Бранко Жујовић - један евроазијски поглед на српску Евро-атлантиду

Приказ збирке текстова Бранка Жујовића „У потрази за државом – коментари са Гласа Русије“

Збирка текстова Бранка Жујовића У потрази за државом – коментари са Гласа Русије допринос je разобличавању идеализоване, лажне слике евроатлантске будућности сервиране српској јавности. За разлику од скороевропљана, Срби су сувише времена провели под ђоновима евроатлантских насилника да би несвесно прикривали од себе стварност. Стога, аутор српску политичку стварност слика онаквом каква она данас на Балкану јесте.

Пред Жујовићем, они који извештавају Србе широм затворених очију, који одговарају заљубљеницима у евроатлантску политичку фабрику снова, односно у грантове из коморе њене меке моћи, изгледају патетично. Његово перо записује реалност често сурово, понекад опоро, али никад натуралистички.

Жујовић је способан публициста, чији је рад стандардног квалитета. У новинарским коментарима влада бројним тематским секторима. Увек правовремено реагујући, сигурним личним стилом износи јасан вредносни став. Његови текстови су есеји који врло подсећају на живописне слике са анимираним, понекад луминозним детаљима. То нису величанствене панораме, али свакако нису минијатуре или вињете.

Аутор није у првој журналистичкој младости. Искуством утврђени, његови текстови у области међународних односа, економске, културне, идентитетске и безбедносне политике морали би и од крајње минуциозног читаоца бити оцењени добром оценом. Теме Жујовићевих текстова су чиниоци стања које нас је мучило протеклих година.

Ова књига је четворогодишња Жујовићева хроника о нама, коју је на српском језику саставио овај извештач седме силе са главне евроазијске осовине – политичка есејистика састављена док је упоредо, крупним корацима, стицао искуство с оне стране брежуљака Манџурије.

Збирка његових текстова документ је српског становишта са највеће геополитичке дистанце – из Пекинга, у коме је Жујовићево радно место. Ова чињеница је домаћим читаоцима углавном непозната, али она даје посебну димензију његовом раду, а због ње ће Жујовићев рад у будућности бити много значајнији.

Жујовић се у сваком тексту бави појединачним, актуелним, сржним проблемом. Овај новинар, од свих колега више удаљен од Србије, није оптерећен парлогом таблоидности у којем се одавно изгубила српска публика и њена штампа. Уз то, он је неоптерећен егзистенцијалном стрепњом због трајне неизвесности приступа финансијском сорсингу NGO и квази NGO новинарства, које деценијама својом прекрасном флоскулом о независности зомбира десетине, можда и стотине српских новинара. Новинара који су могли бити сјајни.

Жујовићев избор тема за текстове, његов дискурс и логика у данашње смутно време могу српском читаоцу да послуже као водич, слагали се читаоци с његовим мишљењем или не.

Стога бих се радо вратио паралели са сликарством. Ако вам се једна, две или три слике аутора не учине импозантним, водите рачуна да се можда ради о мајстору чију целину рада не можете сагледати на узорку којег сте изабрали. Аутор је репрезентативни узорак својих слика са изложбе, управо ради вас, абгрејдовао у Гутенбергову галаксију. Ваше је да пажљиво прегледате, па преиспитате своје поимање реалности и безалтернативности којом нама у Србији испирају мозак деценијама.

Треба подсетити да је Жујовић у потрагу за државом пошао утабаном стазом. Истим смером је вековима пре њега пошао један српски великан, чије је породично стабло такође никло у каменом окованој Херцеговини. Ваља рећи и да је један велики пољски писац кренуо сасвим супротним смером. Међутим, оно чему тежимо Жујовић и ми, за разлику од циља Јана Потоцког, представља... нешто сасвим другачије.