„Plan od 17 tačaka“, koji je izmišljotina albanskog „novinara“ iz Preševa - probni balon, ili senzacionalistički idiotluk pro-režimskih medija?

Da li aktuelni predsednik države Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić mogu da stignu do rešenja za Kosovo i Metohiju kršeći postojeći, važeći Ustav Srbije?

U Srbiji je sve moguće i ništa nije nemoguće. Gotovo do juče naši zvaničnici i državne institucije, uključujući i državne i pro-režimske medije, kleli su se kako su „Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije“. A sada – sve je na stolu, praćeno, naravno, senzacionalističkim idiotlukom pro-režimskih medija.

„Sporazum u 17 tačaka“ – izmišljotina albanskog „novinara“ iz Preševa

Nedavno je u našim medijima kao bomba odjeknula vest kako su Amerikanci, Rusi i Englezi navodno usaglasili predlog rešenja kosovskog čvora i kako to mora da se završi ovog leta. Ako se malo pažljivije pogleda ta priča i njen izvor, čini se da se radi o čistoj budalaštini koja je plasirana od kosovskih Albanaca. Međutim, to nije smetalo vodećim medijima poput „Politike“ – koja bi, navodno, trebalo da je naš najozbiljniji list – da 23. februara prenesu tekst koji se pojavio u prištinskom listu „Bota šot“ (21. februara), a koji se bazira na tekstu objavljenom u frankfurtskom „Rundšau“-u (19. februara). Međutim – da su domaći mediji malo više tražili izvor umesto što su samo prepisali druge medije, videli bi da je glavni izvor za ceo tekst „sporazuma“, zapravo, napis objavljen 31. januara na sajtu „Gazeta Šiptari“ a koji je potpisao Fehmi Ramadani iz Preševa, koji se predstavlja kao novinar a aktivan je u političkim krugovima kosmetskih Albanaca!? Dakle, „kopi-pejst“ - ili na srpskom „kopiraj i nalepi“ – novinarstvo na delu. Uz ovakve medije i novinare koji samo prepisuju i ne proveravaju ništa, Hitleru ne bi trebao Gebels!

Glavni izvor „sporazuma“ od 17 tačaka: Fehmi Ramadani iz Preševa. Izmišljotina? Ovako „plan od 17 tačaka“ predviđa „rešenje“ za Kosovo

Čak i da se nije radila provera izvora, same teze tog „sporazuma od 17 tačaka“ su toliko idiotske da je neverovatno da ozbiljni mediji ovo objave a da ne provere. Prvo, informacije objavljene u vezi sa tim „sporazumom“ su suviše detaljne da bi tako bile dostavljene medijima, „ispod ruke“.

Drugo, logično: svetom dominiraju toliko velike krize – Bregzit, trgovinski sukob Kine i SAD, sukob NATO-Rusija, tenzije u vezi sa Iranom, Venecuelom, večiti problemi na Bliskom Istoku, rast desnice u EU; do sada nema apsolutno nikakvih naznaka da su se Velike sile na najvišem nivou bavile rešavanjem kosovskog pitanja, niti da je to uopšte na dnevnom redu, za sad?! Treće, obećanja iz tog navodnog sporazuma su megalomanska – ulaganje milijardi dolara u region i novi Maršalov plan za Srbiju. Je l’ neko stvarno misli da se Englezima, Amerikancima, Rusima, Nato-u i svima žuri da potroše milijarde na silne mere obezbeđenja koje taj „sporazum“ predviđa, i još pride ulože milijarde u region koji nema ni stanovništvo, ni ekonomske resurse da može taj novac brzo da okrene i vrati?! (Isti takav idiotluk smo imali 2013. kada je – tada kao premijer – Vučić, verujući da je u zagrljaju s Nemcima, preko svojih medija najavljivao „Maršalov plan za Srbiju“, od koga, naravno, nije bilo ništa.) Četvrto, sam tekst „sporazuma“ je takav da jedino može da ga – kada je o Srbiji reč – potpiše neko ko je kvisling ili neznalica, jer predviđa da se Srbija odrekne suvereniteta nad KiM, preda 75 odsto Gazivoda, odrekne se svih resursa i imovine na KiM, da deo svoje teritorije oko Preševa preda „Republjik Kosova“, a strateški deo – oko autoputa E75 – „međunarodnoj upravi“, a da pritom, zauzvrat, dobije manji deo severa KiM i to bez i jednog većeg grada, pa čak ne ni Kosovske Mitrovice!

Suština je, naravno, u tome da je ovo još jedna priča za zamajavanje javnosti, sa time da su – kada je o ovoj priči reč - motor tog zamajavanja lenji mediji i novinari, koji prepisuju i vole da dižu paniku kako bi dali sebi na važnosti.

Od „nikada se nećemo odreći KiM“ do „razgraničenja“

Ali, ovoj galami sa „sporazumom“ prethodio je jedan drugi, čini se, mnogo ozbiljniji događaj: devetnaestog februara Ivica Dačić izjavio je da je razgraničenje „zvanični predlog Beograda za rešenje kosovskog pitanja (kurziv – Svedok), ali još nije određeno gde bi bila linija razgraničenja“ i dodao da je „Vašington je najviše zainteresovan da se nastavi dijalog između Beograda i Prištine, više nego Velika Britanija i Nemačka“, rekao je Dačić, uz konstataciju da su SAD ranije imale stav da Srbija mora priznati nezavisnost Kosova.

Dakle, ministar spoljnih poslova Srbije – koji se i kao ministar, i ranije kao predsednik vlade zakleo da će štiti Ustav i KiM kao sastavni deo Srbije – dao je izjavu potpuno suprotnu zakletvi koju je dao i Ustavu koji je dužan da brani!?

Dačić je takođe govorio i o spoljnom dugu koji se odnosi na Kosovo i Metohiju: „Iz Prištine očekuju da mi plaćamo dugove, a oni da gazduju Trepčom! Srbija je u prethodnih dvadeset godina platila oko 700 miliona evra dug Kosova i nastaviće to da čini“, dodavši da „kad treba da se plaćaju dugovi, onda su [oni] deo Srbije, kad treba da se otima imovina, onda su nezavisna država"! Ostalo je još 200 miliona evra duga i kredita, i Srbija će nastaviti da ga isplaćuje?! Oni čekaju da mi to platimo, i onda da kažu: od sutra je Trepča naša. Kažu da su nezavisna država, a neće da plaćaju svoj dug“. Ova teza Dačića je takođe netačna. Jer, ako ćemo pošteno – takozvano „Kosovo“ je više puta tražilo da samo plaća dug, ali Srbija to nije htela jer je to bio još jedan znak našeg suvereniteta nad tom teritorijom.

Ivica Dačić sad priča o „razgraničenju“, a nekada: „Srbija nikada neće odreći kolevke srpskog pravoslavlja, Kosova i Metohije“ (Dačić, izjava iz 2009. godine)

Dan kasnije, 20. februara Ivica Dačić je revidirao svoju prvobitnu izjavu: „Razgraničenje sa Kosovom nije zvaničan predlog, nego ideja državnih zvaničnika, ako postane zvaničan predlog naći će se pred Skupštinom, a građani će odlučivati na referendumu (kurziv – Svedok)! To je ideja koja kao zvaničan predlog nije upućena?!“

Dakle, u dva dana – dve suprotne poruke od ministra spoljnih poslova.

Zapravo, za razgraničenje se, izgleda, barem zvanično, zalažu Dačić (po sopstvenom priznanju) i Aleksandar Vučić (po Dačićevoj tvrdnji)? U istoj izjavi od 20. februara dodao je da se on zalaže za razgraničenje, a da je o tome i predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio pre godinu dana i da se to ne spominje ni po kakvim „ćoškovima" ili tajnim sastancima. Još je dodao da „ako neko ima neku drugu ideju i rešenje može da izađe sa predlogom. Ali, jeste li čuli neki drugi predlog“?

Istina je da je Dačić još ranije, pre nekoliko godina, pominjao razgraničenje kao opciju. Međutim, u isto to vreme bio je deo vlasti (tada DS a i na početku vlasti SNS) koje su držale zvaničnu – kako se ispostavlja – mantru: „Kosovo i Metohija su integralni i neotuđivi deo Srbije“; „Srbija nikada neće odustati od svog integriteta i teritorijalnog suvereniteta po pitanju Kosova i Metohije“… Istina – isto je govorio i Vučić, posebno u opoziciji i pri dolasku na vlast, kada je i obećao ukidanje „Borkovih sporazuma“ iz 2012. (kojima su defakto uvedeni granični prelazima sa KiM, koje je u Briselu prihvatio tadašnji pregovarač Borko Stefanović, tada kadar DS). Međutim, kada je Vučić došao na vlast, otišao je korak dalje od „izdajničke Tadićeve vlasti“ - kako su naprednjaci voleli da govore: nije poništio sporazume Borka Stefanovića a 2013. je potpisao Briselski sporazum kojim su ukinuti poslednji elementi državnosti Srbije na KiM – sudovi – a Srbe na severu i formalno stavljeni pod zakonodavstvo takozvanog Kosova.

Naravno, kao što kod nas obično biva, nedostatak ozbiljnosti i principijelnosti se uvek prikriva mazanjem političkog mulja, pa se odmah napada opozicija. Tako je Dačić naveo da je zanimljivo da se ovih dana po pitanju razgraničenja slažu Dveri, lider Narodne stranke Vuk Jeremić, poslanica Sanda Rašković Ivić i ministar u sadašnjoj Vladi Srbije Nenad Popović i razni analitičari sa kosovskim premijerom Ramušom Haradinajem?!

Po istoj logici, proizilazi, da se Dačić i Vučić slažu s Tačijem, koga Srbija, barem formalno, goni za ratne zločine? Je l’ to manje/više (ne)moralno nego slagati se s Haradinajem? Ili – kao što izgleda – Tačija gonimo isto onako kao što se „Srbija nikada neće odreći kolevke srpskog pravoslavlja, Kosova i Metohije“ (Dačić, izjava iz 2009. godine; jedna u nizu sličnih sve do skoro)?

Govoreći dalje o ljudima iz opozicije, ministar spoljnih poslova je rekao: „To su ljudi iz vremena (Vojislava) Koštunice i (Borisa) Tadića kada smo dobili Ustav u kome u preambuli piše o Kosovu i Metohiji, a u vreme njihove vlasti i pored tog Ustava proglašena je nezavisnost Kosova“.

Ovde je Dačić, reklo bi se, u pravu jer, da je Srbija 2008. poštovala svoj Ustav – morala bi vojno da reaguje da zaštiti ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta kada su albanski separatisti proglasili nezavisnost. Jer, u članu 139 Ustava stoji da „vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja…“. Budući da je kosovska secesija organizovana i sprovedena spoljašnjom voljom, onda je apsolutno logično da je vojska morala da reaguje, striktno gledajući ustav.

Ali, naravno, pričamo o zemlji (Srbiji) u kojoj ni sudije Ustavnog suda izbegavaju da ispoštuju Ustav tako što beže u procedure, tražeći načina da izbegnu da se izjasne, recimo, o ustavnosti Briselskog sporazuma.

Posledica svega ovoga je potvrda jedne stare mantre, koju su, izgleda, svi osetili kada je o Srbiji reč: nema te crvene linije koju ćemo da podvučemo, a ispod koje na kraju nećemo ići.

Sa druge strane, albanski separatisti na KiM - kojima su „državu“ stvorile SAD, održava ih NATO, a funkcioniše na principu klanovskog kriminala – imaju svoj „ustav“ i drže ga se daleko odlučnije. Pa tako, kad god Srbija nešto predloži - samo (nam) odbruse – „Nije po Ustavu!“. Štaviše, čak nam i „zapadni partneri“ kažu – kada je recimo o „kosovskoj vojsci“ reč – da to „Kosovo ima pravo po ustavu“ i u svojim ocenama se pozivaju na „ustav Kosova“. Nepriznatog Kosova, dakako!

Ima li Srbija Ustav?

Ima!

A u preambuli Ustava piše: „Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima...“.

Dakle, to precizno piše!

Samo, ne zaboravimo da je i taj Ustav iz 2006. godine proizvod kompromisa ali, ne na bazi zajedničkih činilaca već, na bazi najvećih razlika (u to vreme, između pristupa DS i DSS). U toj – nama prilično bliskoj prljavštini političke igre – Kosovo je iz ustava premešteno u preambulu. Problem sa preambulom je poznat: u našem Ustavu nije pravno određeno značenje preambule, odnosno ne navodi se da li je preambula obavezujuća ili nije. Opet, stav o tome bi trebalo da zauzme Ustavni sud…

Tako smo došli u situaciju: Aleksandar Vučić i Ivica Dačić gotovo svaki dan – direktno ili indirektno - nude razgraničenje, zamene teritorija, nešto za ništa - naše za naše - a kosovski Albanci, nit govore nit romore i pozivaju se na svoj „Ustav“?!

Ispostavlja se, na žalost, da su Tači, Haradinaj, Veselji... nadmudrili srpske mudrace Vučića, Dačića, Brnabićku i sve njihove glasnogovornike koji nam redovno preko režimskih medija objašnjavaju kako dobro stojimo u svetu. Jer, i dalje, tri meseca trpimo: takse od 100 sto odsto na srpske proizvode, otimanje Gazivoda, pripremanje otimačine Trepče, nepriznavanje svega što su, bilo kad i bilo gde potpisali i parafirali sa Beogradom i sve to, „po ustavu Kosova"!

Uostalom, da li ste i kad poslednjih dana čuli nekog srpskog zvaničnika, ali i opozicionara (osim DSS i Dveri) da pominju „Vojsku Kosova“, „Gazivode“, „Trepču“?! Jok, samo takse i, Mogerini poručuje: „Kad ukinu takse, pregovori sledećeg jutra“! A „vojska Kosova“?

Sulude Ramušove i Veseljijeve takse jesu problem, ali mnogo manji nego „Vojska Kosova“, otimanje Trepče i Gazivoda.

Srbija, Vučić, Dačić, Brnabić i njihove skutonoše, nemoćni da jasno i glasno kažu „ne“ i „dosta je bilo“, i da – koliko je moguće - uz pomoć stalnih članica Saveta bezbednosti, Rusije, Kine i, naravno, Ustava Srbije, stave do znanja da je Kosovo i Metohija, vazda i danas - srpski. Po Ustavu Srbije i po međunarodnom pravu!

Ili, prosto, Vučić, Dačić, Brnabić ne poštuju Ustav, Srbije? Jer, da ga poštuju, nikakva „razgraničenja“, nikakve „istorijske dogovore“ ne bi smeli, i ne bi mogli ni da pominju, a kamoli da predlažu, sa najviših državnih pozicija, za koje su morali da polože zakletvu koja direktno kaže da će braniti suverenitet i integritet Srbije nad KiM. Ali, ni zakletva – čak ni ona po zakonu – ne znači ništa u Srbiji.

Tradicionalno „rešenje“ vlasti za sve probleme: vanredni izbori

Koji je odgovor aktuelnih vlasti na sve ovo – pa, zna se, kao i uvek u Srbiji od Miloševića do danas – izbori! Novi, vanredni! Kad god ne znaš šta ćeš, prebaci odgovornost za to na narod, onaj isti koji nastojiš konstantno da zaglupiš ili potkupiš da ne bi mislili. I, naravno, kao i sa svakom vlašću na vrhuncu – sledbenici je podržavaju slepo; dok ne zagusti, pa prelete.

To što je Vučić apsolutni vladar SNS je u redu. Ali – kao svojevremeno i Tadića - valjalo bi ga podsetiti da je On, istovremeno, i predsednik svih građana Srbije. I onih, dakle, koji su ga svojim glasovima doveli na vlast, ali i onih koji su glasali protiv njega, pogotovu i onih koji nisu glasali ni za koga!

A zašto izbori? I slepom je vidljivo i maloumnom razumljivo, da kad se izbori raspišu, održe, prebroje glasovi, formira vlada, opet prođe, brat-bratu, šest meseci!

A Srbija, uveren sam, nema više šest meseci za bacanje.

Pride milioni...

Iskreno: Više puta sam dosad javno rekao i napisao da obožavam izbore! Em, tad, ništa ne funkcioniše, em te lažu od jutra do sutra i odvode „u svetlu budućnost“, a kad se listići prebroje i vlast, bilo kakva - izabere, onda, zna se - Jovo nanovo, do sledećih izbora...

 Samo, trenutno više stvari ne idu u prilog Aleksandru Vučiću i njegovim naprednjacima, uz basiranje Dačićevih socijalista, Palmine Jedinstvene Srbije, Šešeljevih radikala, Čedinih LDP-ovaca, Srpske liste, raznih zavetnika...

Sve brojnije šetnje diljem Srbije, sve jasniji i glasniji zahtevi šetača i, prvi put, jasan dogovor opozicije da će BOJKOTOVATI vanredne izbore pod ovakvim uslovima i ovakvom medijskom scenom. Jer, živimo u vremenu u kojem vladaju sejači mržnje predvođeni korifejima novokomponovane medijske slike Srbije, raznim Informerima, Aloima, Srpskim telegrafima, uz podršku „Stare dame“ Politike, nekad uglednih Večernjih novosti. Sa druge strane su „Danas“, N1, Nin. U takvim okolnostima, nije moguće imati slobodne izbore – a, ne zaboravite – za tu slobodu su svi naši preci živote dali, pobedivši daleko veće neprijatelje i sile,

I, što je još interesantnije, oni koji ovde o svemu odlučuju, i kojih se naša napredna vlast slepo drži kao pijan plota – naši, „zapadni partneri“ – čujem, ne slažu se sa vanrednim izborima „dok se Kosovo ne reši“?! (Čitaj, dok Srbija ne prizna Kosovo!)

Predsednik Vučić koji je mesecima najavljivao svoj plan za Kosovo, ali ga i nikad izneo nije. Mesecima je fingirao javnu raspravu o Kosovu (a istovremeno se u parlamentu Srbije o tome ni reč ne prozbori). Sad, najavljuje dramatičnu, kataklizmičnu situaciju?!

Kakvu kataklizmu najavljuje predsednik Srbije: priznanje Kosova?! Novi pogrom? Novu seobu Srba? Rat?!

Ne verujem!

Zna predsednik Srbije dobro da su se na Kosovu i Metohiji žestoko opekli i knez Lazar Hrebeljanović, Josip Broz, Slobodan Milošević i mnogi drugi, a da „Kosovski čvor" nisu razrešili.

Istovremeno, znaju i Tramp, i Angela, i Mejova i Makron da Rusija danas, nije ona iz doba Gorbačova i Jeljcina, a tu su sada i Kina, Indija... Zapad je odavno prošao svoj zenit i, za sada, jedino još na Balkanu dominira. Neće niko od pomenutih, naravno, da ratuje za nas, ali je jasno da ni SAD, Francuska, Nemačka, Engleska – koje imaju daleko veće unutrašnje probleme nego ranije - neće u boj za nepriznate kosovske Albance...

Ako je „jedino moguće“ rešenje loše, onda to nije rešenje, nego predaja.

(Autor je glavni i odgovorni urednik „Svedoka“)

(svedok.rs)