Vučićeva lista za odstrel - kad televizija postane sud

Kako u najkraćem okarakterisati dosadašnji tok izborne kampanje u Srbiji? Ključna reč pod koju bi moglo da se podvede najveći deo onoga što je do sada u kampanji rečeno i prikazano je demagogija.

Upečatljiv primer je predizborni spot koalicije oko Socijalističke partije Srbije. Iz spota ćemo saznati o velikim državničkim sposobnostima premijera u ostavci Ivice Dačića. Premijer Dačić nije uradio ništa manje do vraćanja Srbije – pazite sad – na kartu Evrope i sveta. On povezuje Istok i Zapad i s poštovanjem ga primaju svi, od verskih dostojanstvenika do evropskih komesara. Prethodnih dana, možda očekujući nevesele rezultate predstojećih izbora, Dačić je počeo da revitalizuje svoju patriotsku retoriku koja je, usudiću se da procenim, igrala ne malu ulogu u svim prethodnim uspesima socijalista.

Prepoznatljiv Dačićev nastup verovatno za cilj ima da nas uveri u pašićevsku širinu njegove državničke vizije i da podseti stare birače socijalista zašto su uopšte u prošlosti glasali za ovu stranku. Naravno da su ovde po sredi demagoški trikovi vrlo slični onima koje su socijalisti izvodili u prethodnoj izbornoj kampanji. Bez obzira na to što je lako prepoznati ovu demagogiju, ona ima neki sadržaj – Dačićev predizborni štab bar se potrudio da za spot prikupi neke interesantne snimke iz prošlosti koji su upakovani u dopadljiv spot.

Teško da će mnogi poverovati Dačiću da je on veliki državnik – pored objektivnih činjenica iz njegove prethodne delatnosti koje nas uveravaju u suprotno, za nauk može da nam posluži što prethodnih nedelja, posebno otkako se zahuktala predizborna kampanja, sve državnički primamljive poteze vuče prvi potredsednik Vlade u ostavci Aleksandar Vučić. On dočekuje Dodika i Bosića u jeku tzv. bosanskog proleća, on izlaže zvaničan srpski stav povodom nasilne smene vlasti u Ukrajini i dešavanja koja su je pratila i radi još mnogo toga što je teško podvesti pod nadležnost bilo koje od pojedinačnih institucija Republike Srbije.

Dačić može da nas iritira ili da nam bude simpatičan, ali dobro znamo da ako rezultati ovih izbora budu slični prethodnim, on će i dalje biti samo dobri ministar u Vučićevoj vladi. S druge strane, na demagogiju naprednjaka treba obratiti mnogo više pažnje. Ne zato što se ona preterano razlikuje u odnosu na druge stranke, već zato što je potencijalno daleko opasnija. Ono kako su se naprednjaci ponašali dok su bili opozicija predstavljalo je, kako je to zapazio Slobodan Antonić, lik stvari koje dolaze. Ovo predviđanje se obistinilo u daleko većoj meri nego što se politička predviđanja obično pokazuju kao adekvatna. Zato treba sada, sa još više pažnje, pokušati da dokučimo ispod naslaga propagande šta nas čeka kada naprednjaci, po svoj prilici, preuzmu više vlasti od bilo koje političke stranke u postpetooktobarskoj istoriji Srbije.

Šta su naprednjaci upakovali u svoj predizborni nastup? Malo toga. Obratimo pažnju na video spot gde se sumiraju rezultati dosadašnje borbe protiv korupcije. Kako je majstor političke satire Marko Somborac u nedavnom stripu primetio: ako se izbace reference na Delta holding i Miroslava Miškovića malo šta preostaje u naprednjačkoj predizbornoj kampanji osim predizbornih parola. 

Slučaj Miroslava Miškovića može da nam posluži kao dobar primer da ilustrujemo kako je izgledala srpska politička scena prethodnih meseci i, što je još važnije, može da nam pomogne da naslutimo kako će ona izgledati narednih godina. Mišković je očito snažna fiksacija nosioca trenutnog režima Aleksandra Vučića. Možemo sasvim osnovano da pretpostavimo da prvi potpredsednik Vlade ima nešto protiv Miškovića. Otvoreno je pitanje da li je po sredi lična netrpeljivost ili je reč o planiranoj marketinškoj kampanji. U svakom slučaju, naprednjačka politika se dobrim delom oslanja na slučaj Mišković. Da je Mišković značajan za partijskog vođu, shvatila je dobro i partijska vojska. O tome nas uveravaju poruke ispisane u Ulici heroja Milana Tepića u Beogradu kod KBC Dragiša Mišović. Delta narodu i Narod je uz Miškovića poručuje nam anonimni autor grafita. Maliciozni će da pretpostave da ove akcije potiču sa "najvišeg mesta",a mi ćemo u dobroj veri ostaviti i ovu mogućnost otvorenom.

Važno je napomenuti da je Mišković sasvim pogodna figura za postizanje rejtinga. U pitanju je personifikacija jednog sistema. Teoretičarima politike je dobro poznato da je lakše vezati pažnju naroda za određenu figuru nego za neki depersonalizovani proces. A ko bolje personalizuje parazitsku tranziciju koja u srpskoj ekonomiji traje od kraja 80-ih a intenzivno posle 5. oktobra? Miškovićevo bogatstvo ne samo da je ogromno i ne samo da je stečeno pod vrlo sumnjivim okolnostima nego je i najupadljivije. Mišković je nastojao (i uspevao) da se poveže sa političkim strukturama poslednjih petnaestak godina i da u sferi politike, kako nas čaršija poučava, ostvari nemali uticaj. Ima li lakšeg načina da se iskaže privrženost borbi protiv korupcije od ''napada na Miškovića''?

Naravno da postoji bolji način – to je izgradnja institucija koje bi se protiv korupcije borile, ali to je naporan i dugotrajan proces i povrh svega nimalo marketinški atraktivan. Slučaj Mišković nas možda bolje nego bilo koji drugi uči da će bilo kakav ozbiljni politički potez u budućnosti biti podređen njegovoj marketinškoj svrsishodnosti. Jer rejting je lakše postići, nego nas održavati. Ovaj slučaj takođe ukazuje da su srpske institucije u ogromnim problemima. Zapravo svedoci smo ozbiljnog narušavanja institucionalnog kapaciteta koji može da ima nesagledive negativne posledice!

Kada se u predizbornom spotu verovatne buduće vladajuće partije otvoreno prokazuje jedna ličnost, koliko god ta ličnost bila omražena, odgovorni građanin mora da se zapita smemo li da tolerišemo da televizija postane sud? Drugo što moramo da se zapitamo koja sledeća ličnost će biti bačena u tabloidni mulj?