Ко је рекао С-300?

Да је Србија "земља чуда", у којој је све могуће, а посебно у политичком животу и медијима, странцима више не треба доказивати, а посебно не њеним грађанима. Али, увек се покаже да се у свему може ићи и корак даље и да границе у тој сфери не постоје. Најновији доказ за ове тврдње је реаговање свеприсутног и за све теме задуженог министра одбране Александра Вулина који је демантовао вест руске званичне новинске агенције да је "Србија послала Русији званичан захтев за испоруку С 300ПМУ-2", опрезном формулацијом да она "не одговара чињеницама".

Шта се, у ствари, десило?

ПУМПАЊЕ НАПРЕДЊАЧКОГ МОРАЛА: О набавци противавионских ракетних система већ више од две и по године пишу режимски и прорежимски медији, а "Информер" је ту рекордер. Између осталог, то гласило је од јануара 2016. године "дизало морал" гласачима Српске напредне странке тврдећи да С-300 стиже до краја те године, заједно са шест авиона МиГ-29 и по 30 модернизованих тенкова Т-72 и извиђачких возила БРДМ-2. Све ове "Информерове" "проверене информације" преносили су режимски и парарежимски медији, а нико од званичника није се потрудио да бар покуша да их демантује или бар да каже да "не одговарају чињеницама". Најмање – Вулин. Мада на крају 2016. од свега није било ништа, "Информер" је осталим сателитским медијима наставио да "пумпа" о "руској помоћи". Авиони јесу стигли у јесен 2017, али само да би били показани, а кад ће сви бити ремонтовани, велико је питање. Сад се најављује (из уста Вулиновог "врховног команданта" Александра Вучића, што је својим "ауторитетом" потврдила и премијерка Ана Брнабић) да ће војска Србије до краја године имати 14 ремонтованих ловаца МиГ-29 (четири своја, шест добијених из Русије и четири која наводно треба да стигну из Белорусије...).

Пошто се обећања која дају Вучић и Брнабићева и, посебно Вулин, у парарежимским медијима узимају здраво за готово, скоро да нико није запитао како ће стићи ти белоруски авиони кад уговор о донацији још није ни потписан, нити се зна начин реализације, као ни где ће авиони бити ремонтовани, колико ће тај ремонт коштати и са којег буџетског раздела ће бити плаћен. Ремонт и модернизација шест руских и четири МиГ-29 које има војска Србије кошта 185 милиона евра и за то су паре у буџету издвојене. И ту је, међутим, почетком године власт покушала да направи пропагандни трик, тврдећи да је буџет Министарства одбране већи за 112 милиона евра. Испоставило се, међутим, да је за модернизацију и ремонт средстава наоружања и војне опреме (у шта би требало да спада и ремонт авиона) предвиђено 20,6 милиона евра, од чега је 15,7 милиона за машине и опрему, а остатак је за "специјализоване услуге". Упитан како ће бити плаћен ремонт авиона, Вулин је покушао да објасни да ће то бити "из других извора". Пошто ти "други извори" још нису познати, тек онда је питање одакле ће бити плаћен ремонт тих белоруских летелица и како ће бити завршен до краја године.

Са тенковима Т-72 и оклопним возилима БРДМ-2 слична је прича, јер се нико од званичника није огласио са детаљима њихове модернизације. Посебно кад су у питању извиђачка возила, чији оклоп није издржавао митраљеска зрна 12,7 милиметара, и чији је бензински мотор имао малу снагу а трошио "као руска возила", па је самим тим и неекономичан и нефункционалан. Србија има доста својих БРДМ-2, који јој, баш из тог разлога, "леже" по складиштима на отвореном. Најновија вест из парарежимских таблоида је, наравно, бомбастично пласирана, да тенкови и БРДМ стижу заједно са Путином 1. новембра, на дан ослобођења Београда у Првом светском рату.

ПРОТИВАВИОНСКО НАОРУЖАЊЕ: Шта имамо (горе) и шта су рекли да ћемо имати (доле)

Међутим, о С-300 сви су напрасно заћутали, укључујући "угледни" "Информер", који често "објављује" вести позивајући се на најближе Путиново окружење, а чији власник носи мајицу са ликом руског председника, као и маску мобилног телефона са његовом сликом. Он је 4. јула објавио Вулинов деманти, као да први пут чује за ту вест и да таква информација није небројено пута за две и по године осванула на насловној страни "Информера".

Заправо, све је почело у јануару 2016. када је у Београду боравио заменик руског премијера Димитриј Рогозин. Он је Вучићу поклонио макету С-300, што је био "окидач" за измишљање приче о будућој борбеној премоћи Србије у региону. "Информер" је одмах "ексклузивно открио" да ће, осим С-300, Србија од Русије набавити и ракетне системе Ураган и Смерч.

Како се до краја 2016. ништа није десило, прича се наставила и 2017. уз разне бомбастичне најаве. Насловна страна од 21. марта "Путин даје Србији С-300 на лизинг", па онда од 20. јула "Добра вест из Москве, Србија добија С-300", у којој се позива на званичну изјаву Путиновог сарадника Дмитрија Шугајева, коју он никад није изговорио. Два дана касније, на насловној страни је слика и наслов "Ово Путиново оружје браниће небо Србије", а крај године (18. децембар 2017) обележен је насловом "Путин ће нам дати С-300, али стварно" уз тврдњу да ће сутрадан "на Никољдан" на састанку Вучића и Путина бити потписан споразум о томе.

Сличне ствари су, наравно, објављивали и "Ало", "Српски телеграф", понекад и "Курир", али занимљиво је и како се у целу причу повремено укључује "Блиц", који без имало упоришта у реалности хвали "снагу српског оружја", посебно оног што се пројектује у Југоимпорту-СДПР, а не зна се да ли ће икад ући у употребу. И "Блиц" је, наравно, у децембру прошле године, под насловом "Србија добија ново наоружање из Русије. Стиже шест хеликоптера и ракетни систем С-300", објавио информацију да су Вучић и Путин начелно постигли договор о томе.

Почетком јула, када је Вулин демантовао вест руске агенције, "Блиц" се укључио у "контракампању", оптужујући да иза тога стоје "руске службе" (не наводи се које), а по начину како је текст написан види се да су прави аутори у власти Србије.

"Покушали смо да истражимо шта стоји иза пласирања лажних, а лако проверљивих информација. Више саговорника нашег листа је потврдило да је циљ овакве руске пропаганде да одржи свој утицај на овим просторима, али да се Србија ‘казни’ због повлачења дипломатских корака који нису по руском укусу. Тако, није случајно да се дезинформација о томе како Србија тражи оружје од Руса долази непосредно након посете украјинског председника Петра Порошенка. То је био својеврстан одговор Русије", констатовао је "Блиц", не наводећи конкретно ниједан извор нити име саговорника.

Ако се иде том логиком, онда су "руске службе" стајале и иза пласирања вести о испоруци С-300 у "Информеру". Нико није реаговао, а требало би, јер је рад за стране обавештајне и безбедносне службе кривично дело шпијунаже и кажњив . Са друге стране, данашњи председник и тадашњи премијер Вучић јавно је, на конференцији за штампу за време предизборне кампање 2017, оптужио Зорана Чичка да ради за британску обавештајну службу. Пошто је Вучић тад био на челу Савета за националну безбедност и координатор служби безбедности, требало је претпоставити, пошто му све поверљиве информације стижу сваког дана на сто, да је то истина и да је питање сата када ће Чичак (кога је назвао "јуловцем" јер је некад био функционер те партије), бити ухапшен и процесуиран. То се до дана данашњег није десило, па се, с једне стране, поставља питање да ли Србија толерише шпијуне, а с друге, какве су информације које председник добија и ко му их "сервира". Такође – и да ли таквих обмана има још.

Сам Вучић испоруке С-300 никад није потврдио или демантовао, а ни премијерка Брнабић, као неко ко води Владу и поверени јој буџет.

Логика и логистика

Што се тиче самог система С-300, он је Србији свакако потребан јер Противваздушна одбрана располаже застарелим ракетним системима из шездесетих година Куб и Нева и одавно су превазиђени. Ствар је, међутим, у томе да је и С-300 скоро превазиђен и ако би га Србија и купила "по повољној цени", како се тврдило у новинским текстовима, питање је колико би требало платити модернизацију.

Ако би се купила три дивизиона (да буду ватрена подршка ловцима са војних аеродрома у Батајници, Нишу и Лађевцима), то би, са свим што је неопходно (ремонт и модернизација, резерве ракета, обука посада), Србију коштало најмање милијарду долара, што су паре које држава напросто нема, а и да их има, могле би се употребити у корисније сврхе. Поређења ради, читав војни буџет за ову годину је нешто мањи од 600 милиона евра.

Сами ловци МиГ-29, кад буду ремонтовани и модернизовани, биће практично неупотребљиви и лака мета у случају било какве ваздушне битке, попут оне 1999, јер без подршке савременијих ПВО средстава, па макар они били и релативно застарели као С-300.

С обзиром да је пропагандна машинерија власти у више наврата ту могућу набавку објашњавала "одговором Хрватској" која се наоружава, па тако стицала неке поене, ту се поставља и логична препрека како системе "дотурити" из Русије или Белорусије (и та опција куповине се помињала) до Србије. Хрватска је чланица НАТО-а, као и Мађарска, Бугарска, Румунија, Црна Гора, Албанија, а Македонија је управо добила позив за чланство. Довољно је да се у органима НАТО-а покрене питање забране испоруке С-300 Србији и да нпр. Хрватска то образложи директном претњом, поготово "ратоборним" изјавама министра одбране Вулина, а повремено и Вучића, у стилу "имаћемо ми са чиме да одговоримо" и да се не добије дозвола за прелаз преко територије држава чланица.

А три дивизиона ракетних система С-300 нису три шлепера са цигаретама или нафтом, који су деведесетих у време санкција илегално прелазили преко границе, или два руска борбена хеликоптера Ми-24 набављена у другој половини деведесетих на украјинском црном тржишту за Јединицу за специјалне операције, већ огромна количина технике за коју су потребни возови.

(Време)