Политички живот | |||
Востани Сербије! |
среда, 06. мај 2020. | |
Србији никада као данас није била потребнија саборност оних којима јесте искрено стало до њеног востајања и буђења, а не до пуке власти, или пак промене исте без промене система. У неким ранијим временима Србија је имала велике умове који су својим делима опомињали на моменат поробљености и потребу да се народ пробуди. Многе од тих великих речи важе и данас, од Доситејеве „Востани Сербије давно си заспала у мраку лежала, сада се пробуди“, преко оне песме, коју је скоро век касније написао Владислав Петковић Дис „Наши дани“ која је описивала оно време у којима је живео песник, али која верно осликава и наше дане као да нам је савременик. Онако како је Дис описивао време пре више од века такве дане живимо и данас ми, потомци оних који су прешли албанске гудуре, који су дали највећу жртву у Европи у Првом светком рату, који су поносно скандирали „Боље гроб, него роб!“ Ми потомци тих и таквих Срба данас живимо у времену безнађа. Времену у коме се развило црно семе опадања, набујао шљам , разврат и пороци, у ком се осећа трули задах пропадања. Наша генeрација живи у Србији у којој су морал и поштење заборављене, не само као категорије, него и речи, у којој су мане постале врлине, а оно што се одувек сматрало људским врлинама данас су највеће мане. У том и таквом времену у коме смо од пандура направили великаше и у коме нам лопови праве богаташе, у коме се патриотизам као реч користи у најпежоративнијем смислу, да би мењали све друго неопходна нам је промена система вредности. Коме је до Србије,а не до пуке власти зарад саме власти, то му је јасно. А тако нешто можемо да потигнемо само сви заједно. Сви ми који само свесни да имамо заједнички пут, да у овој прилици од њега зависи опстанак читавог народа и државе Србије. Није ово Србији први пут да се нашла пред оном хамлетовском дилемом – бити или не бити, односно опсатати или нестати, речено српским језиком, који важи за један од најсавршенијих језика са једним од најсавршенијих писама на свету. Разлика између онда и сада, наше историје и садашњости је у томе што смо онда били храбри, што смо се држали косовског завета као Светог писма и што смо били морални и поштени према себи и према другима. У тим временима наших предака више их је увек било који су били на правој страни , на страни морала и правде, борбе, на страни Србије. У нашем времену суочени смо са мањком тих храбрих и одважних, са мањком солидарности и свести да једино слога може и Србију и Србина да спасе. А та слога мора да буде кохезиони фактор целе оне опозиције која се истински бори против накарадне власти и којој је јасно да има посла са озбиљним незналицама, трговцима дипломама, издајницима Косовског завета, трговцима сопственом државом, њеном земљом и људима. Власт која је ванредно стање увела у моменту када је то њој одговарало и укинула га да би могла да одржи срамне и нерегуларне изборе на којима су сви они који буду одлучили да изађу саученици у злочину убијања демократије, мора да има опозицију која је доследна, принципијелна, јединствена и са једним циљем – промена такве власти и система. То је основни предуслов да више никада Србија и српски народ не дођу у ситуацију у којој се сада налазе. Србији су данас више него икада потребне искрене патриоте и искрени патриотизам. Данас се домовина брани као у оној Ршумовој песми „лепотом и чашћу и знањем, животом и лепим васпитањем“. Ти стихови на којима су одрасле и одрастају генерације српске деце и све оне деце која су рођена и рађају се у Србији и широм света где год нас има, данас морају да буду идеја водиља српског патриотизма. Патриота је свако ко искрено воли државу у којој живи, своје сународнике, али и све оне грађане који је осећају као своју домовину, без обзира на веру и нацију. Србија никада није имала власт која је имала више афера , незналица, премијерку и министре којих би се постидео сваки иоле моралан и нормалан народ. И никада се нећу сложити да је таква власт избор потомака славних Срба, великих ратника и бораца као што су Живојин Мишић, војвода Степа Степановић, научника какав је Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Јован Цвијић... И нисам их све побројала, јер ти Срби што су нам име светом проносили, част и српско име заслужују све наклоне и почасти и данашње Србије која је заборавила и ко је и шта је и од кога је. А народ који заборавља своју прошлост, не може да се нада ни светлој будућности. Одговорност није само на накарадној власти, него и на разједињеној опозицији која мора да схвати да је Србија испред свих подела и разлика у мишљењима. Постоји један једини и заједнички именитељ око кога морамо сви да се окупимо, а то је Србија. Коме је до Србије, мора да стане у одбрану државе и нације, свега што је српско. Србији су данас више него икада за спас потребни они који су најумнији међу нама ,а који су спремни да своје знање ставе на располагање народу и држави, чији опстанак је с онима који је воде опасно угрожен. Србији данас нису потребне међусобне борбе сујета појадинаца, лидери који ће попут овог кога морамо да сменимо, око себе да окупе послушнике и полтроне. Србији су данас потребни свест и савест, спосбност и знање да би преживела све оно што су јој учинили и чине они који њом и њеним народом владају. А данас владају дилетанти много гори од оних које смо кроз славну историју умели да победимо. Дубоко верујем да је у овом мом народу остала она искра храбрости и смелости, а и борбености и мудрости, коју су имали наши преци. Данас је све на нама и зато је важно да будемо јединствени, да у себи пронађемо снагу да се стрпљиво, часно и поштено изборимо да Србија и српски народ опстану. И зато уместо онога „Живела Србија“ завршавам са оним што нам је много потребније у овом времену невремена у коме се боримо за опстанак :“ Востани Сербије!“ (Аутор је народни посланик Српског покрета Двери) |