Uvođenje obaveznog vojnog roka - Poigravanje neukih sa Vojskom, ili još jedno bacanje prašine u oči

Vojska nije igračka, upozorio je u intervjuu za “Vreme” pre više od dve godine general u penziji, nekadašnji komandant operativnih snaga Vojske Srbije Dragan Kolundžija komentarišući tadašnje najave povratka obaveze služenja vojnog roka. U izgled su ga stavljali „poznati vojni eksperti“, redovni gosti režimskih televizija i tabloida, penzionisani oficiri, stručnjaci za sve i svašta.

Njegovo upozorenje se, međutim, olako zaobišlo, jer je Aleksandru Vučiću i njegovim poslušnicima zatrebala nova tema za naslovne strane tabloida i gostovanja u jutarnjim programima Pinka i Hepija i celodnevnim nastupima na televiziji Informer. Sada, kada Kosovo, na kome je ukinut svaki oblik vlasti države Srbije nepovratno odlazi, Vučićevi inostrani „spin majstori“ su pronašli novu temu za koju znaju da će se Srbi, kao narod sa ratničkom tradicijom, „upecati“.

Početak spinovanja

Tema o ponovnoj obavezi služenja vojnog roka, suspendovanog 2011. godine, prvi put se pojavila i naširoko obrazlagala u javnosti 2017, pa potom i 2018. godine kada je objavljeno jedno nazovi istraživanje. Izjašnjavali su se razni zvaničnici i „stručnjaci“, presipali iz praznog u šuplje i onda je sve to stalo.

Ti „stručnjaci”, kao i resorrni ministri i većina medija, pozivali su se na „istraživanje“ da je skoro tri četvrtine građana Srbija za vojnu obavezu. Samo što su i prodržavni mediji i oni koji su protiv vlasti tada preskakali jednu važnu činjenicu – ko je sproveo istraživanje. Objavila ga je te 2017. godine nevladina, a u stvari provladina organizacija, nekakav Istraživački centar za odbranu i bezbednost, pozivajući se na terensko istraživanje sprovedeno na uzorku od 1117 ispitanika u 11 opština i gradova u Srbiji, i preko sajta te organizacije na još njih 1382.

U junu 2018. godine predstavnica Centra Jasmina Andrić rekla je da se za uvođenje obaveznog služenja vojske izjasnilo 75 odsto ženskih ispitanika i 77 odsto muških. Samo što su režimski mediji prećutali da je najviše onih koji su za uvođenje vojnog roka, njih 79 odsto, bilo starije od 60 godina.

Mnoštvo otvorenih pitanja

Nepoznanica je i ko je učestvovao u toj radnoj grupi koja je pripremila odluku, da li samo oficiri iz Generalštaba i Ministarstva odbrane, ili i neki „stručnjaci“ sa strane, penzionisani oficiri i ljudi iz Vučićevog kabineta, poput jednog generala u penziji, stalnog gosta televizija, „nosioca sakoa“? 

Ako se izuzmu problemi sa finansiranjem i opremanjem kasarni, kao i upitna dužina trajanja vojnog roka od 75 dana, u ovom trenutku, kad je Vučić protivustavno i protivzakonito obelodanio tu odluku, nameće se pitanje šta sve treba da se uradi i uredi da bi regrutacija i početak služenja vojnog roka prve generacije početkom sledeće godine funkcionisali kako treba. Kako to može da se postigne?

Odgovor je – nikako, rok je jednostavno prekratak.

Jer, kako napraviti selekciju regruta, da li po godištima ili na neki drugi način, šta raditi sa onima kojima, kad predlog Vlade i odluka Skupštine stupe na snagu, nedostaje nekoliko meseci ili pola godine da pređu starosnu granicu (koja još nije poznata, a govori se o 30 godina), da li će za njih važiti retroaktivno…?

Nepoznanica je i ko je učestvovao u toj radnoj grupi koja je pripremila odluku, da li samo oficiri iz Generalštaba i Ministarstva odbrane, ili i neki „stručnjaci“ sa strane, penzionisani oficiri i ljudi iz Vučićevog kabineta, poput jednog generala u penziji, stalnog gosta televizija, „nosioca sakoa“? Stručnu javnost bi to zanimalo, da se vide i biografije tih ljudi.

Ko će obučavati te mlade ljude posebna je priča, jer vojsci nedostaje podoficira, koji su ključ obuke. I ono što ih ima obučeno je na nekakvim kursevima i rade potpuno druge, stručne poslove. Tu je i onaj Vučićev projekat „5000 specijalaca“, pa se treba posvetiti i obuci tih ljudi.

Sinovi Guzonja

A kada se vojni rok uvede itekako će na dnevni red doći tradicionalna balkanska boljka – odlazak u vojsku „preko veze“, da se služi u svom gradu, ili, ako ne može, onda u što bliže, „da bi dete što češće dolazilo kući“.

Šta bi se desilo sada, kad svaki i najmanji funkcionerčić vladajućih stranaka više ne moli za „vezu“ za svog sina, nego može da naređuje ljudima iz vojnih odseka? Može li neko da poveruje da će sin nekog funkcionera SNS-a ili državnog sekretara, pomoćnika ministra, sekretarice u ministarstvu iz Beograda biti poslan u Leskovac ili Sombor? 

Autor ovog teksta je JNA služio 1985. godine u Šapcu, 600 kilometara od kuće, a bilo je tu vojnika i iz Slovenije i Makedonije. Sa mnom su u odeljenju bila trojica momaka iz Beograda – jedan sin saveznog funkcionera, drugi visokorangiranog rukovodioca Državne bezbednosti (kasnije je dogurao do pomoćnika načelnika), trećem je otac imao vezu u vojnom odseku. Njih su roditelji posećivali svakog vikenda ili su oni išli kućama, bežali su iz kasarne. Koliko li je takvih veza bilo u celoj bivšoj Jugoslaviji, to se ne da nabrojati. A bila je to veoma uređena država što se vojske tiče.

Šta bi se desilo sada, kad svaki i najmanji funkcionerčić vladajućih stranaka više ne moli za „vezu“ za svog sina, nego može da naređuje ljudima iz vojnih odseka? Može li neko da poveruje da će sin nekog funkcionera SNS-a ili državnog sekretara, pomoćnika ministra, sekretarice u ministarstvu iz Beograda biti poslan u Leskovac ili Sombor? Veze su radile i radiće i to će biti smejurija.

Sam premijer Miloš Vučević je indirektno nagovestio da regruti koji su završili elektrotehničke, mašinske i slične škole i fakultete treba da služe vojni rok u Vojno-tehničkom institutu i organizacijskim delovima vojske i Ministarstva gde se zahteva veće tehničko i tehnološko znanje.

Previše nedorečenosti

Nedorečenosti je mnogo, poput pitanja koliko će odsustva regruti imati u tih 75 dana, da li će imati slobodne vikende i ko će snositi troškove putovanja, kao i šta će raditi oni koji su se odlučili za prigovor savesti, Ustavom zagarantovanu kategoriju? Hoće li biti kuvari, moleri, fizički radnici po kasarnama?

Nedorečenosti je mnogo, poput pitanja koliko će odsustva regruti imati u tih 75 dana, da li će imati slobodne vikende i ko će snositi troškove putovanja, kao i šta će raditi oni koji su se odlučili za prigovor savesti, Ustavom zagarantovanu kategoriju? Hoće li biti kuvari, moleri, fizički radnici po kasarnama?

Glupost sa služenjem vojnog roka bez oružja pokazala se i pre nego što je uvedena njegova suspenzija – mladići su bili angažovani po Beogradskoj filharmoniji, raznim pozorištima širom Srbije, školama, gradskom zelenilu, zavisno od veze koju je neko imao.

Ali, vojska će dobiti besplatnu radnu snagu, itekako neophodnu, jer su profesionalni vojnici ili oni po ugovoru odbijali da čiste krugove kasarni od lišća, kose travu, peru podove po hodnicima i spavaonicama… Sada će se naći „žrtve“ za to, što će kod većine mladih produbiti odbojnost prema vojsci u kojoj te neko u informatičkoj eri odvaja od mobilnog ili tableta i tera da „fizikališeš“.

Sledeći faktor je određivanje sposobnosti za služenje vojske: koliko će njih biti proglašeno nesposobnim, oslobođeno, i koliko će moć roditelja, politička ili finansijska, uticati na to. I Aleksandar Vulin je 1990. godine, u predvečerje rata, bio proglašen „nesposobnim“ zbog visoke dioptrije, pa je kasnije odjedanput „progledao“ i ide po streljanama, dobro gađa. A neki ljudi sa većim dioptrijama su služili vojsku.

Bezbednosna i pravna pitanja

Sledeća problematična stvar, nimalo naivna, jeste višegodišnja propaganda Vučića i njegovih po pitanju Kosova. Svako malo palili su se tenkovi i išlo u Rašku ili Kuršumliju, na administrativnu liniju, podizana borbena gotovost… Mnogi ljudi koji pamte ratove devedesetih u takvoj situaciji teško da će se odlučiti da decu šalju u vojsku. Naročito oni koji su učestvovali u tim ratovima, od Krajine i Bosne, do Kosova, znaju kako su prošli i kako se država odnosila i odnosi prema njima.

I na kraju, ostalo je nejasno, a videće se kad se odluka Vlade objavi i dostavi Skupštini, šta će biti sa mladićima sa dvojnim državljanstvom, jer propisi kažu da ako je u jednoj od država čiji su državljani ukinut vojni rok nisu obavezni da ga služe u drugoj, a ni jedna država u okruženju nema obavezan vojni rok (Hrvatska najavljuje da će ga uvesti, ali i to je na dugom štapu). Ti mladići mogu glat da odbiju da idu u vojsku. U Srbiji ima puno pripadnika nacionalnih manjina, pa se postavlja i pitanje kako taj problem da se reši.

Ako se zaista uvede vojni rok, najviše će se radovati ugostitelji, vlasnici restorana i šatri – eto njima posla oko ispraćaja

Naravno, tu postoji i bezbednosna komponenta, uticaj stranih obaveštajnih službi. Ukoliko se regrutima ne oduzmu mobilne naprave za komunikaciju i ne zabrani pristup Internetu – oni sve podatke na razne načine mogu da šalju onima koji su ih vrbovali, posebno mladići angažovani u Vojnotehničkom institutu i osetljivim jedinicama, poput elektronskog izviđanja.

Valjda su Vučićevi “stručnjaci“, praveći još jednu „šaradu“ i bacanje narodu peska u oči, o svemu tome mislili.

Da li je ovaj projekat ozbiljan, videće se na usvajanju budžeta za narednu godinu, kada se pogledaju cifre vojnog budžeta, a one bi morale biti drastično veće.

Ako se zaista uvede vojni rok, najviše će se radovati ugostitelji, vlasnici restorana i šatri – eto njima posla oko ispraćaja.

(Vreme)