Украјински рат и распадање Европске уније

Украјински рат убрзава процес дезинтеграцији институционалне структуре Европске уније створене уговорима. Већ после избијана финансијске кризе 2008 постало је јасно како ЕУ има превише системских дефеката који, уз примену редовних управљачких механизама предвиђених уговорима, не могу бити исправљени. Интереси богатих и сиромашнијих држава све су дивергентнији.

До избијања Украјинског рата немачка влада представљала је најважнији центар одлучивања у Унији, Брисел је био у Берлину. Времном су трошкови очувавања асиметричне ЕУ за Немачку постајали све већи, а корист од ње све мања. За Берлин је очување евра био приоритет, јер је валута која је слабија од ДМ доносила огромну корист немачкој извозној индустирји.

Немачка економија била је најпре погођена блокадама због пандемије 2020. и 2021. Поремећај у глобалним ланцима снабдевања довео је до скока цена компоненти које су некада добављане из Кине. Такође, дошло је до пада тражње за немачком робом на кључним азијским извозним тржиштима, пре свега у Кини. Украјински рат узроковао је скок цена енергије и других сировина и додатно дестабилизовао ланце снабдевања. Све је то довело до угрожавања достигнутог економског успеха Немачке у XXИ веку који је почивао на увозу јефтиних сировина и енергије, посебно из Русије, и великој потражњи за немачким производима у остатку света. Таква стратегија економски је била веома успешна, али је немачку привреду учинила екстремно осетљивом на екстерне шокове.

Диверзија на гасоводу Северни ток, извршена у октобру, иза које највероватније стоје САД, не оставља сумњу да је дисциплиновање Немачке један од главних циљева који Вашигтон жели да оствари Украјинским ратом. Да би Кина била обуздана, а САД задржале водећу улогу у светском капиталистчком систему, неопходно је спречити да било која држава из западног блока успостави и одржи аутономну сарадну са Кином и Русијом. Ако би до тога дошло, САД би изгубиле водећу светску позицију.

Једно од питања које мучи аналитичаре је зашто је Немачка притстала да изврши економско самоубиство и прихвати америчке диктате. Британски политиколог Ричард Саква сматра да је Москва погрешно разумела природу својих веза са Берлином. Иако су трговински и економски односи били важни за оба партнера, модерна Немачка је у крајњој линији дете атлантског система, а односи са атлантским институцијама имали су увек предност у односу на сарадњу са Москвом, све док су те институције биле срж либералног међународног поретка. Још од времена Конрада Аденауера, првог послератног канцелара земље, Вестбиндунг („везивање за Запад“) био је главни принцип западнонемачке политике, фокусиране на задржавање Америке у Европи. Постојао је у Немачкој и упорни антиамериканизам, како на левици тако и на десници. Али, он није био довољно јак да се Немачка политика преоријентише ка потпуно независном европеизму. Залагање Москве за вец́у Европу немачки естаблишмент тумачио је не само као раздвајање Немачке од Америке, вец́ и као напад на немачки демократски идентитет. Ипак, истиче Саква, Москва никада није потпуно одустала од наде да ц́е се Немачка вратити улози средњоевропског чувара равнотеже између Истока и Запада. Та традиција датира још од уједињења Немачке 1870. године и повезана је посебно са Отом фон Бизмарком.

Питање је, међутим, колико дуго ће за Немачку и Европу лојалност Сједињеним Државама бити важнија од њиховог економског просперитета и запослености. Зелени очигледно сматрају да је рат Запада против Русије одлична прилика да се Немачка ослободи енергетске зависности од Русије и да Европа постане “зелена”. Политичке органазције те врсте Тарик Али је назвао “екстремни центар”.

Руску инвазију на Украјину 2014. Берлин и Париз су видели као прилику да се ослободе утицаја Сједињених Држава. Према Споразумима из Минска 2014 и 2015. руски напад третиран је као првенствено унутрашњи сукоб, а Русија је сматрана неутралном трец́ом страном. Американцима овакво решење није одговарало и зог тога су подстицали Украјину да га не примени.

Француска и Немачка дуго су после 24. фебрара оклевале да се недвосмислено ставе на страну Украјине. Стара Европа је желела да Русија што пре победи у рату, што би ослабило америчку улогу у европској политици. (О томе је недавно говорио Борис Џонсон). Њихов интерес био је да обнове сарадњу са Русијом каква је постојала раније. Ангела Меркел не говори истину кад каже да су за њу Мински споразуми били само куповина времена како бе се Украјина оспособила за рат. Она покушава да се додвори русофобима који доминирају у западном естаблишменту и да прикрије чињеницу да је увела Немачку, а и целу ЕУ, у Путинову енергетску замку. Мерклеова је била највећи поборник градње гасовода Северни ток 1 и 2 и то свакако није радила да би припремала сукоб са Русијом

Између 27 чланица ЕУ до Украјинског рата постојале су две главне поделе: на богате северне земље и сиромашније јужне(медитеранске); друга подела била је између оних држава које су биле више либерално космополитске и оне више конзервативне. Међу другим најистакнутије су биле Мађарска и Пољска. Источну периферију Уније чине конзервативна друштва без значајнијих демократских традиција која су неспремна да пихвате културну хомогенизацију коју намеће Брисел (морални империјализам).

Од 24. фебрара драстично је порастао политички значај источноевропских држава које су најоданији савезници САД и које подржавају радикалан антируски став. Најутицајнија међу њима је Пољска. Данас више никоме из Брисела и Берлина не пада на памет да критикују пољски конзервативизам, одсуство владавине права у тој држави, дискриминацију ЛГБТ особа и сл. Почетком јуна (европска) Комисија је ослободила 36 милијарди евра помоц́и ЕУ за опоравак Пољске која је била блокирана због дугогодишње забринутости у вези са непоштовањем демократских норми у тој земљи.

Пољска је сада у прилици да снажније утиче на дебату о будуц́ој стратешкој оријентацији ЕУ. Премијер Матеуш Моравјецки заговара унију “јаких, једнаких и слободних нација“. Такав концепт ужива подршку већег дела држава чланица из Централне и Источне Европе. Те државе деценијама су биле под доминацијом СССР-а и неспремне су да свој сувернитет пренесу на неки други центар моћи.

Важан аспекат “велике америчке стратегије” је сасецање у корену доктрине о “старатешкој аутономији ЕУ”, коју је нарочито заговарао Макрон, а према којој би она требало да буде самостални фактор у међунардоним политичким и економским односима.

Ричард Саква истиче да су западноевропске владајуће елите после Другого светског рата биле подељене око континенталних и атлантистичких концепата. Де Гол је био најистакнутији поборник континенталног сувереног интернационализма. Током свог председничког мандата између 1958. и 1969. он је покушао да обнови француски суверенитет и значај своје земље у међународним односима. Противио се наднационалном концепту европских интеграција и инсистирао је да уједињена Европа треба да буде „унија нација“ заснована на поштовању националних традиција. Супротстављао се англосаксонским претензијама на хегемонију. Марта 1966. повукао је Француску из интегрисане војне команде НАТО-а и затворио све базе овог војног савеза у свој земљи. Такође, наложио је да све америчке војне јединице напусте Француску. Заступао је идеју европског континентализма, а у чувеном говору новембра 1959. у Стразбуру говорио је о Европи „од Атлантика до Урала“. Сматрао је да су атлантизам и супранационалне интеграције америчка стратегија за потчињавање Европе и тврдио је да континент треба да буде трец́и пол између Сједињених Држава и Совјетског Савеза (иако је инсистирао на томе да се прва земља социјализма зове Русија а не СССР). Де Гол је веровао да је место Русије у Европи. Одбио је да прихвати хладноратовску дефиницију политичког Запада, који је, по његовом мишљењу, подредио Европу америчким интересима.

Због настојања САД да потчине Европску унију својим политичким и економским  интересима периферне источноевропске државе добиле су много већи геополитички значај него што су имале пре избијања рата. Осим тога, ове државе сматрају да их од “руске претње” неће заштити ЕУ, већ то може да учини само НАТО, тј. САД. У постојећим околностима велико проширење ЕУ на исток показало се као штетно за Немачку и Француску, јер су новопримљене државе највећи амерички савезници. За кључне земље Старе Европе проширење Уније било је економски исплативо због већег тржишта и резервоара јефтине радне снаге. Али, источноевропским чланицама Уније такав, чисто комерцијални немачко-француски приступ, није одговарао.

Крајем јула, бивши немачки министар финансија Волфганг Шојбле, познат као “давитељ Грчке” и најокорелији присталица фискалне дисциплине у ЕУ, у једном интервјуу рекао је да би француско-немачком тандему, који је до сада доминирао Унијом, требало придодати и – Пољску !!!

Крајем јула, бивши немачки министар финансија Волфганг Шојбле, познат као “давитељ Грчке” и најокорелији присталица фискалне дисциплине у ЕУ, у једном интервјуу рекао је да би француско-немачком тандему, који је до сада доминирао Унијом, требало придодати и – Пољску !!! У ЕУ не постоји ниједна довољно моћна држава која би могла да буде самостални хегемон. Немачка и Француска, иако су биле упућене на међусобну сарадњу, нису до сада успеле да се договоре око централних организационих питања и политика интегрисане Европе.

У првих десет месеци рата САД су успеле да консолидују своју доминацију у западном блоку. Европа је поново у подређеном положају према САД, као што је била током Хладног рата. Остаје да се види да ли ће милитаризација Европе, под руководством НАТО, тј. САД, успети да превлада досадашње деструктивне центрифугалне силе које су довеле у питање опстанак Уније. Мали су изгледи да ће тај нови начин интеграције бити успешнији од оног који је примењиван у протекле три деценије.

Идеолошка платформа нове европске политике према Русији је русофобија – отуживање не само руских лидера вец́ и народа у целини. Отуда и проширивање санкција на културу. Руси се оптужују да кроз целу историју желе да освајају и поробљавају друге народе и државе и да су им генетски усађни агресија, експанзионизам и ауторитарност као инхерентне карактеристике њиховог националног карактера.

Још увек није јасно зашто је Бајденова администрација избрала да се у исто време конфронтира и са Русијом и са Кином, умањујући тако шансе на успех. Међу америчким стратезима још увек има оних који сматрају да је Русију требало придобити као савезника у обуздавању Кине. Највероватније је да је у Вашингтону превладало мишљење да би укључивање Русије у западни блок угрозило америчку контролу Европе.  Француска, Немачка и Русија би биле у стању да стари контитнент учине политички аутономним. У Москви после пропасти Совјетског Савеза нису разумели да за Русију нема места у атлантистичком систему.

Већина држава чланица ЕУ суочава се и са озбиљним унутрашњим политичким изазовима од којих је један од најзначајнијих пораст утицаја крајње деснице. Најрањивија држва Уније, Италија, већ је добила ултрадесну премијерку. Иако се најутицајнији европски десничари нису претерано ангажовали око подршке Путину, очигледно је да либерлне елите уочавају да их раст десног популизма озбиљно може угрозити. Догађаји у Немачкој од 7. децембра, када је више од 3000 полицајаца било ангажовано да би била ухапшена група од двадесет и једног десног екстремисте, докази су за такву тврдњу.

Наредних месеци видећемо да ли ће и у другим чланицама Уније уследити репресија против неонациста и ултрадесничара које, нарочито леволиберални кругови сумњиче да представљају Путинову пету колону. Многи од њих су у прошлости стварно пружали отворену подршку Путину. Али, кад се приближавају избори обично мањању реторику и прилагођавају се политици евроестблишмента. Последњи пример те врсте је нова италијанска премијерка Ђорђа Мелони.

Успон крајње деснице је директан резултат колапса европског концепта социјалне државе. Центристичке странке нису ни покушала да заштите своје бираче од катастрофалних последица неолибералне глобализације. Да ствар буде још гора, артикулацију социјалног незадовољства центристи су препустили ултрадесним демагозима.  Неолиберални “прогресивизам”, који инсистира на квир идеологији и готово присилној културној хомогенизацији и одустајању од традиционалних културних норми такође је отворио политички простор који је десница искористила.

Како ће изгледати нови међународни поредак? Волфганг Штрек сматра да ће свет, уколико не буде постигнут међународни безбедносни аранжман који на неки начин укључује Русију, вероватно завршити у биполарној конфронтацији између Сједињених Држава и Кине

Раст утицаја крајње деснице неолиберални “космополитски” естаблишмент користи како би сузбијао тзв. “популистичку опасност”. Владајући европски кругови све друштвене покрете, организације и појединце који критикују начин деловања ЕУ, растућу неједнакост и противе се војним агресијама НАТО проглашавају за фашисте како би их онемогућили да учествују у политичком животу.

Како ће изгледати нови међународни поредак? Немачки социолог Волфганг Штрек сматра да ће свет, уколико не буде постигнут међународни безбедносни аранжман који на неки начин укључује Русију, вероватно завршити у биполарној конфронтацији између Сједињених Држава и Кине. Европа ће у том случају бити подређена Сједињеним Државама, а Русија ће бити зависна од Кине. У таквом свету нец́е бити места за европску аутономију или суверенитет, за независну Европу као трећу глобалну силу. Штрек сматра да ће евроазијски континент бити подељен на амерички и кинески део, са тешким оружаним граничним сукобом на источном крају Источне Европе и западном крају Русије, искључене из Европе. То је, додаје Штрек, увек било омиљено решење десног крила америчког спољнополитичког естаблишмента, још током 1990-тих, а посебно америчких неоконзервативаца којии су водили Сједињене Државе у ратовима против Ирака и Авганистана, између осталих. Европски напори да се спречи рат у Украјини, који су укључивали споразуме из Минска између Француске, Немачке, Русије и Украјине, пропали су због америчког противљења и растуц́е снаге десног крила украјинског националног покрета.

Да би остао на власти Вучић ће вероватно пристати на безусловну капитулацију. Не само да ће фактички, ако не и формално, признати Косово и увести санкције Русији, већ ће морати и да ликвидира аутономију Републике Српске. Заузврат, Србија ће добити обећање о убрзаним евроинтеграцијама, тј. ништа

Рат у Украјини драстично је погоршао међународни положај Србије. Она се налази дубоко у позадини једне од сукобљених страна, НАТО -оа и та геополитичка чињеница  у великој мери сужава маневарски простор спољне политике Србије. Мексички песник Октавио Паз одавно је приметио да се трагедија његове земље састоји у томе што је тако далеко од бога, а тако близу Сједињених Држава.

Украјински рат убрзаће процесе интеграције Србије у западни поредак моћи. Путин ни пре избијања рата није имао јасан концепт балканске политике. Вучић је изгубио досадашње спољнополитичке ослонце који су му омогућила да “игра са обе стране тарабе”. Немачка, Русија и Кина губе способност да утичу на политику наше земље. Несумљиво је да су у овом тренутку САД највећа сила на Балкану.

Да би остао на власти Вучић ће вероватно пристати на безусловну капитулацију. Не само да ће фактички, ако не и формално, признати Косово и увести санкције Русији, већ ће морати и да ликвидира аутономију Републике Српске. Заузврат, Србија ће добити обећање о убрзаним евроинтеграцијама, тј. ништа. ЕУ се ионако распада, а члнанство у њој неће Србији донети значајну корист. Напротив, као део евроатланског блока, она ће бити приморана да сноси трошкове западних империјалних интервенција, и за сада, хладног рата са Кином. За Србију није питање како да постане члница ЕУ, већ како да смањи штету која њој може бити нанета због дезинтеграције Уније.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)