Vučić je pobedio, ali nije osvojio vlast

Protekli izbori samo su još jedna potvrda žalosnog stanja u kome se demokratija nalazi danas.U eri postdemokratije birači se ne opredeljuju između različitih političkih koncepata, koje većina izbornih aktera uopšte i nema, nego na osnovu predstavljanja kandidata u medijima. Izbori se dobijaju na televizijama, a za njihov ishod važniji su vizuelni i zvučni efekti nego ideje.

Izborne kampanje su dobro režirani spektakli koji se mnogo ne razlikuju od zabavnih programa. Dobija stranka koja ima više novca da plati najboljeg reditelja koji veštim manipulacijama formira volju građana. U politici vlada novac, načelo jedan dolar jedan glas, a ne jedan čovek jedan glas. U prvi plan izlaze kandidati koji se najablesavije ili najbrutalnije ponašaju. U kampanjama se ne vodi racionalna rasprava o ključnim problemima sa kojima se neka zajednica suočava nego se pažnja usmerava prema trivijalnostima.

Obični ljudi u politici samo statiraju, oni su pasivni posmatrači, odlučuju oligarhije iza zatvorenih vrata i mimo demokratskih procedura. Razum i moral su davno proterani iz politike, političkim životom u svim državama dominiraju bezobzirni demagozi, često šarlatani koji su potpuno nezaintersovani da se bave rešavanjem društvenih problema.

Na izborima se glasa o tome koja partijska klika će u naredne četiri godine javne pare trpati u privatne džepove. Javne institucije ne služe potrebama građana, odavno su pretvorene u rezervoare privilegija za pripadnike vladajućih stranaka.

Na izborima održanim 24. aprila ubedljivo je pobedila Srpska napredna stanka, ali to ne znači da će ona vladati Srbijom. Narodi perifernih siromašnih država nisu suverni. Srbijom ne vladaju njeni građani, nego SAD, EU i međunarodne finansijske institutcije koje su pod kontrolom globalnog krupnog kapitala.

Pogrešno je političke procese u nekoj državi posmatrati kao da su oni uslovljeni samo zbivanjima unutar nje. Države nisu izolovani kontejneri, zatvoreni sistemi, ono što se u njima zbiva određeno je ne samo unutrašnjim  odnosima nego i transnacionalnim interakcijama  i odnosima snaga na širem planu od nacionanog. Zadatak političke analize nije samo posmatraje odnosa snaga između domaćih političkih partija nego pre svega utvrđivanje položaja neke država i nacije u široj strukturi u kojoj  je ona integrisana.

Da bi se razumeli politički procesi u Srbiji, treba definisati njen položaj u svetskom i evropskom kapitalističkom sistemu. Sa GDP od trideset milijardi dolara, starim stanovništvom, nepovoljnim geopolitičkim položajam, bez vojske,  Srbija je kolonija, a ne suverena držva. Pravce njene državne politike određuju svetski centri moći, a ne njeni građani. Pa kave onda veze ima kako su birači glasali!

Vučić je pobedio na izborima, ali on neće vladati Srbijom, nego ambasadori velikih sila i predstavnici globalnog krupnog kapitala. Čestitke koje Vučić dobija od zapadnih lidera znače: priznaj Kosovo, isteraj Rusiju sa Balkana, likvidiraj Republiku Srpsku, omogući stranim komapanijama kontrolu nad svim prirodnim i privrednim resursima, osnuj Republiku Vojvodinu i seriju etničkih autonomija.

Srbija i druge male balkanske države mogu opstati samo ako stvaraju trnsnacioanlne antiimperijalne saveze koji bi umnožili njihove pojedinačno neznatne snage, popravili njihov položaj u svetskom kapitalističkom sistemu i otvorili razvojne perspektive. Najveći protivnik na tom putu su genocidni nacionalizmi koji umesto saradnje vode u sukobe.