Ep u prozi

Prikaz knjige: Nikola Koljević, Stvaranje Republike Srpske, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Istorijska distanca pred ekranom televizora

Jedna od velikih iluzija balkanskog prostora jeste istoriografska pretpostavka da se „izdaleka bolje vidi“, odnosno da se značaj i smisao krupnih istorijskih događaja lakše može odrediti „sa istorijske distance“, nakon što od njih protekne neko vreme, strasti se stišaju, a bol utihne. Sa jedne strane, istina je da se dalekosežne posledice izvesnih državničkih koraka i političkih poteza po prirodi stvari mogu pokazati tek nakon što prođe određeno vreme, te se na njima onda testira verodostojnost hipoteza na kojima se delatnost zasnivala. Ali kada je povesni trenutak toliko zgusnut, kada je u njega upleteno toliko međunarodnih činilaca moći, novca i interesa, a ulog u „igri“ sudbine čitavih naroda sa svojim životima, imovinom i ognjištima, onda se posledica svakog postupka unapred zna, a povesni tok nameće razvoj događaja čeličnom nužnošću. To je svakako poražavajući, prvi utisak koji čitaocu zainteresovanom za događaje u Bosni ostaje nakon čitanja dnevničkih letopisa prof. Nikole Koljevića. U medijski kontrolisanom svetu nema „istorijske distance“, ima samo dužeg ili kraćeg izlaganja unapred pripremljenim i svesno iskrivljenim „informacijama“, zapravo lažima, poluistinama i propagandnim pokličima u svrsi konkretne politike i opipljivih interesa onih centara moći koji jedini na svetske medije mogu imati uticaja.

Savremenom viđenju rata u Bosni protekla decenija i po nije bila od pomoći. Štaviše, što se svetska javnost slabije seća događaja koji su se odvijali na bosanskoj ratnoj pozornici, i iza nje, to im je lakše da prihvate gotove, TV dinner istine o „agresiji na mali, ali ponosni bosanski narod nacionalističke i krvožedne Srbije, predvođene staljinističko-hitlerovskim moralnim čudovištem Slobodanom Miloševićem i njegovim psima rata Karadžićem i Mladićem“. Nasuprot ovoj holivudskoj sagi, Koljevićevi zapisi, pored osećanja povesne odgovornosti prema sudbini srpskog naroda u BiH, čitaoca plene izuzetnim posmatračkim darom za povezivanje uzorka i posledica u zamršenom kolopletu međunarodnih uticaja, pritisaka i ucena, za šta nije dovoljna samo pojedinačna pronicljivost i inteligencija, već je presudno upravo temeljno poznavanje prirode ljudskih odnosa i načina na koje oni utiču na odnose moći.

Insajder sa sluhom za narodnu epiku

Dnevnici Nikole Koljevića značajni su nam zbog dve stvari – podataka koje nam nude i načina na koji su ti podaci predočeni. Zajedno, ova dva aspekta njegove istoriografske građe služe kao vezivno tkivo jedne istinske povesti o rađanju jedne narodne države, odnosno utemeljenju same Republike Srpske, koja je za srpski narod utoliko bitnija zato što je jedino što je on uspeo da dobije iz krvavog raspada Jugoslavije. Ova arhivska građa je neproceniva, ali ono što naročito pleni pažnju jesu neka svedočanstva neposrednog učesnika u istorijskim događajima o stvarima koje prevazilaze značaj prostih činjenica kao što su žrtve i zavojevane teritorije, a to je proces sazrevanja srpskog naroda u Srpskoj kao političkog subjekta i nosioca istinske suverenosti ove federalne članice današnje BiH.

„Stvaranje Republike Srpske“ čita se kao roman, uprkos činjenici da je u pitanju jedan zbornik arhivske i dokumentarne građe. Razvijeni i tanani književni stil jednog velikog srpskog lingviste nužno prevazilazi suvoparnost podataka i, umesto nabrajanja i transkripta političkih razgovora i beleženja teza za pregovore i političke odluke, on prikazuje odvijanje jedne povesti epskih razmera, u kojoj su glavni akteri čitavi narodi, a gde se kao epizodne uloge pojavljuju političari, vojskovođe, diplomate, intelektualci, a za njima običan narod koji ponekad samo „statira“ po ulicama, rovovima i zbegovima, a ponekad iskrsava kao nosilac istinske političke mudrosti, svetionik i nadahnuće za dalje delovanje. Koljevićeva intelektualna pozadina ne dozvoljava mu da postane običnim stenografom istorijskih događaja, „zapisničarem“, kako on sebe skromno naziva – njegova akademska sklonost ka opštem i principijelnom ga nagoni da događaje sistematizuje i tumači dok se još odvijaju i na taj način sa iznenađujućom preciznošću zaključuje i sluti tragedije koje se pripremaju. Istovremeno, njegova lična i moralna ukorenjenost u srpskog narodnoj tradiciji i književnosti pokreće ga da se prema zbivanjima u kojim učestvuje postavi sa svešću i odgovornošću, u delovanju – državnika i predstavnika naroda; a u zapisivanju – narodnog pesnika, koji zna da se na delu rađa predanje konstitutivno po buduće nacionalno biće srpskog naroda.

Šta svi znaju, a niko ne sme da pita

Opsežni sadržaj ove knjige pripoveda pre svega o prvobitnim iluzijama i temeljnim razočaranjima srpskog naroda u Bosni. Ona nas podseća na to koliko smo, zapravo, verovali u ideju Jugoslavije, ali i koliko smo se dugo nadali da će se, nakon pada komunizma, demokratskim sredstvima po uzoru na slobodarski duh Zapada, uspeti utemeljiti i zajednički suživot naroda u BiH. Ova prvobitna opsena, toliko prisutna kod srpskih intelektualaca i vođa, pretače se nakon otvaranja spirale nasilja u duboko poverenje u sud Međunarodne zajednice, od koje se očekuje da će, u duhu svoje principijelne politike protiv autoritarizma i neslobode u Istočnoj Evropi, biti orna i spremna da „sasluša argumente“ i nesebično pomogne narodima u BiH da se raziđu i premoste svoje sukobe tretirajući sve ravnopravno i nepristrasno. Uprkos stalnom i brižljivom potkrepljivanju svojih zapisa dokumentima i navodima iz svetske štampe, Koljevićeva naracija ne gubi na unutrašnjoj dinamici i razvoj događaja podseća na napet politički triler, u kome glavni činioci do samog kraja ne mogu da veruju da svi njihovi razlozi i argumenti, svi njihovi napori da se sarađuje sa svima na pronalaženju izlaza iz situacije nepodnošljive za sve narode u Bosni podjednako, da sve to kopni pred jednom gvozdenom zavesom propagande i satanizacije, iza koje nema sluha niti razumevanja za srpsku stranu u konfliktu. Karadžić, Mladić, Krajišnik, Tolimir, Milošević, svi oni oživljavaju pred našim očima daleko životniji i složeniji nego što izgledaju na poternicama Haškog tribunala i komisijama za čuvanje sećanja na genocid Parlamenta EU.

U osnovi, „Stvaranje Republike Srpske“ nudi nam podatke koje celi svet dobro zna, ali koji se sistematski prećutkuju i bacaju pod tepih u neprekidnom perpetuiranju holivudskog medijskog spektakla o ratu u Bosni. Nas može iznenaditi autorova smirena pronicljivost sa kojom uočava kojim se sve sredstvima i naporima, i od strane kojih međunarodnih činilaca, gradi jedan konstitutivni mit o bosanskom genocidu, na osnovu čijeg presedana će se nadalje uređivati sva buduća „krizna žarišta“, „nacionalni konflikti“ i „humanitarne katastrofe“. Ne može, a da nas ne zadivi, svest čoveka koji je bio neposredni učesnik u događajima, o tome koliko u njima učestvuje stranih faktora o kojima on i njegovi saradnici nemaju saznanja, niti na njih mogu uticati. Ali sve bi se to o Bosni znalo i bez Koljevićeve knjige, da je u svetu bilo volje za objektivnošću i istinske istoriografske radoznalosti.

Svedočanstvo opstanka i samoutemeljenja Srba u BiH

Ono što je u Koljevićevim zapisima nezamenljivo, a čime obiluje svaka njihova stranica, jeste njegov duh književnika, profesora i teoretičara drame, koji omogućuje neposredan uvid u temeljne događaje bosanskog rata. Koljević nam služi kao neposredni dokaz da su muke i problemi koji su mučili vođe srpskog naroda u Bosni u suštini bili isti koji su mučili sam narod. U ovom saodnošenju političke volje (i nemoći) srpskog rukovodstva sa narodnom voljom (i nemoćju), može se pronaći koren velike popularnosti ovih ličnosti u narodnom pamćenju, kao i njihov položaj zasnivača državnosti Srpske. Sam autor, kao visoki politički zvaničnik RS, u svakom zapisu pokazuje pre svega brigu za narod i njegov opstanak, a pogotovo za očuvanje njegovih kulturnih i moralnih vrednosti, koje su upravo najugroženije zločinima koje njegova strana čini. U ovom odgovaranju na narodne brige i stalnom vraćanju na pitanja sudbine naroda, Koljević nam daje blistav primer utemeljenja narodne suverenosti kao temelja svake moderne republike, bez obzira kakav njen međunarodni status bio.

Ipak, ono što ubedljivo najviše dojmi u „Stvaranju Republike Srpske“ jeste svest njenog letopisca da je u pitanju jedna narodna epopeja, kao i njegova potreba da događaje u kojima utiče oblikuje na način dostojan pamćenja u srpskom narodnom predanju. Njegovo poznavanje Šekspira mu, kako je i sam naslutio na početku dnevnika, daje odličan teoretski obrazac za saznajnu obradu sirovih podataka sa istorijske pozornice. Uzbudljiva je njegova spremnost da je on vidi upravo kao pozornicu, na kojoj on, njegovi saradnici i neprijatelji, igraju unapred zadate uloge, dok svetlo, scenografija i pogotovo režija zavise uvek od nevidljivih, zakulisnih radnji u čijoj su vlasti i (ne)milosti. Zato je Koljevićeva knjiga ni više ni manje nego baš ono što njen naslov najavljuje – ep o čitavom jednom narodu koji, ostavši bez otadžbine, traži svoje mesto pod zubatim balkanskim suncem. U svojim potresnim, masovnim scenama ubistava, prevare i egzodusa ona podseća na starozavetni Izlazak i tumaranje po pustinji naroda Izrailjevog, sa svim svojim beznađima, ćorsokacima i strašnim gresima. U svome fokusu na političke igre i diplomatske procese, istorijske ličnosti čije postupke arhivira oživljavaju kao junaci antičke drame, budući da zaplet i radnja prevazilazi lične sudbine Šekspirovih kraljeva i vojvoda, a pripoveda o zasnivanju i samoutemeljenju jednog celog naroda, njegovim greškama i zabludama, njegovim uspesima i pobedama, ali pre svega o njegovoj tragičnoj sudbini. Pored sve nagomilane arhivske građe, pored svih argumenata i razloga koje svet ne želi da sluša, ova svest o opstanku, odbrani i političkom samoutemeljenju srpskog naroda u Bosni, jeste ono što današnji srpski narod, na svojim novim medijskim krstovima i političkim lomačama, treba pre svega da hrani i neguje.