Вучић и Николић су западним саговорницима обећали да ће они бити кооперативнији по питању Косова него што сам то ја

Фотографије на зиду и успомене. Неизбежна накнадна памет у вези са многим стварима, пре свега неким сарадницима, али и чудесне, необичне ситуације у сећању.

На једну подсећа и фотографија Бориса Тадића са јапанским царем Акихитом. "Будући да је велики познавалац екологије, причао ми је о утицају јелена на биодиверзитет Јапана, кад је одједном све почело да се љуља. Он се не помера, миран као да се ништа не дешава. Био је то увод у земљотрес који ће два дана касније опустошити Фукушиму."

Враћамо се на трусно подручје српске политичке сцене, на коме Борис Тадић, бивши председник Србије, сада обитава као лидер Социјалдемократске странке. И чиме бисмо почели разговор ако не причом о садашњем председнику.

Ђилас тврди да је Вучић лажов, ви тврдите исто, а човек има подршку више од 50 одсто гласача. Или ви нисте у праву или овај народ више воли лаж него истину, шта је посреди?

- Људима је лакше да поверују у питке и пријатне обмане него у тешке истине. Вучић зна те елементарне чињенице о људској природи. Он је митоман, који на системски начин креира лаж и то сматра врхунском политичком врлином и вештином. То је огроман проблем са којим се српско друштво суочава, а цену ће плаћати грађани који на месту председника државе имају обичног илузионисту уместо државника.

Шта сматрате највећом неистином у том "пакету обмане"?

- Озбиљна је конкуренција фасцинантних лажи. Од лажи о економским успесима док Србија највише заостаје у региону, статистичких обмана о смањењу незапослености, лажи о одговорности бивше власти за предају најлегитимнијих националних интереса на Косову, која је заправо учињена под његовим вођством, лажи о борби против организованог криминала у околностима када је Вучићева власт генератор криминала и ретајкунизације из деведесетих, до лажи како је он миротворац који успоставља регионалну сарадњу и помирење иако смо у свим годинама његове власти били у сукобима и опасним односима са већином суседа региона.

Вучић и Николић су у време мог мандата обећали западним саговорницима да ће они бити кооперативнији по питању Косова него што сам то ја. И зато су 2012. на изборима добили њихову подршку, након што им је постало јасно да ја немам намеру да, упркос свим уценама и притисцима, одступим од својих јасно дефинисаних црвених линија

Да ли је можда његов тренутак истине питање Косова - шта мислите да ће урадити?

- То ће бити тренутак огољене лажи. Вучић и Николић су у време мог мандата обећали западним саговорницима да ће они бити кооперативнији по питању Косова него што сам то ја. И зато су 2012. на изборима добили њихову подршку, након што им је постало јасно да ја немам намеру да, упркос свим уценама и притисцима, одступим од својих јасно дефинисаних црвених линија. Те моје црвене линије је наша јавност имала прилику да чује и 2011. на конференцији за штампу са Ангелом Меркел. Након тога у међународној арени више нико није имао сумњу да у мени икада могу имати саговорника на тему предаје најелементарнијих српских интереса на Косову, сачуваних и након рата и након проглашења независности, попут укидања наших преосталих институција на Северу, релативизације статуса манастира и културне баштине, прихватања правног система независног Косова на читавој територији. Моја идеја водиља је све време била да на Косову не смемо изгубити у миру оно што није изгубљено у рату. Они су обећали да ће бити много кооперативнији него ја, са образложењем да ће као националисти лакше продати својим бирачима предају основних националних интереса као нужност, а не као издају. Сада је Вучићу испостављен рачун за сва та обећања и он мора да испостави резултат.

Шта ће да уради?

- Прво ће лажно оптужити бившу власт да смо га ми довели у безизлазну ситуацију. А истина је да смо заправо ми остављени у безизлазној ситуацији након њихове погубне косовске политике из деведесетих и Кумановског споразума, али нама та безизлазност никада није била изговор за предају националних интереса зарад међународног аплауза и задржавања власти. Као што ће се и следећа власт наћи у безизлазности због, опет њиховог, Бриселског споразума. Заправо, исте ове странке су од почетка деведесетих до данас главни генератори сужавања маневарског простора у решавању косовског проблема. Да би прикрили ту истину, оптужују друге за наслеђа нужности које они производе, а онда још и граде лажну слику о себи као херојима лажних победа. Тако и након што су Бриселским споразумом пристали на укидање српских институција на Северу и успостављање правног система независног Косова на читавој његовој територији, Заједницу српских општина представљају као победу и тешко достижни циљ, који ће они као хероји “достићи упркос свим препрекама”. А Заједница српских општина је заправо недвосмислени пораз у односу на стање које су затекли 2012, а једине препреке правим победама су правили управо они након доласка на власт. Све друго је ноторна лаж, која не служи само у сврху пропаганде и фалсификовања историје, него и заштите од оптужбе за вишеструко кршење Устава и закона у последњих шест година.

Да ли сте размишљали како ствари те 2012. године не би изгледале исто да сте били кооперативнији спрам госпође Ангеле Меркел. Упроштено гледано, наљутили сте је и завршили каријеру или...?

- Наравно да не би изгледале исто, али бих тиме погазио своје принципе. За разлику од Вучића, у одбрани елементарних националних интереса и обављању дужности председника републике свакако се нисам руководио тиме ко ће се наљутити и шта ће бити са мојом каријером. И даље мислим да је двоентитетско Косово било једино праведно и одрживо решење, које обједињује етнички принцип Албанаца и државно-историјски принцип Србије. Сва остала решења су нас водила у ситуацију да једна страна добије све, а друга изгуби све, што може поново кад-тад у будућности експлодирати у нови конфликт.

Не иде нам у прилог ни одуговлачење решавања проблема Косова нити признање независности. Која је опција гора?

- Тешко је израчунати која је опција гора. Апсолутно се не слажем са онима који мисле да би требало ићи на залеђени конфликт, као ни са онима који сматрају да се Косова треба одрећи што пре, јер ни једни ни други не схватају импликације таквих приступа. Замрзнути конфликт је економски и демографски неодржив на дужи рок, имајући у виду перформансе наше привреде и пројекције демографског раста. А тзв. модернисти који кажу да би требало просто одустати од Косова, јер је то по њима већ изгубљена ствар која само спречава наш даљи економски развој и модернизацију, немају на уму да свака земља која се олако одрекне једног дела своје територије шаље сигнал међународној заједници да ће то исто учинити и са њеним другим деловима, а инвеститорима да се ради о трајно нестабилној држави, која ће годинама бити бременита конфликтима. Дакле, одрицање од Косова не да не поспешује економски развој, него га дугорочно додатно компликује и у суштини кочи.

Рекло би се да не гајите неке илузије спрам најновијих грађанских протеста. Да их, ипак, нисте потценили?

- Нисам их потценио, већ упозорио на опасност да без јасних политичких захтева и маргинализовањем политичких странака, које једине имају логистичке и оперативне потенцијале за реализацију тих захтева, протести немају будућност. Последњих година опозиционе политичке странаке су стигматизоване и проглашене за политичко зло агресивном кампањом и власти и дела грађанске јавности, а изгубиле су на кредибилитету једним делом и због кривице самих политичара. Странке су темељ политичког живота, а политика је неизоставни чинилац свакодневног живота и без тога наша цивилизација не функционише. Мој предлог је да се протести артикулишу тако што ће свако преузети своју улогу. А ако глумци и друге јавне нестраначке личности желе да преузму улогу политичара, онда би требало да преузму и политичке обавезе и одговорности, јер промена ове власти се може десити само политичким путем. Политика није само аплауз после наступа на јавној сцени, већ јасан план, организација, операционализација и спремност да се уђе у опасну борбу са противником, која често подразумева и личне жртве и велике ризике. И на крају и све је то узалуд, уколико они који уђу у беспоштедну политичку арену нису у стању да на изборима донесу победу и уколико немају вештину да и након победе реализују политику за коју су се борили.

Ствари изгледају као да политичари не смеју да изађу у први план, као да се крију иза грађана?

- Ми живимо шест година у времену кампање против опозиционих политичких странака и политичара. Ту кампању са ове стране нашег политичког друштва користи Вучић који успоставља своју личну политику као апсолутно неприкосновену и доминантну. Још пре пет година сам рекао да постоји опасност настанка такве политичке асиметрије. То се сада дешава. Неки представници опозиције имају бојазан да изађу пред грађане, што није добро, јер је то њихова обавеза.

 Аутократски поредак као што је Вучићев плаши се сваког изгубљеног процента гласова. Апсолутна власт може да преживи само уз апсолутну доминацију. Масовне демонстрације доводе у питање ту доминацију, а ниједна власт се не руши тако неочекиваном брзином као аутократска власт

Судећи по пребројавању протестаната од стране власти и жустрих реакција, они их, ипак, чине нервозним?

- Аутократски поредак као што је Вучићев плаши се сваког изгубљеног процента гласова. Апсолутна власт може да преживи само уз апсолутну доминацију. Масовне демонстрације доводе у питање ту доминацију, а ниједна власт се не руши тако неочекиваном брзином као аутократска власт. И зато су Вучић и сви његови “Стефановићи” апсолутно нервозни, те грозничаво и ступидно пребројавају протестанте на фотографијама, убеђујући више себе него јавност да је све у реду. Незадовољство грађана ће свакако нарастати, а да ли ће ескалирати данас или у непосредној будућности, то је питање тренутка, а не извесности крајњег исхода. И Вучић је свестан да ће тај исход пре или само нешто касније доћи и зато је нервозан и шири нервозу на своје сараднике.

Он ће вам понудити изборе и опет ћете "неславно погинути"?

- Наравно, он ће понудити изборе у условима аутократије. Била је грешка што нисмо бојкотовали и последње изборе. Али сада је доста. Након што је новцем грађана, злоупотребом политичког утицаја и кршењем закона преузео готово све телевизије са националном фреквенцијом и најтиражније таблоиде и након покушаја убиства Борка Стефановића, само сарадници Вучића би могли прихватити излазак на изборе под овим условима.

Хоћете ли се, на крају, ипак придружити Савезу за Србију?

- Мислим да би то у овом тренутку било некорисно.

Зашто?

- Зато што није корисно сужавати гласачко тело много пре избора.

Кад смо код тога, жуља ли вас данас онај загрљај са Ивицом Дачићем из 2008. кад је потписана Декларација о политичком помирењу ДС и СПС?

- Не жуља ме, јер сам тада доносио политичку одлуку. Док сам предавао психологију поштовао сам законитости образовања, као што сам у овом случају поштовао законитости политике.

Која законитост је то налагала?

- Пробаћу да вам то објасним кроз контрапитање. Да ли бисте ви направили коалицију са Дачићем кад би дошао на неки тајни састанак и рекао "Хоћу да напустим Вучића!".

Не бих.

- Ви то кажете из угла новинара. Из визуре политике ствари изгледају другачије, и то би значило да сте ви тог тренутка преузели одговорност за продужење Вучићеве власти наредних пет или десет година. Да ја тада нисам отишао у коалицију са Дачићем, председник највеће странке у владиној коалицији био би Војислав Шешељ. И сви који кажу да би та власт била брзо смењена говоре то без икаквог основа, а последице по стање државе и егзистенције грађана би биле апсолутно катастрофалне. Погледајте Шешеља како се и данас понаша у тзв. опозицији, а замислите како би се тада понашао у позицији власти. Читава Србија и њени грађани би постали таоци његове одбране у Хашком трибуналу. А да се десио такав сценарио, данас би ме они који ми замерају коалицију са СПС-ом оптуживали за то што сам дозволио да Шешељ дође на власт. И били би у праву, јер бих био одговоран за шешељизацију Србије.

Извините, али сад имамо и Вучића и Дачића па и Шешеља?

- Али ја сам одложио то решење за четири године. А за то време они су направили политички заокрет за 180 степени и прихватили европску оријентацију, а тиме и функцију њеног надзора над њиховим понашањем. Да су на власт дошли 2008. пре тог заокрета, велико је питање колико људских жртава би до сада однела таква, ни од кога контролисана шовинистичка коалиција. Мислите да данас грађани слободно протестују на улицама Београда јер је Вучић у души толерантни демократа или аутократа који се плаши да ће га Брисел сменити са власти ако пређе границу дозвољеног и уђе у још отвореније насиље? Они 2008. нису имали чега да се плаше. А да су тада дошли на власт не би ни правили заокрет ка ЕУ, јер је тај заокрет био мотивисан само доласком на власт. Вучић и Николић су тада људи који прете, који говоре да ће Европа имати Србију као рупу на свом тепиху, који прете суседима, прете да ће бити поништено све што је постигнуто у контексту мира и помирења на Косову... Елементе те политике имамо и данас, али то не пласирају са агресивношћу као што би то радили тада. Сада су они “питкији” проевропски политичари који, додуше, уништавају демократију у Србији, али у региону не смеју да праве проблеме због ауторитета у Бриселу којима полажу рачуне.

Испаде да се овде увек бира између нека два зла?

- Политика је увек бинарни избор и у политици нема неопредељених. Ни бели листићи својим лажно неутралним ставом нису били неопредељени. Они су се определили, само су кукавице па не смеју то да кажу. Неки од њих, попут Душана Павловића и Весне Пешић, признали су да су гласали за Тому Николића, али никад нису признали да су направили грешку него су их проглашавали Черчилима и Де Голима. Више ценим оне који су те 2012. отворено подржавали СНС него беле листиће који нису имали храбрости да своју подршку СНС отворено изнесу, јер су се у ствари стидели свог тадашњег политичког опредељења. Ја сам се борио против те политике, изашао сам на те изборе да бих их поново спречио да победе, али тај трећи пут нисам успео. Нико се не сећа да је 2012. дотадашња владајућа коалиција имала и више гласова него на изборима 2008. и да неки људи нису бојкотовали изборе, да није било белих листића, да није било и неких мојих грешака...

Или да није ваш коалициони партнер Ивица Дачић прешао на другу страну?

- Не би се десио слом демократије и уништавање институција у Србији. Чак и мој губитак председничких избора не би довео до овакве промене, јер смо могли формирати владу без СНС. Али за формирање напредњачке владе није заслужан само Дачић, који се полакомио за место премијера, већ и Динкић, без кога та влада није могла настати.

Имао је велики мотив. Вучић му је претио затворским оделом у Скупштини, исплатливије му је било да пресвуче политичко одело него да носи ону шарену кошуљу са бројем?

- Да, избегао је Вучићеву затворску кошуљу тако што га је Дачић убеђивао да ћу му је ја навући, иако ја, за разлику од Вучића, никада нисам на себе преузимао улогу тужиоца, полицајца и судије.

Без савета за Вучића

Чини ми се да свако ко се нађе на власти, има осећај како ће то бити вечито? О чему се ту ради, искрено, јесте ли и сами имали тај осећај?

- Никада, ниједног секунда. Сви моји сарадници могу потврдити да сам им увек говорио: кад год доносите неку одлуку мислите о њој у контексту времена кад више не будете на власти. Власт сам увек видео само као инструмент за демократско и временски ограничено управљање у име грађана, а не као приватно власништво. За мене је власт одговорност, а не привилегија. Никад у животу нисам помислио да нећу сићи с власти и када сам након губитка избора 2012. рекао да се видимо у неком другом филму, то сам заиста и мислио.

Можете ли дати Вучићу неки савет у смислу како је то бити бивши председник, наравно под условом да он има идеју да икад буде бивши?

- Не могу, зато што смо ми потпуно различити карактери. Он је човек који је цео живот жудео за влашћу, а ја ту врсту жудње никад нисам имао. Наша поимања политике, амбиције и карактери су дијаметрално супротни, тако да немам ниједан савет који би Вучић желео да чује.

У Црној Гори је на делу државна политика насилног расрбљавања и ревизије историје, што све делује више него трагично

Српско-црногорска трагедија

Поново су покварени односи између Србије и Црне Горе. Како их видите?

- Никада нећу одустати од изградње добрих односа Србије и Црне Горе и увек сам чинио све што је у мојој моћи да такви буду. До пре само неколико месеци Ђукановић и Вучић су се хвалили најбољим односима у историји, а сада Вучић оптужује Ђукановића да Црна Гора у Србију извози убице, а да не дозвољава долазак из Србије песника. А Ђукановић поново оптужује Србију за хегемонистичке тенденције. У Црној Гори је на делу државна политика насилног расрбљавања и ревизије историје, што све делује више него трагично. А најтрагичније је да односи две земље суштински зависе од личних односа двојице њихових садашњих лидера и увоза и извоза криминала.

Да ли се Црна Гора у нечему огрешила о Србију или је ово што се догађа неки закаснели одјек некаквог огрешења Србије о Црну Гору?

- Припадам оним људима који верују да се ради о једном народу, али не негирам никоме право да се осећа етничким Црногорцем и радити тако нешто из позиције српске политике је срамотно и погрешно. Тешко је рећи шта је глупље - насилно расрбљавање Црногораца или њихово насилно посрбљавање.

Разговарао:

Ранко Пивљанин

(Блиц)