За Анкару, војна кампања против Исламске државе политички је корисна да се одговори онима који оптужују Ердогана за саучесништво са џихадистима, али би, у ствари, војна интервенција могла да прикрије циљеве који су много другачији од рата против калифата.

Има ту само једна замка у коју не треба да упаднемо као Милошевић. То кад кажете немачки ултиматум, треба имати у виду, да је током двадесет година нашег пропадања Европа изградила неку врсту заједничке политике на Балкану.

Ми нисмо против идеје Европе, већ хоћемо управо да промовишемо идеју Европе као цивилизације, и да градимо нову Европу засновану на заједничким интересима, али истовремено Европу која почива на националном суверенитету.

Реч је о одлуци стручног савета при Министарству културе о избору представника за национални павиљон на међународној изложби у Венецији.  Изабрана су два пројекта и, судећи по новинским коментарима, они треба да покажу како изгледа та деконструкција националног одређења.

Политички програм који износи Александар Поповић је по систему „ни рибе ни девојке“, „нити смрди нит’ мирише“, „ни вода, ни вино“ са главним циљем да критика према постојећем режиму буде благотворитељна. Он се каратерише, његовим сопственим речима казано, да се он не бори за промену власти, већ жељом за променом политике. Ако је тако, а тако јесте, зашто се Александар Поповић уопште кандидова? Па управо због тих 1%.

У паници да се немири не прошире, премијер Јанез Јанша изашао је са идејом “друге републике”, нудећи грађанима и политичким странкама бројне уступке, чак и хитну промену устава, али под условом да се постигне општи консензус о прихватању и спровођењу реформи.

Питање није - да ли ће, већ када ће - умрети новине. Али, у кризи нису само папирни медији. Раст Интернета, лакоћа приступа информацијама и сликама, створили су опасну илузију да су занимљиве, тачне и смислене информације бесплатне - и да ће увек бити доступне.

Да је ово срећна земља и да имамо озбиљну политику, млади Младеновчанин би био веома интереснатан у шоу бизнису, али ми смо толико пропали да је дечко својом апсурдном појавом већ добрано узбуркао устајалу жабокречину, потпуно пореметивши рачунице „озбиљних политичара“у погледу излазности, а ко зна шта све до краја може да се деси.

Занима ме само, као неуког малог човека, шта би нам се десило када би рекли једно просто, људско: НЕ. НЕ преговорима са људима крвавих руку. НЕ граници са Косметом. Да ли би нас опет бомбардовали?