После хапшења Новице Антића - Да ли се пакује српски Драјфус

Српска радикалска клика из деведесетих година прошлог столећа, у складу са идеологијом свог вође Војислава Шешеља, поред Јосипа Броза Тита, као “највећег зликовца српског народа” означавала је и два Србина, као његове главне егзекуторе – Александра Ранковића и Слободана Пенезића Крцуна. Три су деценије прошле, па радикали трансформисани у напредњаке сада имају своје “Крцуне” и “Леке” – Александра Вулина и Милоша Вучевића. А и нове непријатеље са којима се треба обрачунати.

Вучевић је особа која као министар одбране и, посебно, председник странке, бежи од новинара као ђаво од крста. Све годишњице и свечаности у систему одбране су проглашене тајним и само за припаднике одабраних медија. Но, управо је тај Вучевић најавио јавно свој обрачун са војним синдикатом и то поприлично неодмереним речима. Тиме је свима ставио до знања да га Устав не занима и ударио на Војни синдикат Србије и његовог председника Новицу Антића. Злоупотреба Војнобезбедносне агенције (ВБА) овде се подразумевала, јер њоме руководе људи који делују на “миг” министра не обазирући се на закон.

СЦЕНАРИО СА ХЕПИЈА

Када противзаконито хапшење Антића и његових сарадника није могло да прође код часног судије за претходни поступак у новосадском Вишем суду, по налогу Вучевића, сазвано је ванрасправно веће, које је, малтене електронским путем, донело одлуку о притвору од 30 дана председника Војног синдиката. Овде треба подсетити да је након покушаја атентата на Зорана Ђинђића у у фебруару 2003. године код хале “Лимес” на Новом Београду, дежурни истражни судија одредио Дејану Миленковићу Багзију притвор до осам дана, да би на брзину сазвано кривично ванрасправно веће тадашњег Четвртог општинског суда донело одлуку да се он пусти на слободу. За то нико никад није позван на одговорност. А Ђинђић је завршио како је завршио.

Када су налогодавци прогона Новице Антића увидели да им све не иде како су планирали, а ради се о врху државе и служби безбедности, заиграли су на другу карту – прогласити га за руског шпијуна, који, осим што “одаје” војне тајне Русима, покушава и да се “инфилтрира” на Запад и на тај начин додатно шпијунира

Када су налогодавци прогона Новице Антића увидели да им све не иде како су планирали, а ради се о врху државе и служби безбедности, заиграли су на другу карту – прогласити га за руског шпијуна, који, осим што “одаје” војне тајне Русима, покушава и да се “инфилтрира” на Запад и на тај начин додатно шпијунира. Наравно, у тој фарси се помињу и “вековни српски непријатељи” попут Виоле фон Крамон. Овај сценарио делује као да су га писали Божидар Спасић, Љубан Каран и други гости Пинка и Хепија од 00-24, обавештајци који све знају.

Шта им је циљ? Ништа друго него створити од Антића двоструког непријатеља, који ради и за Русију и за Запад. У ово предизборно време , то најбоље пролази код “абонената” режимских медија. А интересантно је и да о случају Антића не пишу режимски таблоиди, немају ни вест да је ухапшен, урадиће то кад добију “миг одозго”.

Зашто је Антић могући “српски Алфред Драјфус”? Дакле, човек који је у Француској 1894. године осуђен на доживотну робију због шпијунаже у корист Немачке, а након неколико година ослобођен је кривице. Та афера се и данас наводи као најпознатији пример неправедних оптужби и осуде недужних људи. Испоставило да се је шпијун био неко сасвим други.

БАЛКАНСКИ ШПИЈУН

Портал Политико објавио је у уторак текст у коме се Антић проглашава за руског шпијуна без иједне чињенице; пишу и да је путовао у Русију, као што је путовао у Брисел. У овом тексту канда има рукописа војних служби безбедности, нереформисаних још из времена ЈНА. Њима није битно што им шпијуни из сопствених редова емигрирају и односе државне тајне или се официри баве заштитом плантажа марихуане. Али важно им је да директор ВБА у уторак, на годишњицу Службе, додељује плакету грађанину Александру Вулину, човеку који је у радничком комбинезону окопавао “Јовањицу”.

Антић лежи у притвору под оптужбом да је проневерио неки синдикални новац дајући солидарну помоћ чланству. Тих 18 милиона динара, за које се Антић и сарадници терете, Радоичић и друштво потроше за једнонедељно зимовање

Са друге стране, ваља се посетити да је Антић, после пољског лидера синдиката Леха Валенсе, први синдикалац који се нашао у притвору. Но, док је Антић иза решетака, паравојни вођа у Бањској Милан Радоичић не само да је на слободи него му на Копаонику његови “војници” организују рођенданско славље називајући га “командантом”. Сваки режим има свог Аркана. Због Радоичићевих “ратних игара” четири особе су изгубиле живот, више их је ухапсила косовка полиција, али он се и даље “Србијом шета”. Антић лежи у притвору под оптужбом да је проневерио неки синдикални новац дајући солидарну помоћ чланству. Тих 18 милиона динара, за које се Антић и сарадници терете, Радоичић и друштво потроше за једнонедељно зимовање.

Што се Антића тиче, он је миран, кажу адвокати који су га посетили. Све одлуке које су донете о солидарној помоћи правно су и законски покривене одлукама Управног одбора синдиката. Антић ће, сви су сигурни, издржати у свом штрајку глађу, јер се ради о човеку аскети, подофициру Војне полиције који је у каријери прошао много тога. Иако је завршио факултет, високу стручну спрему му никад нису признали, нити му дали чин, због његовог “дугачког језика” и синдикалне борбе.

ПРАВИЛНИК ЗА ГАШЕЊЕ ВОЈНОГ СИНДИКАТА

Вучевић је, међутим, постигао оно што је хтео – угасио је Војни синдикат Србије. Он сада постоји само на папиру. Ангажовање припадника ВБА уродило је плодом – синдикалне групе, због разних притисака, пуцају као мехур од сапунице.

Аутору овог текста један официр се “изјадао” како је био стављен пред дилему – не само ишчлањење из синдиката, него и јавно одрицање, или нема наставка војностручног усавршавања, потребног за чин мајора. Човек преломио – напустио је војску пошто има паралелно и диплому менаџера. Колико се на овај начин урушава војни систем, не треба посебно истицати

А како то изгледа у пракси? Неко је, рецимо, подофицир или официр и има шансе да оде у мировну мисију, прошао је све тестове, од познавања енглеског језика до физичке спремности, и онда му иде “безбедносна провера”. И дође тако неком старешини заставник ВБА и каже: “Види, све је то у реду, али има један проблем – или се ишчлани из Војног синдиката или ништа од ‘плавих шлемова’”. И шта човек да уради? Мисли о егзистеницији породице, већ је рачунао на тај новац, па поклекне и ишчлани се.

Пример други. Неки подофицир ради у свом месту на југу Србије, живи код родитеља, има релативно пристојну плату за тај крај, жена му ради на одређено код војске… А онда га позове “безбедњак” да му саопшти како ће ићи у прекоманду негде у Војводину и да му супрузи неће бити продужен уговор осим… То “осим” читалац наслућује – ако се не ишчлани из Војног синдиката. У још горој позицији су војници по уговору, које директно уцењују – они немају избора.

Аутору овог текста један официр се “изјадао” како је био стављен пред дилему – не само ишчлањење из синдиката, него и јавно одрицање, или нема наставка војностручног усавршавања, потребног за чин мајора. Човек преломио – напустио је војску пошто има паралелно и диплому менаџера. Колико се на овај начин урушава војни систем, не треба посебно истицати.

И на крају, случај од 4. марта из Зрењанина где су војни полицајци дошли да “ухапсе” пропагандни материјал синдикалне групе у том гарнизону – хемијске оловке, упаљаче, привеске и флајере. Чак се и командант јединице томе успротивио, а онда су војни полицајци, иначе њему подређени, телефонирали неком и одговорили како је “наређено одозго”. Толико о војној хијерархији.

(Време)