Kosovo je središte srpskog naroda, izgubljeno zahvaljujući kombinaciji muslimanske imigracije, visoke stope nataliteta i etničkog čišćenja Srba, uz podršku protivpravnog rata koji je vodio NATO. To nije samo srpski, već je ozbiljan poraz hrišćanske Evrope.

Nemilosrdna medijska sredstva imaju veoma malo vremena da sazru pre nego što objave neuspeh. To znači da je mnogo manje tajni zbog toliko prisutnog curenja informacija.

Prvi čovek Srbije je, odjednom, kao neutralan. On, predsednik zemlje koja je garant Dejtona, sada, kao, ne podržava nikoga u BiH?! Dok se ostali potpisnici - SAD, EU, Hrvatska itd. - ponašaju diplomatski odgovorno prema svojim štićenicima, dakle - vrlo pristrasno.

Ovaj dijalog aktivne i pasivne ljevice više podsjeća na pokušaj da se uspava i razvodni odlučnost i spremnost za prave promjene, kakve još uvijek propagira „Siriza“, a sve u liku komplimnata ali i očinskih savjeta „ljevičarskog velana“ o „dobrom vladanju poslije izbora“.

Danas SAD i Turska ulaze u novu fazu realizacije plana stvaranja muslimanske države u centru Evrope – u BiH. Ekspanzionizam Turske u Evropi podržava se pozivanjem na istorijsko nasleđe – 500-godišnje tursko ropstvo na Balkanu.

Gospodin Lafonten je na parlamentarnom sajtu nemačke Partije levice rekao da će se kancelar Angela Merkel “probuditi iz svog samozadovoljnog dremeža“ tek onda kada se zemlje koje su u nevolji ujedine kako bi je primorale na promene u kriznoj politici – i to na račun Nemačke.

Frontmen „Azre” Branimir DŽoni Štulić, postao je meta iznenadne diplomatske trke između Beograda i Zagreba, kada mu je hrvatski predsednik Stjepan Mesić ponudio hrvatski pasoš, dve nedelje pošto je to isto učinio ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić.

Naime, izraelski avioni i ne moraju da ulaze u vazdušni prostor Sirije da bi izveli bombardovanje. Sirijcima nedostaje raketni pvo sistem dugog dometa koji bi mogao da ugrozi izraelske jurišne avione.

Dodik je tamo neprikosnoveni lider, a ono što ga razlikuje od pominjanih lidera, jeste manjak sirovog nacionalizma i primitivne ratobornosti, a višak preduzetničkog entuzijazma koji uverava narod da nije jednom zauvek ispostavljen istorijski račun, po kome „Srbi ono što dobiju u ratu izgube u miru“.

Ovde treba istaći da Rusija u Rumuniji posle 1990. g. praktično nije imala nikakav program javne diplomatije, što se vrlo jasno oseća. Nepostojanje interesovanja za rumunsko-ruske odnose u epohi postkomunizma je bilo uzajamno – kako na državnom nivou, tako i na nivou običnih građana.