Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Много тога је нелогично, апсурдно, тужно, понижавајуће, безобразно, бескрупулозно... И докле тако? Све док се овај наш српски Дан мрмота већ једном не оконча – за почетак оставком ресорног министра Томице Милосављевића и доктора Кона.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.

Што пре схватимо да оно што се данас назива „међународним правом“, у духу софистичке дефиниције коју је у Држави забележио још Платон, представља „добро за јачега“, то ћемо пре научити да га изостављамо из једначина у којима се конституишу витални национални интереси.

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку.

Срби су одавно оцрњени као најгори народ у историји човечанства, као племе безумних крвопија које можете некажњено вређати до миле воље и за које не важе правила политичке коректности која се примењују на остале филмске негативце.

Овде се показало да је држава потпуно неспремна и дугорочно незаинтересована за питање безбедности и заштите сопствених грађана. Како ће и бити кад политичка елита има „важније“ бриге.

Све би било у реду да су Николић и Вучић макар делимично доследни у својим политичким ставовима. Народ зна да политика и искреност немају много тога заједничког, али неке границе би требало да постоје макар и на српској политичкој сцени.

Бројне критике стизале су на рачун власти. Чини се да некад није било разлога за то, или су разлози нејасни, али неке ствари су ипак очигледне. Пре свега, ко је дозволио да Србија постане земља Трећег света, која има тек минимум ресурса за деловање у ванредним ситуацијама?

Двојица државника су покушала да се нашале на рачун спортског умећа, што је оставило горак укус након недавних напада на Србе у Хрватској и пароле “Србе на врбе” која је осванула уочи тениског дуела две репрезентације.