Александар Вучић и руски ПВО систем - више од обмане

АВИОНИ СА С-400 И "ПАНЦИРИМА" СУ ОДЛЕТЕЛИ, ПРЕДСТАВА ЗА ЈАВНОСТ ЈЕ ЗАВРШЕНА, АЛИ ОСТАЛО ЈЕ ПИТАЊЕ НЕ КО ЋЕ СВЕ ТО КУПИТИ, НЕГО КО ЋЕ ПЛАТИТИ, ЈЕР И ТАЈ ПРЕВОЗ КОШТА. КАО ШТО ЈЕ У КУЛТНОМ ФИЛМУ ЛЕПА СЕЛА ЛЕПО ГОРЕ ПИТАЛА МИЦА ТРОФРТАЉКА, КОЈА ЈЕ ГЛУМИЛА СЕОСКУ ПРОСТИТУТКУ ТЕТА ЂАНУ КАД СЕ СА ДВОЈИЦОМ КЛИНАЦА ПЕЊЕ ИЗНАД ТУНЕЛА: "ИМАТЕ ЛИ ВИ, МОМЦИ, ПАРА ЗА ОВО ПЛАНИНАРЕЊЕ?" КОЛИКО ГОД СЕ ХВАЛИЛИ ПРЕДСТАВНИЦИ ВЛАСТИ СУФИЦИТОМ У БУЏЕТУ, СРБИЈА ТИХ ПАРА НЕМА

Ако би странци читали само насловне стране медија у Србији, онда би без сумње једно од њихових најтежих занимања било обављање службе војног аташеа у Београду, посебно ако је земља чланица НАТО-а.

У масовној хистерији која је често прерастала у чисто лудило, Србија се за режимске медије од прошле седмице "наоружала руским ракетама С-400" домета 400 километара. Оне су "тајно, на изненађење НАТО-а, слетеле на батајнички војни аеродром", тврди један од упућених извора таблоида под контролом Александра Вучића, а није "Информер". Тај лист и његов власник, који су од 2016. најављивали испоруку С-300 Србији ("Али стварно", како је стајало једном приликом у наднаслову), плус тенкове, авионе и штошта, отишао је корак даље. Драган Вучићевић објављује наслов-молбу, "Путине, брате, остави нам С-400". И онда каже: "Да ли ће председник Путин позитивно одговорити на нашу молбу, не знамо, али верујемо да је то жеља велике већине грађана Србије".

То што су објављивали "Српски телеграф", "Курир" и посебно "Ало", сувишно је препричавати. Ако им је веровати сад је Србија најјача сила у региону, а и шире, не може јој нико ништа. Од С-400, плус "панцир" – за који се ниједним словом нису потрудили да објасне за шта служи – има свима да се "леди крв у жилама": "усташама", "шиптарима", "балистима", "муџахединима", плус НАТО-у. И још што са сигурношћу тврде, посебно "Ало", да у Србији остаје не само "Панцир", него и С-400. То стоји у наслову листа "Ало", а у тексту тога нигде нема.

И сад, треба замислити како је том војном аташеу неке земље да направи извештај својим надређеним кад све те тврдње прво таблоиди иницирају да би их остали медији преносили (то укључује и "Блиц", "Политику", "Вечерње новости", појачане са телевизијама са националном фреквенцијом које преносе тврдње назовианалитичара).

А извештај би се, укратко, свео на закључак: још једна фарса и обмана за јавност у Србији како би власт учврстила своје позиције градећи тренд русофилства.

ФЕСТИВАЛ ЛУПЕТАЊА

Нешто слично десило се 30. маја 1995, када је Хрватска војска на паради ("мимоходу", како се званично на том језику зове тај догађај) приказала ракете С-300, које је наводно набавила да би подигла морал својима и "утерала страх у кости" Србији у случају да покуша да својом авијацијом одбрани Републику Српску Крајину од напада. Упућени су знали да је све то фарса јер се радило о само празним контејнерима за те ракете које чак нису вукли ни оригинални руски камиони, него немачки МАН; Руси, наиме, не би дозволили себи да продају ракете без својих камиона-тегљача пошто је ту лепа зарада. Знало се такође и да су Шешељеве претње с почетка деведесетих да ће са руским ракетама из Србије гађати Беч и Рим будалаштина...

Углавном, на Батајницу су прошле недеље довезени празни контејнери. Што би неко беспотребно возио ракете из Русије до Београда, а да их неће испаљивати? Руси су довезли само камионе са радарима и управљачким делом. А и то је било беспотребно, јер су посаде ПВО из Србије биле претходно на практичном делу вежбе "Словенски штит" на полигону у њиховој земљи. Али, требала је медијска представа, као и у Загребу 1995. И онда је почело, на разне начине, а цела јавност је брујала о "непобедивом руском оружју" које никад неће стићи у Србију, бар не у догледно време. Зашто? Зато што би из буџета, у основној варијанти, требало одвојити бар 2,5 милијарди долара. Ако је и за Вулина, превише је, нема те тетке из Канаде која те паре може дати. Овако, одвојено је време за сликање, Вулинов лични и приватни "врховни командант" Александар Вучић је обишао Батајницу, погледао С-400, чак га и опипао, те констатовао да Србија нема пара ни за то. То је разочарало његове медијске јуришнике из "Алоа", "Информера" и "Пинка", па су морали да смишљају "утешне наслове".

Србија једноставно не може себи да приушти С-400 – за само два дивизиона треба платити 1,2–1,3 милијарде евра. Али Вучић, махер високе школе Др Војислав Шешељ, изјављује да, када би имала два дивизиона С-400, "нико никада не би надлетао Србију и не би ни помислио да је надлеће". За то време, удворички медији су на све начине извештавали како су српски официри били на обуци и гађању на С-400 у Русији, једног су генерала, ни кривог ни дужног, прогласили за хероја јер је "командовао" вежбом у Србији... Према тврдњама из саме војске, тог дана је око Батајнице летело 14 формација летелица (некад две, некад три, некад једна) и радар са С-400 их је осматрао, пратио и циљао. О испаљивању ракете није било ни говора: Војска Србије нема полигон да гађа чак ни са стрелом-2М која се испаљује са рамена, а камоли са далекометним системима. За сва гађања у ваздушном простору иде се на полигон "Шабла" у Бугарској, уз "спонзорство" НАТО-а.

"ИМАТЕ ЛИ ВИ, МОМЦИ, ПАРА ЗА ОВО ПЛАНИНАРЕЊЕ"

Ипак, Вучић, а затим Вулин и остали, папагајски су за њим понављали како је Србија купила руски ПВО систем "Панцир-С". Испорука се ускоро очекује, а кад је то ускоро, не зна се. Како је председник Србије објаснио, реч је о "фантастичном систему" који гађа све летеће објекте, посебно дронове и крстареће ракете, на даљини до 80 километара све види, врло је тешко ометати његов радар јер има много разноврсних шифри и много различитих приступа, погађа са прецизношћу од око 95 одсто... Мали проблем у свему овоме је што Вучић није помињао осматрачке и друге радаре које Србија скоро да и нема. "Панцир" је средство намењено за заштиту ПВО система, попут оних које Србија има, "Куб" и "Нева", или оних које неће ни имати, као што је С-400.

Врхунац представља саопштење Министарства одбране да је Александар Вулин присуствовао гађању мета са "Панциром" на полигону на Пасуљанским ливадама. Занимљиво је иначе да кад је вежба "Словенски штит" у питању, од ове године користи досад неупотребљаван појам – уместо "бојево", наводи се "бојно" гађање. А онда је уследила Вулинова изјава: "Желим да се захвалим председнику Владимиру Путину и председнику Александру Вучићу, јер захваљујући њиховом споразуму, захваљујући њиховом упорном и стрпљивом раду, и Србија и Русија су ближе, а наше земље снажније и слободније. Захваљујући политици председника Вучића, политици војне неутралности Србија није сама, Србија више никада неће бити сама као 1999. године, када је била изложена НАТО агресији, у најмрачнијем тренутку наше историје, када смо били сасвим сами. Захваљујући политици војне неутралности, можемо да се наоружавамо, опремамо, можемо сами да бирамо ко су нам пријатељи, а непријатељи се ионако изаберу сами, без наше воље и жеље."

Оно што у опширном саопштењу Министарства одбране није поменуто, јесте "ситница" – циљеви које је "Панцир С" гађао на Пасуљанским ливадама нису били на небу, него на земљи. Гађати противавионским системом нешто што није у ваздуху, то је више од обмане – није "Панцир" противавионски топ "Бофорс", или троцевац 20/3, па да може да туче свуда, по копну или по мору. А за "Панцир", Вучић није прецизирао колико комада ће да се наручи. Према расположивим подацима, а цена зависи од наручене количине, Србија би за шест тих камиона са лансерима ракета и топовима требало да плати око 70 милиона долара, у некој средњој верзији.

Авиони са С-400 и "Панцирима" су одлетели, представа за јавност је завршена, али остало је питање не ко ће све то купити, него ко ће платити, јер и тај превоз кошта. Као што је у култном филму Лепа села лепо горе питала Мица Трофртаљка, која је глумила сеоску проститутку тета Ђану кад се са двојицом клинаца пење изнад тунела: "Имате ли ви, момци, пара за ово планинарење?" Колико год се хвалили представници власти суфицитом у буџету, Србија тих пара нема.

Приказ због приказа

Приказ способности Војске Србије, уприличен због посете руског премијера Дмитрија Медведева и годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату (партизани практично нису ни поменути), био је још једна копија оног што се гледа скоро сваке године, са истим актерима, пуно дима и назовиакција. Једино ново су била три хеликоптера Ми-17 купљена од Руса, један новопристигли Ербасов Х-145М и још један који је стварно био у "акцији спасавања".

Као да народу није било доста беспотребног расипања пара, поновила се слика виђена пролетос у Нишу, кад су на паради пролетела два руска борбена хеликоптера Ми-35 (Вучићеве ђавоље кочије, од милоште су их назвали председник Србије и његов посилни на месту министра одбране) и изложен је био тенк Т-72. А њихов долазак је требало платити, плус демонтажа хеликоптера у Русији, па монтажа на Батајници, онда лет и поново демонтажа, укрцавање у транспортни авион, прелет у матичну земљу, па опет монтажа. То и те како кошта Србију. Годинама власт обећава долазак тих средстава из донације, али никако да стигну, а не зна се ни кад ће. По садашњем стању ствари, вероватно пред изборе. Јер, ако ти неко поклања тенкове и оклопне извиђачке аутомобиле БРДМ-2, и од годинама најављиваних испорука до данас стигне нула од 30 тенкова и 10 од 30 БРДМ, онда је јасно да се ради о пропаганди. Питати шта је са 220 тенкова М-84 домаће производње, у каквом су стању, како се чувају и има ли уопште довољно посада за њих, равно је јереси, "нарушава се борбена готовост војске". Као што је тајна и колико људи свакодневно напушта војску.

Како НАТО командује

О ценама дивизиона С-400 незахвално је причати, јер се оне разликују од државе до државе, зависно од тога у каквим је односима са Русијом.

Специјализовани ваздухопловни портал Тангосиx.рс објавио је оно што је до сада познато. Уз податак да С-400 још ниједном нису борбено дејствовали (осим на вежбама у Русији), а да то није урађено ни са старијим братом С-300, који је већ осам година инсталиран у Сирији, портал наводи да је први страни купац С-400 била НР Кина, која је 2015. године потписала уговор за осам дивизиона вредних три милијарде долара. Према различитим подацима набављено је 250–300 ракета. Турска је 2017. године наручила четири дивизиона са 125 ракета за 2,5 милијарди долара, испоруке су почеле ове године и биће завршене следеће. Последњи наручилац је Индија, која је 2018. наручила 10 дивизиона са 650 ракета за 5,43 милијарде долара а испоруке ће трајати од 2020. до 2023. За информацију да је јуна 2016. Белорусија добила на поклон два дивизиона испоставило се да није тачна. Такође, спекулације да је систем набавио и Алжир такође нису истините, јер је та држава ипак набавила С-300, наводи Тангосиx.

Када се сагледају те цифре, јасно је да Србија ни теоретски не може да купи С-400, поготово што би морала да их распореди "растресито", за заштиту аеродромâ у Батајници, Нишу, Краљеву, као и радарских станица. Додатни проблем, о коме се ћути, јесте и где би Србија ставила тај свој командни радарски центар за управљање са системима. С-400 имају осматрачки и нишански радар са сасвим пристојним дометом. Таблоиди тврде да покривају готово читав простор бивше Југославије, али мали "проблем" је што је радарска станица на Копаонику – једна од главних за бившу СФРЈ – сада неупотребљива и то не зато што не може да се обнови, него зато што НАТО не да. О томе надлежни из Министарства одбране ћуте. И сам министар Вулин у понедељак у Сјеници најављује да ће Војска очистити од мина и оспособити све објекте за које процени да су јој потребни и уселити се у њих, али Копаоник не помиње. А Копаоник и Фрушка гора су "очи и уши" система ПВО. Зашто НАТО не дозвољава, из Војске објашњавају да је то "политички проблем". А Србија је наводно суверена држава и Вулин поручује, као и његов "врховни", да јој нико неће наметати одбрамбену политику.

(Време)