Instrumentalizacija i estradizacija srpskih službi bezbednosti

BIA, VBA i VOA svakako sarađuju po pitanju razmene informacija o potencijalnim izvorima opasnosti od terorističkih akata na prostoru Srbije, ali je ta saradnja u domenu formalne razmene informacija, ali ne i zajedničkog usmerenog i koordinisanog angažovanja", kaže za "Vreme" penzionisani oficir koji insistira na anonimnosti. Jedan od ključnih razloga je i poremećen sistem vrednovanja rezultata rada svakog pojedinca, pa i službi u celini, koji se zasniva na statističkim parametrima, iako sami sadržaji informacija često ne moraju da imaju ikakve veze sa događajima koji slede nakon toga, pa čak ni sa tačnošću. Što bi se reklo, broj je broj"

U opštoj estradizaciji svega u Srbiji, podlegle su u velikoj meri i službe bezbednosti. Naravno, preko političara i svojih šefova. Sve je počelo kada je 2007. godine formiran Savet za nacionalnu bezbednost na čijem čelu se našao tadašnji predsednik države Boris Tadić, a sednice su gromoglasno najavljivane u medijima, koji su prenosili i odluke tog tela. S promenom vlasti, ovaj trend je nastavljen sa još više pompe. Najavljivane su sednice, pa su novinarske ekipe i kamere jurile tražeći gde će se one održavati, to je zatim saopštavano, pa su onda snimani učesnici kako dolaze.

Na prvoj liniji odbrane: Pripadnik SAJ-a

Dok je trajala potraga za haškim optuženicima Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, formiran je i Biro za koordinaciju službi bezbednosti. Prvi čovek na čelu ovog tela bio je Miodrag Rakić, generalni sekretar kabineta Borisa Tadića. Po smeni vlasti, šef Biroa postao je Aleksandar Vučić lično, a od pre nekoliko godina na tom mestu je tadašnji ministar unutrašnjih poslova i današnji odbrane Nebojša Stefanović.

Formiranje Biroa potvrdilo je ranija saznanja da odnosi između vojne i civilne službe bezbednosti (VBA i BIA) nisu najbolji, a slična je situacija i sa Vojnoobaveštajnom agencijom (VOA). Prema tvrdnjama bezbednjaka, ta saradnja poslednjih godina je poboljšana, razmenjuju se informacije, pogotovo u oblasti borbe protiv terorizma. Ipak, kažu i da složbe ponešto pomno čuvaju za sebe kako bi, kada dođe vreme, mogle "pobrati lovorike" kod predsednika Srbije.

Inače, rad Biroa za koordinaciju službi bezbednosti ni najmanje nije transparentan. Sa sednice Biroa održane 8. decembra izdato je tako nemušto saopštenje da je "razmatrana i aktuelna bezbednosna situacija u pogledu potencijalnih terorističkih pretnji", te da je "zaključeno da su službe u prethodnom periodu učinile iz svojih nadležnosti mnogo u pravcu njihovog otklanjanja, ali da će se i ubuduće intenzivno raditi na sagledavanju i praćenju situacije u vezi sa povratkom boraca sa stranih ratišta i moguće ekstremne radikalizacije".

Kako je Stefanović naglasio, "sve službe bezbednosti i u ovom trenutku aktivno rade kako bi potencijalne pretnje bile minimalne i kako bi otklonile bilo kakav bezbednosni rizik po građane Srbije". Pa službama je to valjda posao, zato i postoje i za to njihovi zaposleni primaju platu, ali je politička potreba da se po svaku cenu bude prisutan u medijima učinila svoje.

Teorija i praksa

Šta danas rade službe bezbednosti u prevenciji terorizma? O tome se, naravno, od aktivnih pripadnika ne može čuti ni reč. Nije ni čudo jer im je posao tajan, a iznošenje detalja u javnosti obesmislilo bi njihove akcije i aktivnosti. Zato pripadnike službi uveseljava kad po raznim televizijama u jutarnjim programima čuju razne "analitičare" i "sintetičare opšte prakse", a posebno bivše kolege kako raspredaju teorije – to im dođe kao mentalno razgibavanje uz jutarnju kafu u kancelariji.

"Je l’ misliš da oni stvarno nešto znaju iz operativnih aktivnosti koje se sprovode i da to pričaju na televiziji?", kaže jedan od relativno skoro penzionisanih pripadnika BIA, od koga se, naravno, ni reč ne može izvući o onome što je radio. On tvrdi i da službe rade svoj posao, a kad su u pitanju migranti sa Bliskog istoka, rade ga vrlo revnosno i obavljaju detaljne provere svih, "samo što se to ne vidi, niti treba da se vidi".

Kao ilustraciju navodi to da se poslednji teroristički akt u Beogradu desio 2009. godine, kada je grupa Anarho­sindikalistička inicijativa predvođena Ratiborom Trivuncem bacila Molotovljev koktel na ambasadu Grčke.

"Za upad u američku ambasadu, koja je već bila ispražnjena i nije bila branjena, sudi se šefovima policije, a Trivunac i ostali su oslobođeni, iako se, po svim međunarodnim klasifikacijama, radi o terorističkom aktu. Oslobođeni zbog pritiska javnosti, jer se, zaboga, radi o ‘deci’. Kakvo je to dete od 27 godina, bio je svestan svojih postupaka. I to još Molotovljev koktel na ambasadu prijateljske Grčke, koja nije priznala Kosovo", objašnjava on i pita šta bi se desilo da je neki hrvatski "anarhosindikalac" to isto uradio sa ambasadom Srbije u Zagrebu, kako bi onda naša javnost reagovala i na šta bi ličile naslovne strane tabloida.

Srbija je u borbi protiv terorizma poslala svoje oficire za vezu u ambasade u pojedinim "rizičnim" zemljama, a neki predstavnici BIA ili VOA su tamo "legendirani" pod drugim funkcijama, što je praksa u čitavom svetu.

Kad je u javnost procurio snimak srpskog diplomate u Skoplju koji je ušao u Skupštinu Makedonije zajedno sa demonstrantima, ispostavilo se da je to bio zvanični predstavnik BIA pri ambasadi u Skoplju Goran Živaljević, bivši zamenik direktora. Nije slučajno poslan u Skoplje, Makedonija je zemlja u kojoj, kao i na Kosovu, ima radikalnih albanskih elemenata. Ili, policijski oficir za vezu u Sarajevu je Goran Dragović, nekadašnji komandant sad već rasformirane Protivterorističke jedinice (utopljena je u SAJ), koji dobro poznaje problematiku iz te oblasti, a u BiH još postoji vehabijski pokret.

Terorizam je jedna od pošasti savremenog doba protiv koje se teško boriti jer se nikada ne zna ko, gde, kada, na koji način i sa kojim motivima planira da izvrši neki teroristički akt. Međutim, umesto da predstavlja dovoljan razlog za ozbiljan i sveobuhvatan, temeljan, sistematizovan i planski usmeren rad svih činilaca sistema bezbednosti jedne države, pa i šire, on se danas najčešće koristi za formalizovanje jednog problema, usklađivanje sa opšteprihvaćenim svetskim standardima, isključujući specifičnosti i posebne društvene, političke, etničke i bezbednosne prilike u samoj državi.

Da je zaista tako, dovoljno govori činjenica da ne postoji jedna opšteprihvaćena i usvojena definicija terorizma, nego se kroz naučni pristup navode definicije više autora, sa težištem na onu koja se smatra poželjnom i aktuelnom. Drugi dokaz paušalnog i površnog pristupa ovom problemu predstavlja to što se nauka uglavnom bavi posledicama i njihovom analizom, dok se uporno izbegava klica problema.

Prema tvrdnjama penzionisanog oficira VOA, u takvim okolnostima pristup naših službi, kao nosioca borbe protiv terorizma, u operativno-informativnom smislu ne odstupa u pozitivnom smeru, nego se najčešće i njihovo delovanje zasniva na mikroaktivnostima sa makropolitičkom propagandom.

"Šta to konkretno u praksi znači? Službe bezbednosti u Srbiji, BIA, VBA i VOA, svojim godišnjim zadacima, koji se definišu na osnovu procene bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, dobijaju okvirno smernice u kom pravcu treba da se planira, organizuje, usmerava i deluje. Delovanje svake službe se definiše zakonima i podzakonskim aktima, uputstvima i pravilnicima, koji su najčešće i ograničavajući faktor u operativnoj efikasnosti. Svakako, najteže je dobiti inicijalnu, izvornu, tačnu i pouzdanu informaciju o bilo čemu što ugrožava bezbednost Srbije, pa samim tim i o planiranju terorističkog napada koji sam po sebi teži da izazove efekat iznenađenja i velike medijske i svetske pažnje, sa svim drugim manifestacijama koje ovakav akt nosi", ukazao je bivši pripadnik VOA.

On ističe i da bi se do toga došlo, nije važna samo razmena informacija sa stranim obaveštajnim službama – da su one efikasne i da mogu da se bore bezuslovno i efikasno protiv terorizma, ne bi se dešavali teroristički napadi u mnogo razvijenijim državama, sa jačim, organizovanijim i moćnijim obaveštajno-bezbednosnim sektorom nego što je to naš.

A šta naše službe rade? Kao prvo, ljudski i materijalni resursi su veoma ograničeni, tako da se svaki ozbiljniji pristup operativnom radu i prikupljanju obaveštajnih podataka dodatno usložnjava

"A šta naše službe rade? Kao prvo, ljudski i materijalni resursi su veoma ograničeni, tako da se svaki ozbiljniji pristup operativnom radu i prikupljanju obaveštajnih podataka dodatno usložnjava. Sa ograničenim ljudskim resursima, pripadnici bezbednosnih službi nemaju vremena za usmerenost na cilj, kontinuiranost, doslednost i sveobuhvatnost u radu, nego se najčešće informacije iz oblasti terorizma prikupljaju po principu ‘slučajnog uzorka’, a i kada se nešto od toga sazna, vrlo je upitna mogućnost da informacija bude potpuna i tačna, kao i da postoje uslovi za kontinuiranim praćenjem potencijalnog rizika od terorističke pretnje", rekao je on.

Ovaj obaveštajac je upozorio da, kada operativni deo nema većih mogućnosti, onda analitika službe pokušava da iz drugih izvora prikupi dodatna saznanja, da napravi ozbiljnu analizu koja uključuje uzročno-posledične veze, povezanost lica i organizacija, finansijere, logistički oslonac kako u zemlji tako i u inostranstvu, događaje, te da se napravi jedan ozbiljniji poduhvat i pripremi informacija koja može biti spremna za izveštavanje najvišeg državnog rukovodstva i polazna osnova za aktiviranje na terenu protivterorističkih jedinica.

"Nažalost, ovde se dolazi do jedne sveprisutne anomalije u svim službama, a koja je opet posledica formalizacije u poslu, nedostatka ljudskog, materijalnog, a rekao bih i stručnog kadra. Vrednovanje rada svakog pojedinca, pa i službi između sebe, svodi se na puke statističke podatke, a nedostatak kontinuiteta i mogućnosti provere informacije iz više izvora često dovodi do toga da se i ono malo podataka kojima se raspolaže stavlja u sferu praćenja i zadržavanja unutar organizacije. Zakonska manjkavost svakako jeste i u tome što nigde nije definisana saradnja u smislu zajedničkog delovanja na terenu. BIA, VBA i VOA svakako sarađuju po pitanju razmene informacija o potencijalnim izvorima opasnosti od terorističkih akata na prostoru Srbije, ali je ta saradnja u domenu formalne razmene informacija, ali ne i zajednički usmerenog i koordinisanog angažovanja. Ponavljam, jedan od ključnih razloga je i poremećen sistem vrednovanja rezultata rada svakog pojedinca, pa i službi u celini, koji se zasniva na statističkim parametrima, iako sami sadržaji informacija često ne moraju da imaju ikakve veze sa događajima koji slede nakon toga, pa čak ni sa tačnošću. Što bi se reklo, broj je broj", kaže ovaj izvor, koji, kao i većina ostalih, ne želi da mu se pominje ime.

Rogovi u vreći

Drugi izvor konstatuje i da se na najvišem nivou, među direktorima službi, priča da je danas sve manje-više poznato, da imamo prijatelje na svim nivoima i u svim državama, da ne znaju šta je to što bi se operativnim radom moglo dodatno prikupiti. Fokus se poklanja informacijama koje se dobijaju razmenom sa stranim državama, tako se onda s razlogom postavlja pitanje šta da rade ljudi po dubini organizacije osim da se "igraju" statistike.

"Najvažnije je ko će prvi da izvesti državno rukovodstvo o postojanju nekog problema, ne i kako da se eventualni problem spreči", nastavlja on. "Kao primer navešću dešavanja od pre desetak godina kada je najviše državno rukovodstvo trebalo da bude informisano o tome šta se priprema na administrativnim prelazima Brnjak i Jarinje, pa umesto da se nešto učini da se to spreči, stav rukovodstva službe je bio: ‘Da, sve to znamo, ali nas samo interesuje kada će se to desiti.’ Zašto je to bilo tako? Pa zato da prvi izađu pred državno rukovodstvo i kažu: dana tog i tog desiće se to i to. Posle im više i ne odgovara da se događaj spreči, jer veći značaj se dobija ako se scenario pogodi. Takvim pristupom, logično je na kom se nivou nalazi saradnja između službi i koji motivi postoje kod svih, bez izuzetaka. Sujeta i kratkotrajna egoistična potreba da se predstaviš kao neko ko je prvi nešto saznao, dodatno onesposobljava efikasnost u radu.

Dodao je i da su sastanci koje organizuje političko telo koje koordiniše radom i usmerava aktivnosti, najčešće uslovljeni političkim ambicijama, a među pripadnicima službi se nazivaju "sastancima bez cilja":

"Sve ovo ne znači da i to malo kadra što se bavi pitanjima iz domena borbe protiv terorizma nije stručno, sposobno i motivisano za bavljenje ovim opasnim zanimanjem, naprotiv. Međutim, postavlja se pitanje odgovornosti političkog vrha i njegovog razumevanja ozbiljnosti ovog problema. Drugi krug odgovornosti svakako pada na najviše organe BIA, VBA i VOA. Ljudi od struke, ili bi barem trebalo to da budu, odavno nemaju svoj integritet i autoritet, nego je osnovni kriterijum njihovog odabira bio poslušnost. Tako da se sva suštinska odgovornost opet svaljuje na onaj po funkciji najniži deo, najteži po aktivnosti i najrizičniji po svakog pojedinca – na operativce svih službi", zaključuje drugi izvor.

On ukazuje da su se sve te slabosti najbolje pokazale tokom sukoba na Kosovu 1998. godine, kada su tadašnja Uprava bezbednosti VJ i Resor državne bezbednosti MUP u početku bili kao "rogovi u vreći". To potvrđuje i bivši visoki funkcioner MUP-a, koji je godinama boravio na Kosovu i tvrdi da su informacije dobijene od vojne bezbednosti bile neupotrebljive i odnosile su se na prošlost, a ne na budućnost.

"Oni nam daju informaciju da je noćas prošla kolona sa toliko konja natovarenih oružjem i da je otišla u to i to selo, umesto da nam jave kad taj transport kreće iz Albanije, kojim putem i gde im je odredište, pa da im postavimo zasedu. Ovako, to je nekorisna informacija u operativnom smislu. Ako nije blagovremena, čak i kad je tačna, beskorisna je. Na Kosovu smo imali koliko hoćeš informacija, ali su sve one bile izveštajnog karaktera", ilustruje stanje on, upoređujući to sa nekom raskrsnicom na kojoj se svaki dan dešavaju udesi – nije rešenje postaviti svaki dan saobraćajca da reguliše, nego treba videti uzrok nezgoda, pa ili postaviti semafor ili, ako postoji, izmeniti njegov način rada.

Ističe i da bi se donela pravilna odluka mora se znati uzrok problema, a ne posledica, a na Kosovu su posledice bile bezbednosne prirode, a uzroci političke i geopolitičke.

"Ni sa 100.000 specijalaca Srbija ne bi mogla da reši problem. To je bila stvar politike i diplomatije. Službe bezbednosti su u funkciji i politike, i diplomatije, i bezbednosti. Njihove informacije su neophodne za donošenje pravih odluka, i političkih i bezbednosnih", kaže on. A komentarišući rad Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, navodi da se čak i da je formiran onako kako bi trebalo, postavlja pitanje da li su tamo sposobni ljudi, kakav imaju kapacitet, znanje i iskustvo da predvide budućnost i pripreme se za nju.

"Ako se to telo ponovo bude bavilo onim što se desilo, a ne onim što će se desiti, imaćemo istu stvar kao ranije. Taj Biro mora da bude snabdeven blagovremenim, tačnim i relevantnim informacijama. Ako nije sve to troje, onda nema ništa od te informacije", upozorava ovaj sagovornik.

Slobodan Milošević je imao problem što su oni koji mu donose informacije pravili selekciju, sakrivali su nepovoljne, a prezentovali samo povoljne

Govoreći o događanjima na Kosovu devedesetih, izvor "Vremena" ocenjuje da je Slobodan Milošević imao problem što su oni koji mu donose informacije pravili selekciju, sakrivali su nepovoljne, a prezentovali samo povoljne.

"Vlast kojoj se to dešava osuđena je na propast. Bez bezbednosnih službi nema korisnih informacija, bez njih nema dobre procene, a kad nema nje, odluka ne može da bude dobra. Deluje se reaktivno, kad se desi napad", ističe, podsećajući i da su u doba sukoba na Kosovu službe bezbednosti, a posebno Javna bezbednost, bile kriminalizovane i kontaminirane kriminalnim elementima. Ovaj penzioner smatra da se danas službe bezbednosti koriste za samoreklamiranje, marketinške i medijske potrebe.

Vojska i policija na Kosovu

Nekadašnji načelnik Vojne bezbednosti Prištinskog korpusa, a potom i direktor VBA penzionisani general Momir Stojanović, s druge strane, smatra da su, kada je u pitanju Kosovo, MUP i RDB "sve nakaradno radili", i to oni kadrovi koje je Milošević počeo da "dovodi sa strane" nakon pobune rudara u Starom Trgu.

"Oni su, umesto da ponude rešenja, reketirali Albance i bogatili se, bavili se švercom cigareta i kafe", ukazao je on.

Stojanović tvrdi da je, dok je bio u Prištinskom korpusu, kao načelnik službe imao obavezu da svake večeri šifrovanim telegramima izveštava državni vrh o stanju na Kosovu, u Albaniji, na granici i o stanju u vojsci, i to je lično radio, sa procenama i analizama, a sve to postoji u arhivama.

"Imao sam dobre operativce, znali su albanski, neke sam povlačio iz unutrašnjosti. Tako da nas kao vojnu službu ništa nije iznenadilo. Sve smo predlagali, ali državni vrh nije hteo da prihvati, iako su imali sve izveštaje i procene. U junu 1998. OVK je presekla komunikacije. Mi referišemo Miloševiću, upoznajemo ga sa stanjem i kažemo da policija ne može da uništi njihove štabove. Tad je postojala i sujeta između Vojske i MUP-a jer je Sloba unapredio policijske, a ne vojne generale. On je poverovao MUP-u, a vreme nam je tad već bilo isteklo. Akcije koje je MUP izvodio na uništenju štabova OVK propadale su, češljali su teren po pet puta, a teroristi im se izvuku. Vojska je tražila uvođenje vanrednog stanja, ali Milošević to nije prihvatio", rekao je Stojanović.

Kao primer on navodi da je 1998. referisao da je OVK počela da jača i da ima uporišta i na području Podujeva, ali da su iz RDB-a konstantno lagali Miloševića. "Onda dolazi Pavković da me smiruje, da traži da priznam da lažem. Milošević je, posle nekih izveštaja, ipak shvatio da ne lažem, i unapređen sam u čin pukovnika. Državna bezbednost ga je lagala, za razliku od vojne, za šta postoje dokazi."

Prema mišljenju Stojanovića, napravljene su dve strateške greške: prva je što se državni vrh oslonio na neobučene jedinice policije dovedene sa strane i neobučene za protivterorističku borbu, dok je vojska čekala "u zapećku", a druga je prihvatanje misije OEBS-a koja je obilazila sve kasarne i ustanove, aktivirala GPS sisteme i tako precizno odredila mete budućeg bombardovanja.

On je, da bi pokazao koliko je vojna bezbednost bila informisana, naveo i primer iz 1994. godine, kada su se u selu Lauša pojavili prvi teroristi, na sahrani učitelju Haljitu Gecaju, i tada su njegovi operativci zaplenili knjige na albanskom, u tri toma, u kojima je do detalja isplanirana strategija gerilskog rata na Kosovu.

"Sve vreme, od Kačaničke skupštine 1992. i proglašenja ilegalne vlade Kosova u egzilu, mi ih pratimo. Sve smo znali i ništa nas nije iznenadilo, ali državni vrh nas nije slušao."

Govoreći o sadašnjem stanju, Stojanović je naglasio da je problem što je u Srbiji "rascepkanost" u sektoru bezbednosti, pa zato on mora da se stavi "pod jednu kapu. A Biro za koordinaciju mora da bude ta ‘kapa nad svim kapama’, ne neke razne službe raznih ministarstava. Da imamo jedinstvenu obaveštajnu službu, ovako vojska i BIA imaju svoje dve službe, pa MUP, onda Služba za sprečavanje pranja novca... Od toga treba napraviti jedinstvenu službu", tvrdi Stojanović, dodajući da ne postoji ni jedinstvena baza podataka o teroristima, nego MUP ima svoju, BIA svoju, vojska je nema, a tehnički ne postoji ni protivteroristički operativni centar.

Imamo strane provajdere mobilne telefonije, a kako da se oni nateraju da primenjuju mere kojima se zadire u privatnost građana, tajno snimanje i praćenje kretanja po baznim stanicama? Njih ne zanima bezbednost Srbije

"Nemamo ni zakon da svi koji kupuju pripejd kartice na kioscima moraju da daju svoje podatke. Kako da se uđe u trag nekom ko, ne daj bože, napravi neki teroristički akt? Imamo strane provajdere mobilne telefonije, a kako da se oni nateraju da primenjuju mere kojima se zadire u privatnost građana, tajno snimanje i praćenje kretanja po baznim stanicama? Njih ne zanima bezbednost Srbije. A šta ako država proda Telekom, tek onda nećemo biti u stanju da primenjujemo mere koje službe u svetu primenjuju", upozorava Stojanović.

Na čelu posebnih jedinica policije (PJP) na Kosovu bio je Goran Radosavljević, koji je tamo stekao nadimak Guri. On, s druge strane, tvrdi da je Milošević bezgranično verovao vojsci i voleo je da čuje samo lepe vesti.

"Vojska je slala informacije da je sve pod kontrolom. Policijski izveštaji su bili sasvim drugačiji. Animozitet između vojske i policije je uvek postojao, ali to je tako svuda u svetu, oduvek. Kad je u Prištini formirana združena komanda, onda smo počeli bolje da sarađujemo, ali i tad smo dobijali podatke na kašičicu. Informacije nas iz MUP-a, RDB-a i Vojske se nisu uvek poklapale. Mi na srednjem i nižem nivou komandovanja smo imali dobru saradnju, ali na višem je bilo čarki", kaže Radosavljević.

On je naveo da su iz RDB-a dobijali pravovremene informacije, jer su tada bili "u jednoj kući", to jest u MUP-u, i da je zahvaljujući tome, na primer, uspešno izvedena akcija PJP u selu Rogovo, a verifikatori OEBS-a su konstatovali da nije bilo prekomerne upotrebe sile, niti stradalih civila.

Radosavljević je ocenio da je najvažnije da onaj kome službe bezbednosti dostave neku informaciju bude "razuman na neki način", da ne bude kao Milošević, da voli da čuje samo lepe vesti.

"Evo primera Adema Jašarija u Donjem Prekazu. Miloševiću kažu da tamo ima pet-šest terorista. A meni rekli da spremim veliki broj ljudi, pa su sve jedinice PJP-a otišle. Pitao sam zašto, ako je njih tamo tako malo. Kad smo stigli, videlo se zašto. Zato je najvažnije u saradnji dati prave informacije, a ne da jedna služba kaže da ima terorista, a druga da nema. I tu mnogo zavisi od ljudi na čelnim funkcijama službi. Jer to su dve strukture koje hoće sebe da istaknu u prvi plan", kazao je Radosavljević.

On dodaje da "problem nastaje od vrha", a da je na srednjem i nižem nivou komandovanja između vojske i MUP-a saradnja bila odlična. Sjajna saradnja je, kako naglašava, bila i tokom pobune na jugu Srbije, a i on i njegove kolege iz vojske su već sa srednjeg nivoa komandovanja prešli na viši, i opet su isti ljudi došli na to trusno područje.

"Akcija zauzimanja sela Oraovica je sjajan primer te saradnje. Zajedno smo utvrdili gde su teroristi, a potom se vojska nije mogla puno mešati, jer im je to zabranjivao Kumanovski sporazum, nisu smeli ulaziti u Kopnenu zonu bezbednosti", zaključuje Radosavljević.

Jedan od ljudi na srednjim i nižim nivoima komandovanja bio je i penzionisani pukovnik Goran Petković, od 1988. do 1992. godine komandir čete Vojne policije u Kosovskoj Mitrovici. On je za "Vreme" ukazao na značaj ličnih poznanstava pripadnika vojske i MUP-a:

"U mojoj 38. klasi Vojne akademije KoV, kao i u prethodnim i narednim, bili su i pripadnici unutrašnjih poslova upućeni na školovanje od strane, konkretno, republičkih SUP-ova Hrvatske, Slovenije i Crne Gore i PSUP-a Vojvodine. Zajedničko školovanje je, posredno, doprinelo i ličnom pristupu pitanjima saradnje."

U to vreme, precizira on, na Kosovu je bio Združeni odred milicije (ZOM) Saveznog SUP-a, u čiji su sastav ulazili bataljoni svih šest republičkih sekretarijata unutrašnjih poslova i PSUP-a Vojvodine, a u Mitrovici je bio razmešten 3. bataljon ZOM iz sastava PSUP-a Vojvodine, čiji pripadnici su se smenjivali svakih 45 dana.

"Sa njima sam imao najbližu saradnju, profesionalnu i ljudsku, a ona se, pre svega, ogledala u obostranoj razmeni informacija sa teritorije", kaže Petković. "Takođe, angažovali smo se, komandiri vodova i ja lično, u obuci pripadnika ZOM: upotreba hemijskih sredstava za privremeno onesposobljavanje, obuka u rukovanju i gađanju ručnom bombom, ručnim bacačem, bestrzajnim topom, kao i u taktičkim postupcima grupe i jedinice u slučaju rušilačkih demonstracija, a obučavali smo ih i u korišćenju borbenog oklopnog vozila, jer su oni imali, u svom sastavu, tada već zastarele i nepouzdane OT TAB 71. Sa njihove strane, po potrebi, dobijali smo, radi izvršavanja svojih zadataka, potrebna motorna vozila (sa savremenijom zvučnom i svetlosnom signalizacijom) ili pomoćno angažovanje ljudstva. Takođe, po potrebi, leteo sam njihovim helikopterom ‘dofen’, kada je bazirao u kasarni, radi izviđanja i osmatranja teritorije iz treće dimenzije i stalno bio uključen u njihovu radio-telefonsku mrežu, sa sopstvenim pozivnim znakom. Kada je naređeno formiranje mešovitih kontrolnih punktova, na pravcima prema Leposaviću i Zubinom Potoku, uključivani su i njihovi pripadnici, koji su mi po svim osnovama bili potčinjeni dok traje smena. Celokupna saradnja se organizovala i sprovodila bez suvišnog ili nepotrebnog administriranja jer je, posebno na taktičkom nivou, vreme izuzetno dragocen resurs", naglašava Petković.

On se seća i da je Vojna policija imala tad izvestan otklon prema delu milicije opšte namene SUP-a Kosovska Mitrovica, jer je bilo podataka da preko njih cure određeni podaci, do toga da su se nedovoljno ili čak nimalo angažovali na očuvanju javnog reda i mira:

"Karakteristično za to je bilo da su se prilikom uspostavljanja narušenog javnog reda i mira, prilikom rušilačkih demonstracija, ‘obeležavali’ da ih sunarodnici ne gađaju, i to tako što bi skinuli šlemove sa glava ili izvukli nogavice iz sara čizama... Saradnja sa milicijom je, sve u svemu, bila uspostavljena na osnovu zakonskih osnova, ali i uspostavljenih dobrih ličnih odnosa. Sa posebnim poštovanjem se sećam pripadnika ZOM, poput braće Zavišić, Momčila Talijana, Puje Radovića, Rajka Furdulovića, Pante, Cibre i Baje, Baće Malovića i svih ostalih. Zbog toga mogu slobodno da kažem da nije bilo pozitivne stvari, u to vreme, koju nisam mogao da rešim po pitanju unutrašnjih poslova."

Petković navodi i da je kasnije, kao komandant 23. graničnog bataljona, ostvarivao sličnu saradnju sa čelnim ljudima i pripadnicima SUP-a Pirot, OUP-a Dimitrovgrad, Granične policije i organa-detašmana RDB-a na toj teritoriji – problemi su rešavani na zajedničkim sastancima i u neposrednoj komunikaciji:

"Kao primer: jedan koordinacioni sastanak sa čelnim ljudima SUP-a, OUP-a i Carinarnice, kada smo dobili vrlo pouzdanu dojavu o mogućem unosu velike količine heroina preko granice, mimo graničnog prelaza, kada sam istakao da me ne interesuje ko će da izvrši zaplenu već da se zadatak realizuje i da će to biti zajednički uspeh. U konkretnom slučaju, zaplenu heroina su izvršili bugarski organi, pre nego što je tovar stigao do državne granice."

Petković kaže da mu stečeno iskustvo govori da je na taktičkom nivou najlakše ostvarivanje saradnje, ali je to dvosmerni odnos i mora se zasnivati na obostranom poštovanju, poverenju i ličnim odnosima:

"Kako je to bilo na operativnom ili strategijskom (državnom) nivou, saznavao sam posredno, iz nekih razgovora sa ljudima koji su se time bavili, kao i kroz noviju literaturu (dnevnici generala Pavkovića ili Slučaj Jugoslavija admirala Mamule)", zaključuje Petković.

Koliko sad službe bezbednosti sarađuju po pitanju borbe protiv terorizma, teško je proceniti, ali ne treba sumnjati da je to bolje nego nekad, ako ništa drugo, barem su iz događanja na Kosovu izvukli pouke, a ova svedočenja su samo podsećanje šta ne sme da se ponovi, ako su interes i zaštita države u pitanju.

Smena zbog „operativnog prisustva“ VBA na Kosovu

Momir Stojanović je kao pukovnik u januaru 2004. godine postavljen za direktora VBA, ali se na toj funkciji zadržao svega par meseci, nakon čega je pod "firmom" unapređenja dobio generalski čin i poslan na službu u Niš. Razloga za to je bilo više, a povod je bio intervju Tanjugu, dat krajem januara, a objavljen 1. februara, rađen po ustaljenoj proceduri: saglasnost Uprave za informisanje, dostavljanje okvirnih pitanja, a posle nekoliko razgovora i davanje predloga intervjua sagovorniku na autorizaciju, što je bila uobičajena praksa agencije kada je reč o osetljivim temama.

Izjava koja ga je koštala karijere: Momir Stojanović

Na pitanje o prisustvu Službe na Kosovu, Stojanović je direktno odgovorio: "Obnovili smo i uspeli da obezbedimo naše prisustvo u samom vrhu separatističkog pokreta i u vrhu terorističkih organizacija koji tamo deluju, a imaju i svoje ogranke na jugu centralne Srbije." Potom je i precizirao: "Operativno prisustvo ojačali smo upućivanjem jednog broja iskusnih operativaca VBA."

Posle toga digla se prašina, a Stojanović je u izjavi 2. februara za Radio Slobodna Evropa potvrdio i precizirao da su u vrhu separatističkog pokreta i terorističkih organizacija prisutni "ljudi koji rade za Agenciju, ali nisu pripadnici VBA".

O tom intervjuu Tanjugu, Stojanović za "Vreme" kaže da u njegovoj izjavi nema ništa sporno jer to rade sve službe sveta:

"Kad je intervju objavljen, zove me Nebojša Čović, ja ga oteram u... Tim intervjuom zamerio sam se crnogorskom kadru u saveznoj državi, smetala im je moja tvrdnja o prodoru Službe u vehabijske redove. Ultimativno su tražili moju smenu jer sam, navodno, uvredio muslimane i Albance, pa preti pad Vlade Crne Gore."

Razmena informacija o militantnim islamistima, dodaje, bila je sa stranim vojnim atašeima u Beogradu, zvanično, preko odeljenja za vezu Obaveštajne uprave, na korist svake strane, za šta je VBA odato priznanje.

Stojanović ukazuje i da je VBA dve nedelje pre eskalacije nasilja na Kosovu 24. marta 2004. poslala državnom vrhu informaciju sa upozorenjem šta će se desiti. "Kad je došlo do napada, bio je sastanak u Vladi, ja izvestim, oni začuđeni. Vidim da savezni ministar odbrane Boris Tadić nije čitao informaciju koja mu je upućena 14-15 dana ranije. U našoj državi, izgleda, te informacije čitaju sekretarice i vozači, odgovorni ne čitaju", kaže on i navodi i pometnju među britanskim i američkim obaveštajcima, jer su ih iz centrala MI6 i CIA izribali kako nisu znali šta će da se desi.

"Vuk Jeremić je bio tada Tadićev savetnik. I zove me, u prisustvu tih obaveštajaca, traži da li mogu nešto da izbacim iz informacije, jer oni to nemaju i preti im smena. Naravno da sam odbio", naveo je Stojanović.

Autor spornog intervjua Novica Andrić, danas penzioner, kaže: "Ubrzo po emitovanju intervjua, iste večeri, 1. februara, pozvao me je pukovnik i uzbuđen rekao da se digla velika prašina oko prisustva VBA na Kosovu i ništa detaljnije.

Iz Ministarstva odbrane Tanjugu nije upućen ni demanti ni ispravka, a Tadić je kasnije kratko prokomentarisao da je ‘novinar nespretno protumačio izjavu pukovnika Stojanovića’."

Cela prašina podignuta zbog jedne rečenice je, prema mišljenju Andrića, potpuno zasenila detaljnu analizu, datu u intervjuu, o delovanju i ciljevima radikalnih islamista vehabija na Balkanu, sa posebnim osvrtom na Sandžak i sever Crne Gore. "Analizirano je i delovanje Bošnjačkog nacionalnog veća. Dobar deo te analize vreme je potvrdilo", zaključuje Andrić, koji je posle intervjua u Tanjugu "ekspresno smenjen" i skinut sa praćenja sektora odbrane, što je niz godina dobro i temeljno radio.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Terorizam – izazovi pred Srbijom" koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije preko konkursa za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog značaja.

(Vreme)