Рансијерова политика радикалне једнакости претпоставља раскид са перцепцијом шизофреног света, који би био поцепан између „чувара знања”, „стручњака” и „експерата” са једне, и заглупљене масе неуких и неспособних са друге стране.

Режимски медији непрекидно граде и негују слику председника као „хероја и мученика“, „вође и спасиоца нације“, „спремног за жртву ради добробити земље и народа“, док му о глави раде „олоши, тајкуни, лопови и издајници из опозиције“

Победа од преко 45% гласача донекле је изненадила све и показала да Ердоганови конзервативни бирачи далеко више цене стални економски напредак, дуплирање куповне моћи, јачање традиционалних исламских вредности и позивање на славну османску прошлост, од забрана Јутјуба и Твитера и оптужби за велику корупцију и непотизам у АКП.

Током васпитања се у стварном животу појављују разне ситуације, а неке од њих родитељ мора разрешити применом силе. И зато и овај избор мора бити доступан родитељима како би могли да обављају своју родитељску функцију.

Вучић и Николић су у време мог мандата обећали западним саговорницима да ће они бити кооперативнији по питању Косова него што сам то ја. И зато су 2012. на изборима добили њихову подршку, након што им је постало јасно да ја немам намеру да, упркос свим уценама и притисцима, одступим од својих јасно дефинисаних црвених линија.

Најлакше је оптужити мртвог бившег председника, кога су убиле у Хагу управо те демократске институције Запада. Сада оне траже да се Милошевић окриви за сва убиства у Србији током деведесетих година. Намеће се, на један прилично примитиван начин, свест о томе како је Милошевић крив за свако убиство.

Свака криза представља суд над раскораком и напуклинама створеним између самообманутог, затвореног "ја", и стварних последица онога што је, зарад себе самог, то "ја" проузроковало.

Оволико пљување по онима који су спремни да бране државу је незабележено у историји било које државе, а једино што може да се постигне је одбијање родољуба да то и буду и да се уклопе у „пацифизам“ који подразумева капитулацију

Не треба сумњати да ће и овог пута држава реаговати строго, у складу са „евопским“ начелима. Ипак, истини за вољу, треба поменути једну недавну пресуду, која може вратити наду да је ипак могуће остварити равнотежу и да се границе дозвољеног могу поставити свим учесницима у јавном животу.

Није претерано рећи да је професор жртвовао властити живот зарад идеја у које је веровао. И сигурно би поживео још много да је своје последње године провео онако како већина људи из његове генерације проводи, у затишју и спокоју.