Таблоиди и атентати

Последње што је Еуропол могао да очекује је то да неко обелодани информације које шаље на сва звона и у медијима “разрађује” детаље, преко разноразних назови безбедносних аналитичара који се информишу из онога што објаве режимски таблоиди и њихови уредници, са којима гостују у јутарњим програмима разноразних телевизија.

“Са оваквим државним врхом, српској полицији не треба нико други да је унижава у међународним оквирима, а људи из система МУП-а ‘припомажу’ у томе. ‘Свињарија’ око информације Еуропола у вези с покушајем атентата на Александра Вучића је само најновији доказ, због чега ће полицијска мрежа ЕУ следећи пут добро размислити да ли да им даје оперативна сазнања те врсте”, каже за “Време” бивши функционер полиције који је радио у сектору међународне сарадње.

Он наглашава да се о читавом случају нису огласили ни Еуропол ни Интерпол, што само по себи доста говори. Такође, он указује да “није полицијска пракса да се непроверени подаци, оперативна сазнања, износе у јавност. То се ради тек после завршетка оперативних активности. На Јосипа Броза Тита је било више десетина покушаја атентата, али о томе се ћутало, што је нормално и логично, остављано је службама да раде свој посао. Нити су Тито ни тадашњи разни секретари унутрашњих послова, савезни и републички, говорили о томе. О тим стварима се ћути.”

Један од службеника Делегације ЕУ у Београду је, на питање о целом случају, одговорио реченицом: “Ја сам мислио да сте ви озбиљан новинар!” И тиме је све рекао о медијској експлоатацији наводног покушаја атентата, где чак и уредници таблоида знају иницијале учесника подухвата, чак и да је “атентатор” требало да дође из Чеченије, а знају и које је врсте снајпер, у колико делова је из Словачке требало да буде допремљен у Србију и ту склопљен, као и на којем јавном скупу и када је Вучић требало да буде убијен. “Чим се Еуропол не оглашава, њима је непријатно, није им се свидело што се ишта појавило у јавности”, констатовао је тај дипломата.

Сарадња регулисана споразумима

Србија са Еурополом, што се лако може проверити у монографији Криминалистичко полицијске академије о међународној сарадњи, има два потписана споразума, о стратешкој и о оперативној сарадњи. По овом другом споразуму договарају се операције и размена података, и то није никаква новост – размењују се информације и постоје заједнички истражни тимови (Јоинт инвестигатионс теам), пружа се техничка помоћ и сарађује се у образовању кадрова.

МУП Србије има и свог представника у седишту Еуропола у Хагу, извесну Зорану Гајић, која је на то место дошла из Управе за међународну оперативну полицијску сарадњу. Тој Управи од 2010. године припада и национални биро Интерпола, подаци се директно шаљу Управи, а она даље прослеђује коме треба, укључујући и министра и Савет за националну безбедност, на чијем челу је Александар Вучић. Начелник те Управе Милан Димитријевић, школовани полицајац, који има и дипломатско искуство, стајао је иза Александра Вулина када је обелодањивао причу о покушају атентата, и по изгледу његовог лица видело се да му је било непријатно.

Управа на чијем челу је Димитријевић има четири одељења – за Еуропол, Интерпол, аналитику и дежурну службу. Своју представницу МУП Србије има и у седишту Интерпола. Она, нажалост, није дошла из те службе, него из Секретаријата МУП-а.

Занимљиво је да је Вулиново “обраћање нацији” представљено као конференција за новинаре, иако су позване само две редакције, приватних прорежимских медија Пинк и Тањуг. По ком критеријуму се селектују редакције, из кабинета министра није објашњено. А иза Вулина, као фикуси, поређани начелници разних управа и служби, укључујући и “Сеју Калача” и “Арманија”, како интерно зову неке од колега. И њима је вероватно било непријатно, али када су у питању опстанак на функцији и напредовање, све се истрпи.

Еуропол, како објашњава један од полицајаца, који из разумљивих разлога мора да остане анониман, има аналитичке радне датотеке за све области рада, и када дође до ствари попут припреме атентата на некога, пошаље информацију националној полицији те земље, али не као класичан полицијски податак, него као обавештење, “информацију са задршком”. Последње што су могли очекивати јесте да то неко обелодани на сва звона и у медијима “разрађује” детаље, преко разноразних назовибезбедносних аналитичара, а они се информишу из онога што објаве режимски таблоиди и њихови уредници, са којима гостују у јутарњим програмима разноразних телевизија.

“Да у Србији постоји директор полиције, он би морао да сноси одговорност за ово, и да буде смењен. Посебно због чињенице да се ово појавило пред референдум и изборе. Постоји Савет за националну безбедност, у чијем саставу је Биро за координацију служби безбедности (на челу је др Небојша Стефановић). Све те њихове седнице се помпезно најављују, овог пута ни слова, не зна се ни да ли је уопште одржана, а требало би да јесте”, каже тај извор “Времена”.

Он указује и на то да је највећа мана Еуропола то што нема оперативне могућности, него ради преко полиција држава чланица, као и Интерпол, и онда ће земља из које је информација потекла бити резервисанија у односу на будућу сарадњу, из својих, чисто практичних разлога.

Правила заштите

Бивши припадник специјалних јединица МУП-а Србије аутору овог текста, по ко зна који пут, понавља да се одређена личност од атентата не штити на лицу места, него контраобавештајно и “дубински”. “Сваког могу да убију, плате се људи са ратним искуством, они то раде да ли за новац или из неких својих разлога, можда су нечим револтирани, или су једноставно ‘пукли’. Ако штићена личност дође неком на нишан, онда су све мере безбедности и сви они силни телохранитељи џаба. Зорана Ђинђића је могло непосредно чувати 50 људи, али ако нису обезбедили зграде у околини, узалуд им све”, каже он.

Он објашњава и медијске глупости, које су иницирали својим изјавама представници власти, попут оне да је на Вучића био планиран атентат на отварању Споменика Стефану Немањи на Савском тргу, пре годину дана. Тада је, како је речено, Вучића од атентатора чувало 600 снајпериста војске и полиције.

“Камо среће да их имамо толико. Немамо, нажалост. Па ми немамо ни 600 тенкиста. Не постаје се снајпериста преко ноћи, нити завршетком седмодневног курса, треба ту много обуке и поприлично испаљених метака. Да се не помињу разна техничка помагала потребна за успешан атентат. Није атентат оно што се гледа у америчким нискобуџетним филмовима”, наводи извор “Времена” са поприличним ратним искуством.

Он прецизира да су безбедносна правила за скупове на којима се појављује председник државе врло прецизна, и не треба измишљати топлу воду. “Под један, прозори на свим зградама и становима који гледају на то место морају да буду затворени. Зашто – из простог разлога што снајперски хитац кроз затворен прозор мења путању метка и гарантује промашај. Станари се дан пре догађаја обиђу и дискретно и културно замоле да не држе прозоре отвореним, из разлога тог и тог. Није то никаква новотарија, то све стоји у стручним уџбеницима. На кровове се могу, али не морају ставити снајперисти, довољно је да буду људи способни да реагују и спрече неког да се попне тамо у време најављеног догађаја. Да су у Ђинђићевом обезбеђењу били професионалци, они би уочили отворен прозор. А посебно би у тад срушену зграду Команде града Београда послали полицију, да надзире да ли тамо има некога”, указује извор “Времена”.

Он додаје и да је бесмислена прича о 600 војних и полицијских снајпериста који су обезбеђивали отварање споменика на Светог Саву прошле године, као и да је претила опасност да Вучића гађају из недовршених зграда “Београда на води”. “Чему силни снајперисти ту, кад је довољно ставити полицију, цивилну и војну, по једног на сваки спрат, и они да контролишу да нема неког. А у исто време, неки прозори на згради Дома ратних војних инвалида су били отворени. Можда су ту били људи из Кобри или САЈ-а, Жандармерије, али могао је бити и неко други”, сматра он.

“Не бих да лицитирам са бројем атентата на Вучића које су открили медији, са тим стварима се није зезати, свака дојава мора да се схвати озбиљно, а безбедносне службе се и на сваку глупост морају активирати, што и раде. Постоји, међутим, проблем који отупљује њихове људске ресурсе, попут оне чувене приче о покушају атентата у Јајинцима. Пронађено оружје, али без атентатора. То је шамар и БИА и ВБА. Нико због те ујдурме није одговарао, нити се, макар после пензионисања, јавно огласио и рекао да се ради о измишљотини.

Тадашњи министар полиције Небојша Стефановић изговорио је да је тих дана помоћу праћења мобилних телефона лоцирано више од 90 безбедносно интересантних особа, из криминогене средине, које су се кретале око куће Вучићевих родитеља. И шта би – ништа. Друга ствар, са којом би могли да се позабаве неки други, попут вас новинара, јесте на који начин је полиција дошла до лоцирања кретања тих особа и да ли по закону, јесу ли имали налог суда или тужилаштва? Или је Стефановићева реч довољна?”, закључује саговорник “Времена”.

Од целе ствари са “атентатом” профитирају власници таблоида и телевизија, диже им се “шер”. Како је људима из БИА и ВБА, који раде контраобавештајну заштиту Вучића, знају они сами. И није чудо да одлазе у пензију чим напуне старосну границу.

(Време)