Ново затезање руско-украјинских односа

(НИН, 24. 9. 2011)

Период зближавања и стабилности у односима Русије и Украјине који је почео доласком на власт Виктора Јануковича, завршио се ових дана у Душанбеу сусретом руског и украјинског председника на самиту ЗНД, на коме је Јанукович запретио да ће, због „неправедних“ цена гаса, тужити Русију Међународном суду у Стокхолму. Медведев просто није нашао за сходно да разговара с њим у четири ока, јер „Украјина не нуди ништа конкретно“. Руски председник је украјинско тражење попуста, без нуђења било чега у замену, назвао „паразитизмом“.

Украјина од прошле године покушава да убеди Русију да су неправедни гасни уговори које су 2009. потписали Јулија Тимошенко и Владимир Путин после велике гасне кризе у којој се пола Европе смрзавало јер је Украјина заврнула славине свог гасовода преко кога гас иде у Европу, покушавајући да на тај начин приволи Русију да снизи цену. Јулија Тимошенко се налази у затвору под оптужбом да је прекорачила овлашћења приликом потписивања уговора. Европа овај процес доживљава као политички и тражи од Јануковича да се прекине. Руско Министарство иностраних послова изјавило је да је уговор потписан по свим правилима и законима.

Кијев, међутим, упорно тврди да је цена гаса коју Украјина плаћа већа од цене коју плаћа Европа, а украјински председник је изјавио руским медијима да Украјина због таквог уговора губи годишње пет до шест милијарди долара, а да ће та сума за десет година, колико важи уговор, порасти на 60 милијарди, што је приближно двадесет посто државног буџета. Председник Медведев је на то изјавио да су такве приче „чиста пропаганда. Украјина плаћа гас по истој формули по коме га плаћа цела Европа. Истина је да су цене високе, али оне понекад бивају и ниске, а у том случају губитке трпи извозник“. Гаспром је на то додао да мање од Украјине плаћају само оне земље које заједно са Русијом граде гасоводе или имају заједничка предузећа.

Украјински политички аналитичари и Јануковичеви противници у већ традиционално подељеној Украјини, тврде да је Јанукович изненада схватио да је цена гаса висока под утицајем моћних олигарха – Фирташа, кога је Јулија Тимошенко тим уговором избацила из посла са гасом, и Ахметова чије фабрике зависе од цена гаса, а кога називају „Јануковичевим новчаником“. Истини за вољу, кад је прошлог пролећа потписивао уговор о продужењу боравка Црноморске флоте на Криму до 2042. године у замену за попуст на гас у износу од 100 долара за хиљаду кубних метара, украјински председник се није жалио на неправду. Напротив, тада се говорило да ће Кијев на тај начин уштедети годишње четири милијарде долара, а за десет година и свих 40.

На захтев за ново смањење цене, Русија је одговорила нудећи две варијанте у којима је то могуће – једна је да се Украјина придружи Царинском савезу у коме су Русија, Белорусија и Казахстан, а друга је да прода део свог транспортног система Русији. У том случају би Украјина уштедела осам милијарди долара годишње, што значи да би добијала гас по ценама по којима га користи Русија (око 80-90 долара).

Предлог о продаји гасовода Украјина је одбила називајући га уценом и нападом на суверенитет независне државе.

Уместо приступања Царинском савезу, Јанукович предлаже формулу 3+1, према којој Кијев даје себи могућност да бира које ће уговоре потписивати. Разлог томе су преговори које Украјина води о уласку у Европску зону слободне трговине (ФТА). У случају интеграције у Царински савез, ти преговори би морали бити прекинути – таква су европска правила.

Ситуација је из дана у дан све непријатнија и личи на објаву новог, трећег по реду, гасног рата у коме се унапред зна да ће Украјина изгубити, као што је изгубила и два претходна. Кијев, за чију је економију цена гаса заиста велико оптерећење, из дана у дан смишља нове начине да се ослободи зависности од руског гаса, али са врло малим изгледима на успех. Молба корисницима да смање потрошњу, чак и ако успе, не доноси ништа јер уговор је дугорочан и у њему је дефинисана, поред цене, и минимална количина гаса коју купац мора да повуче, или, ако не повуче – да плати.

Ових је дана лансирано „спасоносно“ решење - увозник „Нафтогас“ ће бити расформиран, подељен на три фирме, па ће самим тим уговор са Русијом престати да важи. Према тврђењу руске стране, такво решење је прилично наивно и нема суда у свету који би га одобрио.

Наравно, и Русија зависи од Украјине, све док гас иде у Европу преко украјинске територије, гасоводом, који, показала је пракса, власници могу и да затворе. Та зависност је, међутим, ових дана веома смањена. Наиме, пуштена је у рад прва грана новог гасовода „Северни ток“ који иде испод Северног мора. За годину дана почеће да ради и друга, а већ се говори и о могућој изградњи треће гране. Кад проради и „Јужни ток“ чија се изградња припрема, њихови укупни капацитети ће бити већи од украјинских. Приликом пуштања у рад новог гасовода Владимир Путин је рекао да „као и свака транзитна земља, Украјина стално долази у искушење да искористи свој транзитни положај. Сада та ексклузива ишчезава“.

Проблеми који се последњих година периодично јављају у односима Русије са државама насталим од бивших совјетских република имају врло просту основу – те државе су, као чланице Заједнице независних држава, годинама добијале од Русије јевтин гас на чему се често држала њихова економија. Украјински и белоруски грађани и данас плаћају гас много јевтиније него руски. Сурова тржишна економија учинила је своје, цене гаса су за последњих неколико година и за руске грађане вишеструко увећане, цена нафте на светском тржишту су чак и упркос кризи високе (а на основу њих се израчунава цена гаса), па је дошло време да тако плаћају и „братске државе“.

То најчешће њихова економија не може да издржи, па се онда Русија оптужује за уцењивање, неразумевање, неправедност. С друге стране, емоција у економији, укључујући и руску – нема. Русија је својим партнерима предложила врло јасан избор – или смо браћа, па ћете онда ви ући у царински савез, и тако ћемо се борити заједно против кризе, или смо пословни партнери и радићемо на основама толико хваљене тржишне економије. То је, међутим, оно што бивше совјетске републике, са неразвијеном економијом и застарелом индустријом, врло тешко прихватају. Зато траже спас у Европи, али алтернатива коју им она нуди, ма колико привлачна на први поглед, на крају се покаже као лошија од руске.

Кад бисмо и оставили по страни тренутну кризу Европске уније, остаје проста чињеница да ниједна од постсовјетских држава нема робу која би задовољила стандарде Европе. Проћи ће још много времена пре него што белоруски трактори крену европским њивама или грузијско вино замени француско на европским столовима. Русија је још увек једино право тржиште за украјински метал или производе хемијске индустрије, који би, кад би се плаћала права цена гаса, био прескуп зато што се због застарелих машина за његову производњу користи три пута више гаса него у европским земљама. Исто је и са пољопривредом која би могла, евентуално, бити шанса за Украјину – Европа и Турска већ производе сасвим довољно да им нова роба није потребна. Обрни-окрени, једини прави партнер им остаје Русија.

Према анализи коју су направиле руска и украјинска академија наука, уколико би се Украјина прикључила Царинском савезу, њен извоз у Русију би се увећао за 4,5 – 8,8 милијарди долара. То се односи пре свега на машинску и металуршку индустрију. Раст робне размене (не рачунајући гас) повећао би украјински бруто доходак од 13,5 – 16,4.

У случају да Украјина уђе у ФТА смањиће се куповна моћ грађана у истом оном обиму у коме би се повећала приликом уласка у Царински савез. Биће уништена високотехнолошка индустрија која не може да конкурише Европи.