Izvinimo se NATO što nas je ubijao, bombardovao i razorio

(Svedok, 19.3.2013)

Ovih dana obeležavamo 14. godišnjicu početka agresije NATO na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je trajala 78 dana.

U ovom podsećanju na ono što nam se zbilo pre 14 godina najpreciznije je poći od činjenica.

Činjenica je da je SRJ bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti UN.

Činjenica je da je NATO prvi put u svojoj 63 godina dugoj istoriji tada, na 50. godišnjicu postojanja, postao ofanzivni, a ne odbrambeni savez.

Činjenica je da je rat bio protivan međunarodnom pravu i da niko nije objavio zvanično rat SRJ.

Činjenica je da je za vreme rata od NATO-a ubijeno 2544 civila, 1031 vojnik, ranjeno je oko 6000 civila (od toga 2700 dece); načinjena šteta procenjena je na 100 milijardi dolara; uništeno je ili oštećeno 25.000 stambenih objekata; onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.

Činjenica je da je oštećeno 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok ih je 38 razoreno.

Činjenica je da su gađane civilne mete: Radio televizija Srbije (priznato da je namerno gađano); voz u Grdeličkoj klisuri; kolona albanskih izbeglica kod Đakovice, most Varvarinu...

Činjenica je da je tokom agresije izvršeno 100.000 naleta, 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

Činjenica je da je NATO lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi” od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina.

Činjenica je da je NATO upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom (pročitati poseban tekst u „Svedoku“ o ovome).

Činjenica je da niko nije krivično odgovarao za mrtve u Srbiji (Osim Dragoljuba Milanovića, tada direktora RTS, kao da je on, a ne NATO bombardovao zgradu u Aberdarevoj!?)

Činjenica je da je rat okončan Rezolucijom 1244 kojom je agresija okončana i kojom se potvrđuje „privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2“, i potvrđuje „da će posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo“.

Međutim, današnji jezik i koncept političke korektnosti, naširoko prihvaćen i kod nas i u svetu, relativizovao je snagu činjenica na račun snage različitih viđenja gde obavezno ono politički, finansijski, medijski, propagandno dominantnije predstavlja realnost, a sve ostalo je – nerealno, diskutabilno i zato treba ostaviti za prošlost.

Tako da, sve ove gore navedene činjenice (uključujući i ovu iz aneksa jedan Rezolucije, da će se voditi „politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i demilitarizaciju OVK“) danas više faktički ne važe, odnosno, modernim rečnikom politike rečeno – prevaziđene su i nisu deo nove realnosti.

Snaga istine je tolika da onome ko izgovara neistinu ili se njome služi i jeste teško da istini pogleda u oči, pa se zato dovija na razne načine (recimo, pravdajući se kolateralnom štetom). Ipak, čudno je kada onaj kome istina odgovara (a Srbiji i Srbima – poraženim u sukobima proteklih 20 godina – paradoksalno, ostala je jedino istina) o njoj ćuti ili je izbegava, gura u drugi plan.

Tako smo proteklih 14 godina, iz godine u godinu, bili svedoci toga da se sve teže, tiše, stidljivo i diskretno govorilo o zločinu koji je počinjen nad Srbijom 1999.

Tako je, recimo, reč agresija vremenom zamenjena rečima bombardovanje ili intervencija.

Zemlje Zapada su preimenovane u naše zapadne prijatelje, a proteklih godinu dana, pošto nas uporno „’lade“ oko Kosova, rangirani su za stepen „niže“ pa su postali zapadni partneri.

Istovremeno, Srbija je, od 2008, premda i dalje vojno neutralna (Rezolucija Skupštine iz 2007. godine) sve više koketirala sa NATO, ali do te mere neukusno da je bivši ministar odbrane 2011. posetio nosač aviona „Enterprajz“ koji je učestvovao u agresiji.

Naime, ta poseta nije sporna osim iz tri razloga: da se bivši ministar odbrane zaista razume u mornaricu; da nije (imajući u vidu istorijske događaje) na sajtu srpskog Ministarstva odbrane posebno istaknuto da je reč o poseti koja se organizuje „za visoke političke i vojne zvaničnike prijateljskih zemalja„ i da to isto čudo od tehnologije nije decembra naredne godine (2012) povučeno iz upotrebe.

Ipak, i to su činjenice.

Mada, da su braća Rusi (sve manje korišćena formulacija u javnom govoru u Srbiji) došli ovde sa milijardama kredita i po nekom investicijom, i svojom flotom, možda bi čitava srpska vlada, a ne samo ministar odbrane išli na, recimo, čuveni nosač „Admiral Kuznjecov“ i negde na Crnom moru ili Mediteranu, držali sednicu vlade?! Ovo je sad već, spekulacija.

Činjenica je i da se u Srbiji već više od 20 godina stvara elita koja živi zahvaljujući donacijama sa Zapada (prema nekim podacima, nevladin sektor u Srbiji je od izvora iz EU i SAD, od 2000. do 2012. dobio preko milijardu evra!), pa je i logično što oni u javnosti i forsiraju tu priču o našim zapadnim prijateljima, a posebno kada je reč o ublažavanju stavova (sećanja) prema NATO.

Danas, 14 godina posle agresije, pregovorima srpskih vlasti sa vladom države kosovskih Albanaca (koju, inače, Srbija ne priznaje?!) uz posredovanje (ili prisilu?!) EU i SAD, čini se, odigrava se poslednji čin kosovske drame.

Da li se time i konačno završava priča oko Kosova?

Teško.

Oni koji pregovaraju u ime Srbije (posebno oni na vlasti danas) zaboravili su da su one sa druge strane stola, u Prištini, nazivali teroristima (što je činjenica) sa kojima nema pregovora. I oni se pravdaju novom realnošću.

Zapravo, pitanje je: čemu nam služe sve ove silne činjenice, posebno kada je o NATO-u reč?

Poznata je teza (mada, iskustveno, empirijski gledano – deluje kao činjenica) da Srbi slabo pamte i brzo zaboravljaju. U takvim okolnostima, činjenice su samo opterećenje za priglupe.

Sve je to lepo, samo kada cena ne bi bila ponavljanje prošlosti. Kao recimo 1945. kada smo skovali novu realnost nazvanu bratstvo i jedinstvo a za uzvrat zaboravili na činjenice iz Jasenovca, Jadovna...

Srbija se, međutim, već decenijama ne vodi činjenicama. Očigledne činjenice potisnute su na račun „velikih zamisli“: od želje da se očuva nefunkcionalna Jugoslavija, pa potom Srbija i Crna Gora, do toga da danas izigravamo partnere i prijatelje onima koji nam to nisu, niti žele da budu, i želimo da budemo deo društva (EU) koje sama sa sobom ne zna šta će i koje nam na razne načine objašnjava da nas nešto i neće.

I tako, dok Srbija ignoriše činjenice odnosno ono što je istina i realnost, nova istina i nova realnost se stvara na terenu. Došli smo u poziciju da smo vezani za zemlje NATO a da tamo navodno nećemo; da pritom sebe javno ubeđujemo da tamo nećemo, a činjenice govore da se tamo sami guramo (između ostalog, i zato što smo se doveli u poziciju da nemamo gde i da moramo tamo) a da pritom nismo raščistili oko onoga što je bilo 1999.

Sve je to deo unutrašnje političke realnosti iliti domaće samoobmane koja samo malo zbunjuje ove prijatelje od spolja, pa traže da im se objasni. Ništa više.

Zato, zašto nekome urušavati samoobmanu, kada jedino na tome opstaje i od toga živi?

Nego, zapadni (NATO) prijatelji, držite nam šargarepe blizu nosa, a mi ćemo lepo da gazimo dalje stazom samoobmane, pa još malo, kao u našem filmu „Balkanski špijun“, da se „izvinimo Đuri (čitaj NATO-u) što nas je tukao“, kao deo nove faze stvaranja novih prijateljskih odnosa i nove realnosti, čim to bude politički i finansijski više korisno.