Posle smrti istine - dolaze laž i obmana

(Svedok, 22. 3. 2011)

U četvrtak, 24. marta 1999. NATO koalicija, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija počela je 78 dana dugo bombardovanje Srbije i Crne Gore.

Ne zna se, precizno, da li je epski junak Odisej, jedan od junaka Trojanskog rata, inače spiritus movens Ahila (pobednika nad junakom Troje Hektorom) na svom lutajućem putešestviju ikad obišao Libiju, svratio u Tripoli ili Bengazi, ili je (s)mislilac slogana "Odisejeva zora" ipak mislio na "Odiseju u svemiru" Artura C. Klarka? Jer, ovo što se sad događa pre podseća na "Odiseju u svemiru", nego na Odiseja!

Prvi put 2005. godine, posle potpisivanja "Sporazuma" Vuka Draškovića (u ime SCG, tada) i Jap de Hofera (u ime NATO) i sad, onomad, 19. marta... kad su Francuzi (čitaj Sarkozi), Velika Britanija (Dejvid Kamerun), SAD (Barak Obama), uz logističku podršku Kanade, Italije, Danske, Poljske... odlučili da – „humanitarnom" akcijom "Odisejeva zora" i pametnim bombama nazvanim – po indijanskim rekvizitom – "tomahavk" – i Libiji donesu proleće i nametnu demokratiju?!

"U Srbiji si stranče, i tvoja sloboda i čast su na sigurnom!" (Kolumbijski pesnik, Neoftali Sandovala, 1998.)

Ovu misao Neoftali Sandovala iz Kolumbije pročitao sam (upamtio, i zaboravio), ali ko bi rekao, i setio sam je se – dva puta.

Prvi put 2005. godine, posle potpisivanja "Sporazuma" Vuka Draškovića (u ime SCG, tada) i Jap de Hofera (u ime NATO) i sad, onomad, 19. marta... kad su Francuzi (čitaj Sarkozi), Velika Britanija (Dejvid Kamerun), SAD (Barak Obama), uz logističku podršku Kanade, Italije, Danske, Poljske... odlučili da – „humanitarnom" akcijom "Odisejeva zora" i pametnim bombama nazvanim – po indijanskim rekvizitom – "tomahavk" – i Libiji donesu proleće i nametnu demokratiju?!

Kad su Vuk i Jap de Hop Šefer parafnuli sporazum, počeo sam da razmišljam da li je Srbija slobodna i sigurna, barem na svom tlu, u Srbiji?!

Danas, da li je uopšte, iko na kugli zemaljskoj više "svoj na svome" i siguran?

Za Srbiju tada, 2005. nisam utvrdio da li je slobodna. Ta sumnja me mori i danas, ili je pod okupacijom pre svega svojih, domaćih ljudi, koji možda opterećeni strahom od Haga i Tribunala, ili iz ljubavi prema vlasti po svaku cenu - čine i ono što nikad činili ne bi...

Jer, kad počne rat, zvao se on stvarno idilično, kao "Pustinjska oluja" 1991, ili "Iračka sloboda" 2003, ili još bolje za napad na SRJ "Plemenit nakovanj", iliti "Milosrdni anđeo", i sad posle "humanitarnog napada" na Libiju i Gadafija - "Odisejeva zora" (stvarno, ko li im smišlja ovako glupa imena, i koliku lovu za to uzima?) - prva žrtva je – istina.

Posle smrti istine – dolaze laž i obmana; narod se kljuka propagandom, mrtvi se sahranjuju krišom da se "humanitarci" ne potresu kojim slučajem... ubijeni se vode kao nestali, a osakaćeni postaju mahom socijalni slučajevi i prosjaci...

Kao da brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila u kućama, bolnicama, na pijacama, u vozu, autobusima, ne postoje, kao da ih nema...

A kad rat prestane, zvaničnici "tomahavk demokratije" se sklone sa vetrometine, nametanje mitologije se podrazumeva, a laž i obmana postaju jedina istina.

Ili, kako je to lepo sad već davne 1970. osmislio i izrekao Ričard Krosman, laburista, nekoliko puta ministar u vladama Velike Britanije, koji je za vreme Drugog svetskog rata služio u Ministarstvu psihološkog ratovanja: "...A, kad rat prestane, zvaničnici nemaju hrabrosti da to priznaju i verovanje u propagandnu mitologiju se nastavlja...".

Zašto se baš danas, 21. marta na dan dolaska proleća prisećam ovakvih sumornih događanja i zašto mi ta mračna sećanja naviru?

Pa, iz najmanje dva razloga: zato što je 24. marta 1999. negde predveče počelo (bez ikakve odluke UN i SB) bombardovanje SCG i još više što stičem utisak da se rat NATO protiv Srbije, ovde, u nas, niko više i ne seća.

Ili, za mnoge mondijaliste, iliti, preciznije EUropljane, ovde, u nas, kao da ga nije ni bilo.

Kao da brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila u kućama, bolnicama, na pijacama, u vozu, autobusima, ne postoje, kao da ih nema... Oni zaslepljeni propagandom ili lažnim obećanjima, dobro plaćenim funkcijama, a neki, poput, recimo, advokata Srđe Popovića (to je onaj koji tvrdi da bi, samo da ima vlast, za tri meseca razrešio političku pozadinu ubistva dr Zorana Đinđića?!) čoveka koji je bombardovanje Srbije pratio iz udobne fotelje "negde na Zapadu", što mu se očito mnogo dopalo, jer da nije – ne bi valjda potpisao imenom i prezimenom zahtev da se Srbija bombarduje što duže i što jače. I on, danas, umesto da umukne, postaje sve glasniji, pokušavajući da svoje ljudsko posrnuće pretvori u moralnu vrlinu i da, usput, svima soli pamet! I, pledira – da postanu savest Srbije – i ne vide spomenike, niti vide ruševine, a onkolozima je zabranjeno da objavljuju podatke koliko je žitelja Srbije umrlo od galopirajućeg raka, leukemije i znanih i neznanih bolesti, prouzrokovanih akcijom patetičnog naziva "Milosrdni anđeo", koji se poput najcrnjeg đavola bacakao bombama sa osiromašenim uranijumom?!

Istina, Gadafija nije prosto niti lako, a ni potrebno braniti. On je u višedecenijskoj vladavini Libijom imao razne epitete: od najvećeg svetskog teroriste (posle obaranja aviona sa 273 putnika), do faktora stabilnosti Afrike i vođe preporoda libijske pustinje i naroda...

Sad, polako, pošto je prva žrtva rata – istina sahranjena, na videlo dana ostaju samo laži i obmane.

A, kakve to veze ima sa Libijom? Pa, ima. Istina, Gadafija nije prosto niti lako, a ni potrebno braniti. On je u višedecenijskoj vladavini Libijom imao razne epitete: od najvećeg svetskog teroriste (posle obaranja aviona sa 273 putnika), do faktora stabilnosti Afrike i vođe preporoda libijske pustinje i naroda...

Ovde u Srbiji, ipak, to moram da napišem, nisam očekivao od naše državne politike – ništa jer, takvo je "pakovanje". Ali me je zaprepastila činjenica da na isti rukopis SAD, Britanije i Francuske, narod (ah, narod) nije reagovao?!

Možda je opet postao senilan: zabroavio je da Libija nije priznala Kosovo, da više hiljada naših "gastarbajtera" odlično zarađuje u libijskim pustinjama, da nam je Gadafi pomogao i pomagao...

Ili narod, ipak, ima preča posla od rata u Libiji?! Možda, boreći se da preživi i da obezbedi bar obrok-dva dnevno, ili je u redu pred sve brojnijim narodnim kuhinjama, ili što da ne: zauzet raspletom na "Farmi", "Dvoru", "Velikom bratu", iliti ko zna kakvim emisijama na nacionalnim TV programima?!

I tu, kad već pomenuh, te "rijaliti" emisije nešto mi pade na pamet: pa jel' primećujete koliko se tamo dobro i redovno ždere i pijucka. Blagostanje! A kad nema tih emisija, onda vas sa TV ekrana dave neki priučeni kuvari, nudeći usred zime, letnje i jesenje đakonije, toliko ubedljivo da vam ostane samo da usta obrišete i skoknete do prvog – kontejnera...

Ovu seriju fotografija koja sledi objavljujemo samo podsećanja radi, ili da se ne zaboravi...

Bombardovanje je trajalo 78 dana!

Jer NATO to radi vrlo prosto: sa ili bez saglasnosti UN, nije važno, važno je da bombama razore, barem formalno, samostalne zemlje...