђе довели су Данас на корак од ликвидације тако што је најпре она више година финансијски исцрпљивала злосрећно гласило, а онда је он спровео завршни ударац подигавши тужбу вредну 750.000 динара.

Које су биле побуде шиптарских бораца за отцепљење, објаснили су њихови амерички заштитници, док су мотиви словеначкх бунтовника против СФРЈ остали недовољно расветљени. Овде би г. Кацин, такође, имао шта да исприча. Треба га само питати.

Приватност није ништа јефтинија од живота – не у Србији него било где на свету и грађани Србије не треба да умишљају да су нешто посебно.

Наравно да нико од оних који су се јавно скандализовали над пресудом за претње Малагурском није имао елементарне доследности и поштења, да хапшење Ивановића и Почуче назове кршењем слободе говора, колико год се можда не слажу са његовим текстом.

Несумњива окосница целе ове тв феште јесте сам Жика Николић. Професионалан, опуштен, спонтан, добронамеран, једном речју господин. Са овом тврдњом се свакако неће сложити параурбани мислиоци који га називају Жика Сељак.

У причу о колективној кривици Срба укључили су се многи западноевропски и амерички аналитичари. Најсвежије је обраћање новинара шведског радија Герта Филкинга, који је Србе назвао Брејвицима, психопатама, свињама и ретардима. Иако је касније уследило извињење, у његову одбрану су стали многи новинари, политичари и организације.

Медији су умногоме допринели да америчка толеранција на жртве буде много виша него што је случај са европском, али све има своје границе, па и семе мржње које је посејала бивша америчка администрација.

Хабзбург се лепо прошетао по Београду и Новом Саду, проглашавајућу успут Дачића „винским витезом“, док ми уједно и не знамо да ли ће бити званичне државне прославе стогодишњице Првог светског рата, јер новац за свечаност још није ни распоређен.

Дакле, док год српски председник у пријатељском ћаскању са српским тајкунима каже њима – еј људи, што ви не изградите један мост – дотле ни једном тајкуну неће фалити ни длака са главе.