Примера ради, наметаће нам теме „Жена у црном”, Соње Бисерко и Наташе Кандић, педербалова и осталих репова Друге Србије, само да се не бисмо бавили Александром Вучићем и Томиславом Николићем.

У Британији је откуцало пет до дванаест. Време слатког и ружичастог живота очигледно је завршено, као уосталом и у остатку Европе. Слаткоречива реторика и нереални снови се у једној по једној држави ЕУ претварају у нимало веселу реалност.

Стална америчка подршка бахреинској монархији доноси са собом Америци две врсте ризика. Један аспект је да Америка штити и заступа демократију и слободе човека једино онда када то одговара опипљивијим интересима Вашингтона.

У Џалалабаду у лето 1989. године обилазећи једну срушену школу дописник „Њујорк тајмса” Џон Барнс је из своје торбе извадио крпену лутку, дечју играчку, откинуо јој једну ногу и ставио је у крш од цигли и сломљених школских прозора. Погледао ме је заверенички, намигнуо и фотографисао то.

Француска је недавно обзнанила своје намере да јавно наоружа ове терористичке групе које оперишу у Сирији и које су сада од стране посматрача за заштиту људских права препознате као групе које извршавају систематске и широко распрострањене злочине над сиријским народом.

Изгледа да су се многи Срби помирили са новим границама и са изгледима на мању, питомију Србију прилагођену суседима. „Људи марширају и демонстрирају, али нико стварно не верује да ће нам вратити Косово“, каже Марија Алавања, млада жена коју сам срео у Београду.

Паралелно са великом кризом и напетости у Персијском заливу, одвија се и процес политичког рекомпоновања региона који представља велику непознаницу и потенцијалну опасност за Вашингтон и његове савезнике.  

Прво, остатак индустрије је веома редукован, остао је без стручњака и потребно му је подмлађивање. Друго, због светске кризе, држава тешко може приватизовати бивше гиганте као што су „Прва петолетка”, „14.октобар”, ИМР, ФАП и други. Само ова два разлога су довољна да држава промени стратегију.

Токио иза себе има и САД, а након разговора са америчким министром одбране Леоном Панетом, шеф јапанске дипломатије Коићиро Гемба је саопштио да ће две земље-савезнице учинити „да се нормализују јапанско-кинески односи".

Овакав концепт поделе послова између владе и парламента јасно доказује изнету тврдњу – да се минимализује улога законодавног тела, а да стварну власт преузима влада и проширује је далеко преко граница које су у духу Устава Србије, који, подсетимо се, предвиђа класичну поделу власти на три гране.