Verujemo izjavama da je Vašingtonu stalo do odnosa sa Srbijom

(Politika, 26.06.2009)

Jun je bio veoma dinamičan mesec za diplomatiju Srbije: bila je tema na sastanku ministara EU, održana je nova sednica Saveta bezbednosti o Kosovu, a predsednik Tadić je u NovomSadu bio domaćin samita šefova država srednje Evrope. To su bili povodi da u razgovoru sa ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem „podvučemo crtu”.

Na putu našeg približavanja EU, trenutno najveća prepreka je Holandija. Ima li izgleda da se u tom pogledu nešto promeni i kakvi su Vaši odnosi sa holandskim ministrom inostranih poslova?

Mi smo imali mnogo sastanaka i razgovora, neki su bili dobri, neki manje dobri. Imamo ozbiljna razmimoilaženja kada je reč o punoj saradnji sa Haškim tribunalom. Holandija je ostala jedina zemlja na svetu koja još uvek nije uverena da mi činimo sve da bismo tu saradnju okončali.

Da li ćete se uskoro ponovo sresti sa Ferhagenom?

Da, novi pokušaj da približimo stavove učinićemo tokom jula, kada očekujemo njegovu posetu Beogradu. Ne bih, doduše, želeo da predviđam ishod. Za sada nema naznaka da bi holandski stav mogao biti promenjen. Ali, izuzetno je važno da se taj dijalog održava i radujem se što ću uskoro biti u prilici da ministru Ferhagenu budem domaćin u Beogradu.

Gde smo sad? Ima li pomaka u realizaciji naša tri poznata spoljnopolitička prioriteta: približavanju EU, diplomatskoj borbi za Kosovo i promovisanju dobrosusedstva?

Mislim da je prethodna nedelja bila izuzetno indikativna u tom smislu, jer je pokazala da Srbija može da ostvari uspeh na sva ova tri fronta istovremeno.

Počela je dobrom vešću iz Luksemburga – odlukom ministara EU da se zvanično pokrene ubrzani postupak vizne liberalizacije za građane Srbije. Zatim, sredinom nedelje je održana sednica Saveta bezbednosti o Kosovu koja je za nas bila izuzetno uspešna. Nedelja je završene efektno time što je potvrđeno regionalno liderstvo Srbije na samitu u Novom Sadu.

Mnogi su kritikovali našu spoljnu politiku u smislu da se njena tri spoljnopolitička prioriteta međusobno isključuju. Događaji prethodne nedelje su pokazali da to nije tačno, to jest da je moguće postizati istovremeni napredak na sva tri fronta. Naravno, pod uslovom da ste odmereni, pažljivi i uporni.

Kako gledate na „uzbunu” koja se posle posete predsednika Tadića Banjaluci podigla u Federaciji BiH?

Ne bih pridavao previše značaja poslednjim izjavama sarajevskih zvaničnika. Ono što je od daleko veće važnosti jeste to da je situacija u Bosni ostala stabilna i posle izuzetno kontroverzne odluke visokog predstavnika. Smatramo da ta odluka nije pozitivno doprinela ostvarivanju zajedničkih strateških ciljeva svih potpisnika Dejtonskog sporazuma. Međutim, način na koji je reagovala Republika Srpska, uz punu podršku Srbije, doprineo je stabilizaciji prilika.

Govoreći u Savetu bezbednosti, naglasili ste da, dok se čeka izjašnjavanje Međunarodnog suda pravde, treba rešavati životna pitanja svih građana na Kosovu. Šta to praktično znači?

Znači da je neophodno da pronađemo način da, ostavljajući po strani suštinske razlike o budućem statusu Pokrajine, kroz mehanizme dogovorene u Savetu bezbednosti, uložimo istinski napor da bi se rešili konkretni problemi građana Srbije koji žive na Kosmetu. Tu naravno mislim na građane srpske, albanske i svih drugih nacionalnosti. U Pokrajini su veoma teške pre svega ekonomske, ali i sve druge prilike, i moramo naći način da radimo na njihovom poboljšavanju.

Da li je to naišlo na razumevanje albanskih lidera?

Sudeći po nastupu Skendera Hisenija, koji je u Savetu bezbednosti govorio kao privatno lice, uz striktno poštovanje procedure, to se ne može reći. Bio je izuzetno agresivan i mislim da je to iznenadilo sve, čak i one koji u principu podržavaju Prištinu u međunarodnoj areni. Ali ostavimo malo vremena da se slegnu strasti. Smatram da postoji prostor za saradnju, naravno ne na način koji dovodi u pitanje naš suštinski princip nepovredivosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

U ovome značajno može da nam pomogne međunarodna zajednica. Njeno prisustvo u Pokrajini je dobilo podršku Saveta bezbednosti. Tu mislim na rekonfigurirani Unmik i na Euleks – kroz koje možemo da sarađujemo u rešavanju konkretnih problema na terenu.

Da li smo međunarodnoj zajednici pružili dovoljno uverljivih argumenata da bi novi pregovori o statusu Kosova doneli svrsishodnije rešenje?

Mislim da u ovom trenutku ne postoji spremnost kod jednog značajnog broja međunarodnih činilaca da se sa takvim procesom počne. Ne verujem da će to biti moguće sve dok ne dođe do odluke Međunarodnog suda pravde.

Očekujemo da će sud oceniti da je odluka o jednostranom proglašenju nezavisnosti doneta uz kršenje međunarodnog prava. Nakon toga, ne verujem da će ijedna nova zemlja priznati Kosovo, niti da će bilo koja međunarodna organizacija pristati da razmotri molbu Prištine za članstvo. U takvim okolnostima Priština će se naći u „bestežinskom stanju” iz koga će jedini put voditi kroz sobu u kojoj je pregovarački sto. Kada se to desi, nadam se da će se sa tim složiti i međunarodna zajednica i da će se otvoriti novi statusni dijalog. Srbija će biti spremna.

Kako u tom kontekstu gledate na nedavne pokušaje da se pokrene novi talas priznavanja Kosova?

To je ono što nas brine: u poslednjih nekoliko nedelja bio je očigledan veliki pritisak na mnoge zemlje širom sveta da to učine. Cilj je da se uveća „masa” priznanja, kako bi presuda Međunarodnog suda pravde bila dočekana u kontekstu promenjene realnosti – na primer, da je preko pola sveta do tada priznalo Kosovo. Ti pritisci se nastavljaju, mi im pariramo onako kako znamo i umemo i dosad smo u tome bili uspešniji nego što je iko mogao da očekuje.

Posle Bajdenovog obraćanja „Vi ste taj koji stvara probleme”, da li ste imali kontakte sa američkom administracijom?

Razgovarao sama sa američkom delegacijom u Savetu bezbednosti i šalili smo se u tom smislu. Imaću prilike da razgovaram i sa državnim sekretarom Hilari Klinton – ovog vikenda na Krfu se održava ministarski sastanak OEBS-a.

Amerika je jedan od ključnih aktera na Balkanu. I pored sveg neslaganja, moramo imati intenzivan dijalog. Poseta potpredsednika Bajdena je u ovom kontekstu bila važna zato što je ona, između ostalog, za rezultat imala legitimizaciju političkih razlika između Beograda i Vašingtona kada je reč o Kosovu. To je omogućilo da sada mnogo lakše razgovaramo sa predstavnicima američke administracije.

Da li nam slanjem novog ambasadora u Beograd Vašington šalje neku poruku?

Nije naravno srećna okolnost što neposredno nakon izuzetno važne posete američkog potpredsednika imamo jednu vrstu vakuuma u diplomatskom smislu, te se nadamo da će to bitno mesto u najskorije vreme biti popunjeno. Verujemo izjavama američkih zvaničnika da je Vašingtonu stalo do odnosa sa Srbijom.

Razgovarao: Milan Mišić