Извинимо се НАТО што нас је убијао, бомбардовао и разорио

(Сведок, 19.3.2013)

Ових дана обележавамо 14. годишњицу почетка агресије НАТО на тадашњу СР Југославију, која је трајала 78 дана.

У овом подсећању на оно што нам се збило пре 14 година најпрецизније је поћи од чињеница.

Чињеница је да је СРЈ бомбардована без одлуке Савета безбедности УН.

Чињеница је да је НАТО први пут у својој 63 година дугој историји тада, на 50. годишњицу постојања, постао офанзивни, а не одбрамбени савез.

Чињеница је да је рат био противан међународном праву и да нико није објавио званично рат СРЈ.

Чињеница је да је за време рата од НАТО-а убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

Чињеница је да је оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено.

Чињеница је да су гађане цивилне мете: Радио телевизија Србије (признато да је намерно гађано); воз у Грделичкој клисури; колона албанских избеглица код Ђаковице, мост Варварину...

Чињеница је да је током агресије извршено 100.000 налета, 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Чињеница је да је НАТО лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби” од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина.

Чињеница је да је НАТО употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом (прочитати посебан текст у „Сведоку“ о овоме).

Чињеница је да нико није кривично одговарао за мртве у Србији (Осим Драгољуба Милановића, тада директора РТС, као да је он, а не НАТО бомбардовао зграду у Абердаревој!?)

Чињеница је да је рат окончан Резолуцијом 1244 којом је агресија окончана и којом се потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2“, и потврђује „да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово“.

Међутим, данашњи језик и концепт политичке коректности, нашироко прихваћен и код нас и у свету, релативизовао је снагу чињеница на рачун снаге различитих виђења где обавезно оно политички, финансијски, медијски, пропагандно доминантније представља реалност, а све остало је – нереално, дискутабилно и зато треба оставити за прошлост.

Тако да, све ове горе наведене чињенице (укључујући и ову из анекса један Резолуције, да ће се водити „политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК“) данас више фактички не важе, односно, модерним речником политике речено – превазиђене су и нису део нове реалности.

Снага истине је толика да ономе ко изговара неистину или се њоме служи и јесте тешко да истини погледа у очи, па се зато довија на разне начине (рецимо, правдајући се колатералном штетом). Ипак, чудно је када онај коме истина одговара (а Србији и Србима – пораженим у сукобима протеклих 20 година – парадоксално, остала је једино истина) о њој ћути или је избегава, гура у други план.

Тако смо протеклих 14 година, из године у годину, били сведоци тога да се све теже, тише, стидљиво и дискретно говорило о злочину који је почињен над Србијом 1999.

Тако је, рецимо, реч агресија временом замењена речима бомбардовање или интервенција.

Земље Запада су преименоване у наше западне пријатеље, а протеклих годину дана, пошто нас упорно „’ладе“ око Косова, рангирани су за степен „ниже“ па су постали западни партнери.

Истовремено, Србија је, од 2008, премда и даље војно неутрална (Резолуција Скупштине из 2007. године) све више кокетирала са НАТО, али до те мере неукусно да је бивши министар одбране 2011. посетио носач авиона „Ентерпрајз“ који је учествовао у агресији.

Наиме, та посета није спорна осим из три разлога: да се бивши министар одбране заиста разуме у морнарицу; да није (имајући у виду историјске догађаје) на сајту српског Министарства одбране посебно истакнуто да је реч о посети која се организује „за високе политичке и војне званичнике пријатељских земаља„ и да то исто чудо од технологије није децембра наредне године (2012) повучено из употребе.

Ипак, и то су чињенице.

Мада, да су браћа Руси (све мање коришћена формулација у јавном говору у Србији) дошли овде са милијардама кредита и по неком инвестицијом, и својом флотом, можда би читава српска влада, а не само министар одбране ишли на, рецимо, чувени носач „Адмирал Кузњецов“ и негде на Црном мору или Медитерану, држали седницу владе?! Ово је сад већ, спекулација.

Чињеница је и да се у Србији већ више од 20 година ствара елита која живи захваљујући донацијама са Запада (према неким подацима, невладин сектор у Србији је од извора из ЕУ и САД, од 2000. до 2012. добио преко милијарду евра!), па је и логично што они у јавности и форсирају ту причу о нашим западним пријатељима, а посебно када је реч о ублажавању ставова (сећања) према НАТО.

Данас, 14 година после агресије, преговорима српских власти са владом државе косовских Албанаца (коју, иначе, Србија не признаје?!) уз посредовање (или присилу?!) ЕУ и САД, чини се, одиграва се последњи чин косовске драме.

Да ли се тиме и коначно завршава прича око Косова?

Тешко.

Они који преговарају у име Србије (посебно они на власти данас) заборавили су да су оне са друге стране стола, у Приштини, називали терористима (што је чињеница) са којима нема преговора. И они се правдају новом реалношћу.

Заправо, питање је: чему нам служе све ове силне чињенице, посебно када је о НАТО-у реч?

Позната је теза (мада, искуствено, емпиријски гледано – делује као чињеница) да Срби слабо памте и брзо заборављају. У таквим околностима, чињенице су само оптерећење за приглупе.

Све је то лепо, само када цена не би била понављање прошлости. Као рецимо 1945. када смо сковали нову реалност названу братство и јединство а за узврат заборавили на чињенице из Јасеновца, Јадовна...

Србија се, међутим, већ деценијама не води чињеницама. Очигледне чињенице потиснуте су на рачун „великих замисли“: од жеље да се очува нефункционална Југославија, па потом Србија и Црна Гора, до тога да данас изигравамо партнере и пријатеље онима који нам то нису, нити желе да буду, и желимо да будемо део друштва (ЕУ) које сама са собом не зна шта ће и које нам на разне начине објашњава да нас нешто и неће.

И тако, док Србија игнорише чињенице односно оно што је истина и реалност, нова истина и нова реалност се ствара на терену. Дошли смо у позицију да смо везани за земље НАТО а да тамо наводно нећемо; да притом себе јавно убеђујемо да тамо нећемо, а чињенице говоре да се тамо сами гурамо (између осталог, и зато што смо се довели у позицију да немамо где и да морамо тамо) а да притом нисмо рашчистили око онога што је било 1999.

Све је то део унутрашње политичке реалности илити домаће самообмане која само мало збуњује ове пријатеље од споља, па траже да им се објасни. Ништа више.

Зато, зашто некоме урушавати самообману, када једино на томе опстаје и од тога живи?

Него, западни (НАТО) пријатељи, држите нам шаргарепе близу носа, а ми ћемо лепо да газимо даље стазом самообмане, па још мало, као у нашем филму „Балкански шпијун“, да се „извинимо Ђури (читај НАТО-у) што нас је тукао“, као део нове фазе стварања нових пријатељских односа и нове реалности, чим то буде политички и финансијски више корисно.