Далеко у позадини медијских и НВО промоција Сребренице, породице жртава свих националности траже мир, правду и спокој за своје вољене, за убијене, силоване, мучене. А било их је свуда на простору бивше Југославије. 

Дачићу као последња сламка спаса остаје да увери момке из Вашингтона да ће њихове налоге боље извршавати од двојца Вучић – Николић и тако постати недодирљив попут Драгана Шутановца, неимара који без икаквих последица диже чардак ни на небу ни на земљи, на пашњаку у центру града.

Конгресна библиотека у Вашингтону се сасвим случајно нашла на бранику српског језика, не зато што је наклоњена српском народу, нити зато што има интерес да чува интегритет српског културног и језичког пространства, него зато што се неколико службеника ове институције служило елементарним здравим разумом и – радило свој посао.

Приближавањем Бакуу Србија поново ради против интереса Русије, и у суштини за нагло приближавање две земље нема логичног објашњења, осим да се оно гради по команди Вашингтона, који у својој дугорочној стратегији очигледно има заједничке планове за две земље.

Српски народ у Хрватској, до доношења Устава Републике Хрватске, 22. децембра 1990. године, био је суверен и конститутиван. Проглашењем Срба за националну мањину, уз остало, створен је и разлог за избијање грађанског рата у Хрватској.

Штампана писменост као највеће достигнуће цивилизације замењује се варљивим и још недовољно добро процењеним екраном. Штампана књига, алатка која је саградила модерни свет, постепено се елиминише у корист фрагментарних и недовршених информација. Све у име прогреса.

Многи се питају због чега је Вучић изабрао Ану која нема никаквог политичког искуства и која никада неће бити, ради своје прозападне пристрасности која боде очи, добар политичар и државник. Он је очито није изабрао ради њене способности да дигитализира Србију.