СНС је машина за репродукцију опстанка на власти. То су људи које занима само новац, слава и моћ. Ништа више

Русија је, дакле, стари непријатељ западно-националистичких украјинских група које су дошле на власт у Украјини. Те групе су се бориле на страни СС јединица нацистичке Немачке у Другом светском рату, а немачки војници су слично дочекани као у Хрватској или Словенији када су доспели у западну Украјину.

Проблем настаје када наши најчитанији писци настоје да се њихова успешна „литература“ третира не само као производ одређене медијске и маркетиншке машинерије, већ као респектабилна књижевност која успоставља одређени стандард.

Доста ми је да глумим будалу овде и да лажем све вас да је све нормално у земљи. Доста ми је да будем декор неке лажне слободе. Доста ми је да кад погледате мене петком помислите „ето све је ок, ту је Ивановић петком

Постоји једно неписано правило у свету новокомпонованог бизниса, који никако нису изумели Срби, а које гласи "за први милион се не пита". Изгледа да је највећи Шарићев грех то што први, нарочито касније стечене милионе, није остављао негде другде, у некој слободоумној земљи, Швајцарској, или можда САД! Тамо где се милионима у зубе не гледа.

Ксенија је била провокативна, дрчна, понекад безобразна, али увек своја, јединствена. Људи из медија су волели да потенцирају баш те аспекте њене личности. Али она је наравно била више од тога. Ксенија је била најобичнија од свих необичних девојака.

Наш отпор уништавању Србије учинио би такве издајнике сувишним за саме налогодавце и тиме бисмо послали поруку свим могућим будућим политичарима да се пре обећања странцима добро замисле, јер се могу разбити о народну вољу.  

У случају Шарића, пажња са ових „неважних“ детаља о томе где је био и ко га је скривао одмах усмерава на будући процес и његову „сарадњу са државом“, односно на питање да ли ће и ко све из претходне две-три владе бити ухапшен и оптужен заједно са њим.

У "Катанцу за бол" моралног преиспитивања нема ни у траговима. Протагонисти доживљавају службу у Ираку као опасну и постављају се према њој зависно од тога да ли су спремни да се суоче са њеним ризицима, али нико не размишља о оправданости њиховог боравка у Багдаду, или војне окупације уопште.

Медији у служби актуелних власти заговарају „разграничење“, величају одлуку САД да ипак то подржи, да желе да уђу у процес „завршних“ преговора, Београд тражи да ту буде и Русија, али, сви се праве Енглезима пред чињеницом да је „разграничење“ унутар једне државе практично признање да је са друге стране црте нека друга држава