Нови Закон о раду - држава против радничке класе

Влада и Скупштина Србије су очекивано изгурали нови Закон о раду и ПИО, чиме је премијер Вучић наставио да извршава свој најављени „домаћи задатак“. Обећање дато лично немачкој канцеларки пре месец дана, да ће Влада Србије врло брзо донети нова законска решења у области рада и пословања, морало се испунити. Вучић је тада рекао да наилази на поверење страних званичника јер им делује поуздано. Своју лојалност је стога морао доказати и на овом примеру.

Иако су Вучић и министар рада Вулин изјављивали да ће то бити „закон и за инвеститоре и за раднике“, „и по мери послодавца и по мери радника“, знало се да те фразе служе само да се превентивно умири и уљуљка потенцијално бунтовна радничка популација. Мада ти потенцијали нису велики, што се потврдило и у случају последњих протеста против ових закона, за сваки случај је јавности требало послати поруку да Влада тобоже брине за опште добро, а нарочито за раднике, који ионако чине већину грађана. Али, та илузија, ако ју је неко имао, трајала је веома кратко. Вучић и Вулин су брзо отворили карте и јасно поручили коме нови Закон о раду (као уосталом и стари), иде у корист. Могли смо то и сами предвидети по аналогији са крими романима и филмовима. Као што је тамо битно сазнати ко има мотив за убиство, тако је и овде требало само питати ко има мотив за даље убијање радничке класе у Србији. Наравно, то су капиталисти-израбљивачи, одавно еуфемистички преименовани у „послодавце“ и „инвеститоре“, међу којима они инострани за ову власт имају нарочиту тежину и значај, јер им она очигледно служи.

Држава је као „арбитар“, како рече Вулин, „преузела своју уставну улогу“, и „пресекла тамо где се послодавци и синдикати нису договорили“, очекивано, у корист капиталиста, тј. „послодаваца“ и „инвеститора“ (ко то каже да је марксистичка прича о „грађанској“ држави као инструменту владајуће класе, out?) Тако Вучић у интервјуу за америчку ТВ станицу Си-Ен-Би-Си (CNBC) сасвим отворено каже: „Наш најважнији задатак је да створимо боље услове за пословне људе, за привлачење нових инвестиција. На путу смо ка ЕУ и морамо да изградимо заиста атрактивно место за инвеститоре из иностранства“. На другом месту Вучић кратко и јасно, као „аргумент“ после ког престаје свака расправа и ставља се тачка: „Овај закон су подржали они који желе да улажу новац у Србију“. На крају, да јасније не може бити, Вучић каже: „Закон о раду није донет да било кога штити, већ да створи најбоље могуће услове за улагања у нашу земљу, да послодавци могу да остваре профит, да могу да плаћају и запошљавају раднике“. Дакле, Вучић је сам себи упао у уста у истој реченици. Видимо шта и кога држава и њен закон заправо штите. Да капиталисти могу да остварују профит, то је родно место и „тајна“ овог Закона о раду! „Левичар“ Вулин се само надовезује на свог шефа, и то дословце, показујући за чију страну држава, као „арбитар“ у овом „дуелу“ рада и капитала, суди и навија: „Сви који запошљавају у овој земљи, и најмањи и највећи, кажу - ово је добро“. „Ми сада имамо најмање каматне стопе на кредите у историји...То значи да су инвеститори рекли у Србију вреди улагати, то је нека разумна економија и зато ту ризик није велики“. А да би било јасно коме Вучић, Вулин и остали из Владе уистину служе, чију вољу и интересе извршавају, заједно нам у глас поручују да је „цео свет“ подржао и поздравио њихову „реформску“ политику, што ће рећи „ММФ, Светска банка, Европска Унија, Савет Европе итд.“, са чијим се директивама, како сам Вулин призна у Скупштини, „усклађује“ Закон о раду.

Тако владини функционери, уместо да буду службеници грађана Србије, конкретно наших радника из чијих се џепова у крајњем и финансирају њихово постојање и привилегије, представљају сервис, пре свега, иностраних центара моћи, дакле, оних који нити су грађани Србије, нити припадају радничкој класи. Када ти пословно-политички кругови из иностранства ставе неке примедбе на по њих неповољна законска решења (о чему је рецимо говорио амерички амбасадор Кирби), „наша“ влада то озбиљно прима к знању и промптно реагује да се такви „недостаци“ отклоне, док с друге стране, када наши синдикати и део јавности критикује и протестује, њима се поручује да ће држава без оклевања „пресећи“, скршити сваки такав отпор, не презајући од коришћења свог репресивног апарата. Тако се унапред ставља до знања да неке озбиљније измене онога што је Влада зацртала да спроведе никако не долазе у обзир.

Чули смо ту претећу репресивну реторику последњих дана и недеља. Премијер Вучић нас обавештава да „основно што има да каже jе: Oва влада се неће плашити. И неће одустати“. „Нека се буни ко год хоће, али од jедне ствари нећу да одступим, jер ми jе то и право и дужност. Нећу одступити од реформи и од закона коjима jе рад управо и сврха“. Узгред, његов ауторски текст из „Информера“ под насловом „Акција одмах“ и водећим геслом „Реформе, одмах! Закони, одмах! Рад, одмах!“, који оличава спремност државне власти да се насилно обрачуна са својим неистомишљеницима и опонентима, одмах нас је подсетио на ударни слоган некадашње кампање ДС-а „Будућност одмах“ (уосталом, Вучић воли да се позива и пореди с Ђинђићем, а ово је слоган из периода непосредно након Ђинђићеве смрти). Министарка Михајловић експлицитно понавља Вучићеве речи: „Ова влада и СНС неће одустати од доношења новог Закона о раду, ма колико нам синдикални лидери претили протестима“. Шеф посланичке групе СНС Зоран Бабић такође демонстрира реторику државне моћи: „Држава ће бити снажнија од било каквог притиска, од оних који желе да сачувају своје личне бенефиције“. А Вулин нам поручује да „Закон о раду усваја Скупштина Србије, а не послодавци и синдикати“ и да „Србија“ (а они су поистоветили Србију са собом) „неће стати“. Од његове приче да „држава не види синдикате као противнике“, и да „неће кривицу пребацивати на политичке противнике“ није остало ништа. Синдикати и њихови лидери су изложени медијској сатанизацији и линчу провладиних таблоида, а сам Вулин и његов „Покрет социјалиста“ су дифамирали синдикални протест оптужбама да иза њега наводно стоји опозициони ДС. Још једном се показало да премијер, Влада и њен проточни канал у виду Скупштине, имају у овој „демократској“ држави прву и последњу реч, они су све и свја! Као шлаг на торту дошло је саопштење МУП-а да ће „снимати и фотографисати учеснике протеста против Закона о раду“. Па сад, ко жели да има досије у МУП-у и због тога неке невоље у животу, нека слободно протестује против Закона о раду!

Када држава испољава такву нервозу и агресивност код слабашних гласова критике и протеста, шта бисмо тек могли да очекујемо да је, како би требало да буде, организована широка јавна расправа о Закону о раду?! Јер за раднике је Закон о раду исто што и Устав за грађане, највиши акт који одређује и регулише њихов живот на радном месту, а имајући у виду значај рада за живот у целини, пресудно утиче и на њихову читаву судбину. Зато би у доношењу тог акта, слично Уставу, требало непосредно да учествују сви радници, а не само („репрезентативни“) синдикати, на некој врсти радничког референдума. Влада, међутим, не само да није омогућила овакву процедуру која се данас, на жалост, може сматрати пуком утопијом (премијер је уосталом изричито рекао да не жели повратак „социјалистичког самоуправљања“), него није испунила ни оно што Закон о државној управи и сам њен Пословник налажу. А то је обавеза да се нацрти закона дају на јавну расправу, нарочито они којима се битно мења уређење неке области, или ако за њих постоји посебно интересовање јавности.Та расправа треба да траје најмање 20 дана, и да буде објављена на сајту Министарства[1]. Оно што смо имали у виду неколико састанака представника (два) синдиката, послодаваца и министарства у оквиру „Социјално-економског савета“ не може се сматрати правом јавном расправом јер је из ње искључен већи део (радничке) јавности. Вулин је ионако рекао да „нису у обавези да организују јавну расправу“. А поготово је проблематично што је на крају синдикатима, према њиховом сведочанству, по принципу „узми или остави“, наметнут нацрт закона са бројним важним изменама са којима нису били упознати, и чак противно договору с премијером од претходне вечери. Савим је логично онда да су синдикати одлучили да не прихвате овакав нацрт закона и позову на протесте.

Тако је држава показала да су јој капиталисти-експлоататори, не само страни већ и домаћи, којима од милоште тепа са „послодавци“ и „инвеститори“, једнакији од њених радника, тј. већине њених грађана. Као да ови посао само дају, а не и ускраћују и одузимају, и као да само улажу, а не и извлаче и одлажу ван земље Србије. Као да је посао милостиња капиталиста, а не основно право и потреба човека. И као да капитал ствара рад („отвара нова радна места“), а не рад капитал (у свему томе је перфидна манипулативност ових израза). А пошто су капиталисти од стране државе збринутији него радници, узвратили су јој здушном подршком, оркестрирано и хорски. Гомила којекаквих опскурних парадржавних и других агенција које заступају и штите њихове интересе, али и овдашњих филијала Империје и познатих тајкуна и њихових удружења, поздравила је нови Закон о раду. Ту су се нашли „Српска асоцијације менаџера“ („САМ“), „Национална алијанса за локални економски развој“ („НАЛЕД“), „Фискални савет Србије“, „Америчка привредна комора у Србији“, „Унија послодаваца Србије“, Мишковићев „Делта холдинг”, најбогатији српски тајкун Миодраг Костић-Коле итд. Како и не би кад је Вулин рекао да су код нас тренутно „најмање каматне стопе на кредите у историји“ и да „нема великих ризика“, па смо, све у свему, „разумна економија“ за њихов капитал и инвестиције. Па који капиталиста онда не би дошао у Србију, односно остао у њој, и улагао у такав капиталистички рај?!

Дотле је наша радничка класа препуштена самој себи и крајње суморној будућности. Она не може да рачуна на подршку не само државе, тј. владајућих странака које њоме управљају, него ни опозиционих. Све странке сем ДС-а у Скупштини су гласале за нови Закон о раду и изричито рекле да не подржавају синдикалне протесте, а сам ДС је своју критику тог закона свео на странчарење и стицање политичких поена у надигравању са владајућом СНС. Од њега се као странке „грађанско-демократског“ центра, у чијем финансирању углавном учествује (крупни) капитал,  а пресудни тон дају припадници (мало)грађанске класе, уосталом, ни не може очекивати да озбиљније подржи радничку причу и њихове интересе. О издајству „левичарских“ владајућих странака, „Социјалистичке партије Србије“ и „Покрета социјалиста“, излишно је уопште говорити, ту се може остати само без текста и коментара. Судбина самих синдиката је неизвесна. Можемо очекивати удар државе на њих, са циљем да у будућности не постоји ниједна инстанца и снага у друштву која може бити тачк(иц)а отпора антирадничком законодавству и политици. Тако Зоран Бабић најављује обрачун са синдикатима које је већ таргетирао као „држава у држави“, а Вулин законе о синдикату и штрајку, према којима ће синдикати прво морати да докажу своју „репрезентативност“, тј. да се легитимишу да уопште постоје и да се чује њихов глас. Не би ме чудило да на крају као „легални“ остану само они синдикати који идиотски аминују сваку владину антирадничку меру, као што је опскурна „Асоцијација слободних и независних синдиката“ (мож'те мислите, има их ту више!), чији је некадашњи лидер Драган Миловановић, подсетимо се, као припадник руководства ДОС-а и министар рада у „првој демократској влади“ саучествовао у Ђинђићевој транзиционој шок-терапији над радничком класом Србије. Ова „асоцијација синдиката“ је од тада (пре)позната као типична провладина агентура чији је основни задатак и смисао постојања не да се бори за права и интересе радника, већ да напада остале синдикате који то чине.

Да закључимо. Вучић је био искрен и потпуно у праву када је рекао: „Није држава ћуп из којег може да се узима колико хоћете и кад год хоћете. Неком морате да узмете да бисте неком дали“. Јер, на основу свега реченог, видимо да држава наставља да узима од (сиромашних) радника да би дала (богатим) капиталистима. Стратегија Суперхика се наставља. Радничка класа у Србији треба да изнедри неког свог Робина Худа да овоме стане на пут.