Zla imperija

(Antiwar.com, 07.11.2009)

Organizovane interesne grupe do te mere kontrolišu vladu SAD, da ta „naša“ vlada više ne može da odgovori na brige i interese američkog naroda, koji bira predsednika, kao i članove Kongresa i Senata. Glasači će ispoljavati nezadovoljstva zbog svoje nemoći na predsedniku, što će dovesti do budućnosti sa predsednicima koji će biti birati samo jednokratno. Uskoro će naši predsednici biti isto tako neefikasni kao što su bili i rimski imperatori u poslednjim danima te imperije.

Obama je već krenuo putem ka jednokratnom predsednikovanju. Obećao je promene, ali nije sproveo nijednu. Njegov zakon o zdravstvenoj zaštiti kidnapovale su privatne osiguravajuće kompanije koje traže veće profite. Najverovatniji ishod će biti kresanje Medikera i Medikejda (Medicare and Medicaid)[1], kako bi se pomoglo finansiranje ratova koji vode bogaćenju vojno/bezbednosnog kompleksa, kao i mnogih kompanija koje su nastale privatizacijom usluga kojima se ranije po nižoj ceni snabdevao vojni kompleks. Bilo bi zanimljivo da se sazna koji to procenat od preko 700 milijardi dolara troškova za „odbranu“ odlazi privatnim kompanijama. U američkom „kapitalizmu“ zapanjujuće svote zarada poreskih platiša preko države odlaze privatnim firmama. Uprkos tome, republikanci vrište povodom „socijalizovanja“ zdravstvene zaštite.

Republikanci i demokrati, privatizujući najveći mogući broj vojnih funkcija, iskoristili  su mogućnosti da stvore nove izvore za (novčane) doprinose izbornim kampanjama. Tako sada postoji veliki broj privatnih kompanija koje nisu zaradile nijedan dolar na tržištu. Umesto toga, one se hrane iz javnih izvora i tako isisavaju dolare od poreskih platiša, a istovremeno opterećuju Amerikance obligacijama javnih dugova.

Obama je nasledio izvanrednu priliku – da iz nelegalnih agresivnih ratova Bušove administracije vrati američke vojnike kući. U svojim poslednjim danima, Bušov režim je shvatio da bi mogao „pobediti“ u Iraku tako što će početi da iz američkog vojnog budžeta plaća sunitske pobunjenike. Kada je pod sistem američke vojne plate sakupio 80.000 pobunjenika, nasilje se, mada je i dalje ostalo veliko, ipak prepolovilo. Sve što je Obama trebalo da uradi, bilo je, uz zahvaljivanje Bušu za pobedu u ratu, da proglasi pobedu i vrati naše momke kući. Tako bi začepio usta republikancima.

Ali, ovakav razuman postupak bi smanjio profite i cene akcija onih firmi koje čine vojno/bezbednosni kompleks. I tako, umesto da učini ono što je obećao, i za šta su ga birači izabrali, Obama je rasplamsao rat u Avganistanu i otpočeo novi rat u Pakistanu. Ubrzo posle toga, Obama je ponavljao Bušove i Čenijeve (Cheney’s) pretnje o napadu na Iran.

Umesto zdravstvene zaštite za Amerikance, biće više profita privatnim osiguravajućim kompanijama.

Umesto mira, biće više rata.

Birači već vide šta im se piše, pa napuštaju Obamu i demokrate. Nezavisni birači koji su Obami omogućili  veliku pobedu, sada su se okrenuli protiv njega, nedavno izabravši, umesto dotadašnjih demokrata, republikanske guvernere u Nju DŽersiju i Virdžiniji. To nije glas poverenja u republikance, već glas protesta.

Poverenje u Obamu je potkopano. A to važi i za Kongres (ako ga je uopšte ikada uživao). On je otoič svojim glasanjem celom svetu pokazao da američki Kongres nije ništa drugo do pokorna, potkupljiva marioneta „Izraelskog lobija“. Predstavnički Dom „supersile“ Amerike je izvršio naredbu svoga gazde, AIPAK-a (AIPAC)[2], i sa 344 – protiv 36 glasova osudio Goldstounov izveštaj[3].

Ukoliko to ne znate, Goldstounov izveštaj je izveštaj Misije UN za ispitivanje činjenica o konfliktu u Gazi. Taj „konflikt u Gazi“ je napad vojske Izraela na geto Gaze, gde živi 1.5 milion prognanih Palestinaca, čije je zemlju, sela, kuće, opljačkao Izrael. Taj napad je bio napad na civile i civilnu infrastrukturu. To je, van svake sumnje ratni zločin – prema Nirnberškim standardima, koje su, u cilju pogubljenja nacista, uspostavile SAD.

Goldstoun nije samo veoma istaknuti jevrejski pravnik koji je ceo život posvetio privođenju odgovornosti onih koji su vršili zločine protiv čovečnosti, nego je, uz to, i cionista. Međutim – zato što je zapisao istinu umesto izraelske propagande – Izraelci su ga demonizovali nazivajući ga „Jevrejinom koji mrzi sam sebe“.

Kongresman Denis Kučinič (Dennis Kucinich)[4], koji je sada nesumnjivo zabeležen na AIPAC-ovom spisku za političku likvidaciju, upitao je Kongres da li članovi uopšte shvataju sramotu koju će glas za osudu Goldstouna naneti Kongresu i Vladi SAD. Celokupni ostatak sveta prihvata Goldstounov izveštaj.

Svojim jednostranim glasanjem, Kongres je odgovorio da svet ne smatra ni za šta, jer svet  ni ne doprinosi ništa izbornim kampanjama za članove Kongresa.

Ovaj sramni, slugeranjski čin „najveće svetske demokratije“ odigrao se u onoj istoj nedelji kada je, zbog kidnapovanja jednog čoveka u Italiji, italijanski sud osudio 23 CIA agenta. Ovi CIA agenti su sada u Italiji „begunci od pravde“– a oni to zaista i jesu.

Kidnapovani je bio „rendiran“[5] Egiptu, marionetskoj državi Amerike, gde je bio godinama zadržan i ponavljano mučen. Ceo sudski predmet protiv njega je bio toliko apsurdan, da je čak i egipatski sudija naredio njegovo puštanje na slobodu.

Jedna od osuđenih operativaca CIA, Sabrina de Susa (Sabrina deSousa), privlačna mlada žena, kaže da je Amerika prekršila zakon, kidnapujući tog čoveka i šaljući ga u drugu zemlju da bude mučen, u cilju da se tako isfabrikuje sledeći „terorista“ kako bi se cela teroristička podvala mogla u domovini nastaviti. Bez te terorističke podvale, rat Amerike iz razloga specijalnih interesa, postao bi providan čak i zavisnicima Foks „Vesti“ (Fox "News").

Gospođa de Susa kaže: „Sve što sam činila bilo je odobreno u Vašingtonu.“ Pa ipak,  vlada koja nas stalno prekoreva kako treba „da podržavamo naše vojnike“ nije učinila ništa kako bi je zaštitila, mada je ona izvršavala nelegalna naređenja Bušovog režima.

Jasno je, ovo znači da je zločin koji su naredili Buš, Čejni, Pentagon i CIA isuviše odvratan i potpuno nemoguć za pravdanje – čak ni pomoću izvešataja koji potiču od  prezrenja dostojnog DŽona Jua (John Yoo)[6] i Republikanskog federalističkog društva (Republican Federalist Society).

Vidljivo je da se gđa de Susa plaši za sebe. Ali, gde je, onda njena zabrinutost za nevinog čoveka koga je poslala u pakao Egipta da bude mučen do smrti, ili do priznanja da je terorista? Kajanje koje gđa de Susa ispoljava odnosi se samo na nju samu. Ona je izvršila naredbu svoje zle vlade, a ta njena zla vlada, koju je ona tako verno služila, okrenula joj je leđa. Ona, pak, nema kajanja za zlo koje je izvršila nad jednom nevinom osobom.

Možda je de Susa sa svojih 22 kolega odgajena na video igricama. Bilo je mnogo zabavno planirati kidnapovanje pravog čoveka i njegovo transportovanje avionom CIA u Egipat. Da li je to bilo kao kada ribar peca ribicu, ili kao kada lovac ubija jelena-kapitalca? Jasno je da su doživeli zadovoljavanje na račun svoje „rendirane“ žrtve.

Nalazi italijanskog suda – a imajte u vidu da je Italija kupljena i plaćena marionetska država Amerike – znače da čak i naše kupljene marionete nalaze da su SAD takve da ih je nemoguće „svariti“.

Krećući se od vrha ledenog brega naniže, eto nam ambasadora Krejga Merija (Craig Murray), rektora Univerziteta u Dandiju (Dundee) i – do 2004. ambasadora Velike Britanije u Uzbekistanu. On ga opisuje kao staljinističku totalitarnu državu kojoj se udvaraju Amerikanci i izdržavaju je.

U svojstvu ambasadora, Meri je video obaveštajne izveštaje CIA, koji su opisivali najjezivije procedure torture. „Silovanja su vršena razbijenim flašama, deca su mučena pred sopstvenim roditeljima, sve dok roditelji ne bi potpisali neko priznanje; ljudi su živi kuvani“.

„Obaveštajni podaci“ o ovim seansama torture je CIA, kao dokaz širine zavere Al Kaide, predavala MI5 (MI5)[7] i Vašingtonu.

Ambasador Meri izveštava da je ljudima koje je CIA svojim letovima isporučivala uzbekistanskim zatvorima-mučilištima „bilo naređeno da priznaju svoje članstvo u Al Kaidi. Naređeno im je da priznaju da su bili u kampovima za obuku u Avganistanu. Naređeno im je da priznaju da su se sreli sa Osamom bin Ladenom lično. A CIA je stalno ponavljala te teme.“

„Bio sam potpuno zapanjen“, kaže britanski ambasador, koji je zamišljao da služi jednoj moralnoj zemlji, koja – zajedno sa svojim američkim saveznikom ima moralni integritet. Ta velika anglo-američka tvrđava demokratije i ljudskih prava, postojbina Magna karte (Magna Carta)[8] i Povelje prava (Bill of Rights)[9], te velike moralne demokratije koje su pobedile nacizam i oduprle se Staljinovim gulazima – bile su spremne da počine bilo kakav zločin kako bi postigle maksimum profita.

Ambasador Meri je previše doznao, pa je bio otpušten pošto je to sve ispovrtio. Video je dokumente koji su dokazivali da su motivi za vojnu agresiju SAD i Velike Britanije na Avganistan bili u vezi sa rezervama prirodnog gasa u Uzbekistanu i Turkmenistanu. Amerikanci su želeli gasovod koji zaobilazi Rusiju i Iran i prolazi kroz Avganistan. Kako bi se to osiguralo, bila je neophodna invazija. Idiotskoj američkoj javnosti moglo se reći da je invazija bila neophodna zbog 11-og  septembra i zato da ih spase od “terorizma“. Te jadne budale bi poverovale u tu laž.

„Ako pogledate na raspored snaga SAD u Aganistanu bez ikakve sumnje ćete uvideti da su američke snage raspoređene tako da čuvaju trasu gasovoda. To je ono o čemu se radi. Radi se o novcu, radi se o energiji, ne radi se o demokratiji.“

Pogodite ko je bio konsultant koji je sredio ondašnjem guverneru Teksasa, DŽordžu V. Bušu, sporazume koji će Enronu[10] dati prava na prirodne rezerve gasa u Uzbekistanu i Turkmenistanu, a Junokalu (Unocal)[11] za izgradnju trans-avganistanskog gasovoda. To je bio Karzai, koga je Amerika nametnula za „predsednika“ Avganistana, taj koji osim američkih bajoneta nema nikakvu podršku u zemlji.

Ambasador Meri je zbog svojih otkrića bio otpušten iz diplomatske službe Velike Britanije. Nema sumnje da je to bilo po naredbi Vašingtona našoj britanskoj marioneti.

Pol Kreg Roberts (Paul Craig Roberts) bio je pomoćnik ministra finansija u Reganovoj administraciji i jedan od arhitekata Reganovog ekonomskog programa. Bio je i član uredništva Vol strit džurnala. Autor osam knjiga i nosilac francuske Legije časti

(Prevod: Vasilije Kleftakis)

http://original.antiwar.com/roberts/2009/11/06/the-evil-empire/