Чудесни свет трговине оружјем - профит напред, остали стој

КАКО "ВРЕМЕ" САЗНАЈЕ, РАЗВОЈ РАКЕТЕ "АЛАС" ЗА УЈЕДИЊЕНЕ АРАПСКЕ ЕМИРАТЕ ЗАПОЧЕТ 2013. НИЈЕ ЗАВРШЕН, НИТИ СЕ ЗНА КАДА ЋЕ БИТИ. ЕМИРАТИ СУ ДАЛИ АВАНС ОД 30 МИЛИОНА ДОЛАРА И ОБЕЗБЕДИЛИ СЕ БАНКАРСКОМ ГАРАНЦИЈОМ, А НА ОВОМ ПРОЈЕКТУ ЗАЈЕДНО РАДЕ СДПР И ПРИВАТНА ФИРМА ЕДЕПРО. ПРЕМА НАШЕМ ИЗВОРУ, НАРУЧИОЦИ ХОЋЕ ДА РАСКИНУ УГОВОР – У ТОМ СЛУЧАЈУ МОГУЋЕ ЈЕ АКТИВИРАЊЕ БАНКАРСКЕ ГАРАНЦИЈЕ, АЛИ И ОПЦИЈА ДА ФИРМА ЕАРТХ ИЗ УАЕ ПРЕУЗМЕ ЕДЕПРО. А "АЛАС" ЈЕ НАЈАВЉЕН КАО ПРОЈЕКАТ КОЈИ ЋЕ ОЖИВЕТИ ЗЕМУНСКИ ТЕЛЕОПТИК ЖИРОСКОПИ И У КОЈИ ЈЕ СРБИЈА ИНВЕСТИРАЛА 6,9 МИЛИОНА ЕВРА

Трговина оружјем одувек је била тајновит посао, али сама чињеница да је број фирми које су у Србији регистроване за трговину наоружањем и војном опремом са 185 у 2016. порастао на 213 у 2017. години указује да се ради о веома профитабилном послу. И то није све – у земљи постоји још 55 компанија које се баве производњом наоружања и војне опреме, од којих су 42 приватне.

Србија спада међу државе које највише поштују међународне прописе када је реч о трговини оружјем. Међутим, ова врста посла никад не може да буде сасвим чиста јер се не може знати ко ће бити крајњи корисник и да ли ће оружје и друга војна опрема бити препродати неком трећем, држави под ембаргом или терористичком покрету. А таквих случајева је било.

"АЛАС" И ЛОВ У МУТНОМ: "Наш ‘енд усер’ сертификат (о крајњем кориснику) један је од најтранспарентнијих у свету", каже за "Време" капетан бојног брода у пензији Никола Лунић, бивши војни обавештајац. "Поштују се сви прописи, сертификати и дозволе. Међутим, не пратимо дословно споразум УН о трговини оружјем, а односи се на то да, ако и имамо сазнања да оружје завршава у трећим земљама, не реагујемо. Наше службе не интересује шта се дешава после."

Лунић сматра да се то дешава због тога што је профит постао важнији од државних и националних интереса земље, те да са на томе, изгледа, базира и спољна политика:

"А то је зато што сектором за материјалне ресурсе Министарства одбране руководи Ненад Милорадовић, који је, у суштини, трговац оружјем: он се тако и понаша, а не као државни службеник", констатовао је Лунић.

Саговорник "Времена" је подсетио на до сада неразјашњен случај отмице, а касније и погибије двоје српских дипломата у Либији, односно на речи тадашњег премијера Александра Вучића да је "један од могућих мотива отмице послови са оружјем". Лунић каже и да је 2013. године тадашњи заменик министра одбране владе у Триполију Калид Мохамед Ал-Шариф за лист "Политика" изјавио да има неких уговора који нису реализовани и да постоји "дуг неких у Србији према Либији". За Ал-Шарифа се после сазнало да је повезан са Ал Каидом.

"То је чисти пример како се наша спољна политика базира на профиту, а не на дефинисаним националним интересима", закључује Лунић.

Он је недавно изнео податак да се приватно предузеће ДЛС Специјални системи, основано 31. марта 2015. године, позиционирало међу десет најуспешнијих предузећа по реализованим уговорима из 2015. и по уговореној вредности у 2016. години, а све то са основним капиталом друштва у износу од свега 1.000 динара. Ова фирма је веома брзо постала и један од најважнијих подуговарача предузећа Борбени сложени системи из Велике Плане – посебно у производњи самоходне хаубице НОРА-Б52. А недавно је са Кипром склопљен уговор о продаји 24 хаубице овог типа и осам борбених возила "Милош".

"И без чаршијских прича о томе ко је стварни власник тог предузећа, постоји основана сумња за трговину утицајем што представља озбиљно кривично дело. Или – у најмању руку – злоупотребу службеног положаја вршиоца дужности", каже Лунић.

А у круговима који се баве проблематиком везаном за наменску индустрију могу се чути приче да иза предузећа ДЛС Специјални системи стоји Милорадовић и да зато добија профитабилне послове кооперације са Југоимпортом СДПР на производњи наоружања. Иначе, вишецевни бацач ракета – производ ДЛС Специјалних система – постављен на шасију камиона ФАП-1830 могао се видети и приликом прошлонедељне посете министра одбране Александра Вулина фирми Прва петолетка – наменска; ова фирма такође ради и као подизвођач за Југоимпортове Сложене борбене системе.

Један од познавалаца односа у овом сектору указује и на податак да је у Војнотехничком институту (ВТИ) копирана и изнета силна документација, углавном везана за пројекте топова, а да нико не истражује где је то завршило. Бирократским односом и немаром државе ВТИ постепено остаје без кадрова – они прелазе у приватне компаније где су им понуђени бољи услови, а са собом носе и оно што су радили на појединим пројектима. То није чудно, јер ако млади инжењери у ВТИ имају плату од 50.000 динара, а неко им понуди 3-4 пута већу – наравно да ће отићи. Такође, не чуди онда ни то што је све више приватних фирми које почињу да се баве производњом наоружања и војне опреме.... Такву поражавајућу ситуацију по војску признају и људи из врха Министарства одбране док немоћно слежу раменима, пошто им прописи онемогућавају да стручњацима подижу плате и тако их задрже.

Као пример лошег државног пројекта, извор "Времена" наводи и случај фамозне ракете "Алас", која се прави за Уједињене арапске емирате (УАЕ) од 2013. године, а да још њен развој није завршен, нити се зна када ће бити. А та држава је дала аванс од 30 милиона долара и обезбедила се банкарском гаранцијом. На том пројекту заједно раде СДПР и приватна фирма ЕдеПро. Према том извору, Емирати хоће да раскину уговор, што онда отвара разне могућности, у првом реду активирање банкарске гаранције, али и опцију да фирма Еартх из УАЕ, која је у име државе потписала уговор преузме ЕдеПро, па преко њих да обављају разне финансијске операције и трансакције. А "Алас" је најављен као пројекат који ће оживети земунски Телеоптик жироскопи, у који је држава потом инвестирала 6,9 милиона евра....

Када су у питању приватне фирме које се баве извозом наоружања, у врху оних са највећим прометом је традиционално Партизан тецх Слободана Тешића, једног од највећих трговаца оружјем у региону, али у врх нагло избијају Крупник (први по извозу у Саудијску Арабију) и посебно ГИМ чији власник је, према наводима из више извора, у блиским пословним односима са оцем једног високог државног функционера (не презива се Вучић). У врху извозника оружја су и фирме Техноремонт, Уни Глобал, Елинг и већ поменути ДЛС Специјални системи.

КИПАРСКИ ПОСАО: Иначе, процедура добијања дозвола за извоз оружја веома је компликована. Потребно је добити сагласност три министарства – одбране, унутрашњих послова и трговине, као и Безбедносно-информативне агенције. Већ самим тим лако је закључити да су могуће разне привилегије за неке, или "санкције" за оне који су мање подобни.

Када је у питању посао с Кипром (продаја 24 хаубице НОРА-Б52 и осам борбених возила "Милош"), извор "Времена" из Министарства одбране тврди да је новац уплаћен пре Нове године, али да је била чудна чињеница што је уговор потписао амбасадор у Никозији Марко Благојевић, што значи да га је практично склопила Влада Србије, а не извозник и произвођач хаубица.

"Кад извозник уговори посао, онда не плаћа ПДВ, ослобођен је тога. Међутим, пошто је Влада уговарач са СДПР, онда мора сама себи да плати ПДВ. Кипранима се ПДВ није могао зарачунати јер би то повећало уговорену цену, и онда су нађена средства, формално је плаћен ПДВ, па се после извоза чека његов повраћај", наводи тај извор.

Говорећи о послу с Кипром и чињеници коју је презентовао Лунић – да је посао склопљен без тендера и да се тиме крше прописи Европске уније, овај извор констатује да је то проблем Кипра и ЕУ, а не Србије. Ипак, указује и на чињеницу која је код нас прећутана – и Србија је куповину девет Ербасових хеликоптера Х-145 склопила без икаквог тендера, а није позната ни цена читавог посла, јер је све проглашено државном тајном. То све оставља простор за разна нагађања и недоумице. А потписивању уговора присуствовали су и француска амбасадорка и немачки амбасадор.

Недоумице се јављају и поводом новог закона који треба да омогући приватизацију фабрика наменске индустрије до 49 одсто власништва. Конкретно: ко ће их купити и неће ли можда доћи стране фирме и уложити паре стечене на непознат начин, те да ли ће иза њих стајати неки наши држављани. Наводно је и права позадина протеста синдиката Застава оружја сазнање да су неки од умешаних у трговину оружјем ишли у италијанску Берету да воде преговоре о њиховој инвестицији у крагујевачку фабрику.

Илустративан пример брзоплете инвестиције СДПР је и фабрика муниције у Узићима, која је конкуренција ужичком Првом партизану. Иако је фабрика у Узићима званично отворена, њени главни погони још нису инсталирани јер се испоставило да је направљена на клизишту и да зграда тоне. Због тога купљене кључне машине и опрема белгијске фирме New Lachaussee (NLC) нису ни инсталиране. Тако се десила чудна ствар – машинама истиче гарантни рок, а да нису ни укључене.

И за крај: фабрику у Узићима градио је ПМЦ инжењеринг – ћерка фирма Југоимпорта СДПР. Иста фирма добила је и посао реконструкције Трга Славија, као и Обилићевог венца и урадила је то како је урадила.

(Време)