Vreme kolaboracije i (ne)doslednost ideje bojkota

Demokratski otpor SPS režimu mora polaziti od dogovorene ili prećutno usvojene usmerenosti opozicije prema istom političkom cilju: stvaranju demokratskog društva. Taj cilj u neposrednoj budućnosti opozicija može da ostvari samo uz najveće napore i uz razložno saradničko ponašanje. Ništa poraznije ne deluje na naše potencijalne političke sledbenike od sitničavog prepucavanja između pojedinih opozicionih stranaka. Ništa ne umanjuje više poverenje  građana u našu efikasnost od sujetnog nadgornjavanja istaknutih partijskih ličnosti .Stranke, naravno ne mogu prenebreći svoje stranačke interese zarad jedinstvenih ciljeva u demokratskom bloku, ali one isto tako ne smeju zaboraviti da im cilj delovanja isti, i da istu prepreku na putu do tog cilja mogu premostiti ili sabirajući svoje moći ili nikako. Šta nam je, dakle raditi, najpre činiti? Smenimo tu vlast zajedničkim naporom, mudrim korišćenjem  svih demokratskih snaga.

Ovo su reči upozorenja mudrog i plemenitog pisca Slobodana Selenića koje je on izrekao na Skupštini DEPOS-a (Demokratskog pokreta Srbije) 10. oktobra 1992. godine. One dobijaju na posebnom i dalekosežnom značaju kada se i letimično  sagleda aktuelno stanje na našoj razorenoj i estradizovanoj političkoj sceni koja neodoljivo liči na političku situaciju iz 1992. godine. Slobodan Selenić naročito naglašava da je Demokratski pokret Srbije nastao pre svega radi OBJEDINjAVANjA svih demokratskih snaga u cilju ustavnog smenjivanja nekompetentne i autoritarne vlasti na slobodnim izborima i to mudrim korišćenjem svih demokratskih snaga. Upravo je mudro i dosledno objedinjavanja i usredsređivanje i stvarno opozicionih snaga i danas predstavlja najveći izazov za one političke organizacije i pokrete koji teže promeni naprednjačke vlasti.

Jasno je da je  nakon parlamentarnih  izbora 2020. godine ona u potpunosti izgubila legitimitet i da je ono što se naziva Parlamentom pretvoreno u jalovu jednopartijsku Skupštinu vladajuće stranke. To je stvarni i efektivni  rezultat uspešnog bojkota jer je on doslovno ogolio autoritarnu i ne-demokratsku prirodu ove vlasti i doveo u pitanje rezultate izbora( predstavljani su  inače kao do sada  nezabeleženi i istorijski trijumf naprednjačke vlasti) jer su novi parlamentarni izbori najavljeni za April 2021 godine kada se održavaju redovni predsednički i gradski izbori u Beogradu. Za očekivati je bilo da naprednjačka vlast osporava smisao i doseg bojkota ali je  paradoks  našeg političkog života tim veći jer ostvareni domet  bojkota osporavaju  stranke koje samo formalno pripadaju opoziciji a izašli su na  ne –demokratske i lažne izbore a da nisu uspele da osvoje ni jedan procenat biračkog tela. I to uz smanjivanje  izbornog praga na tri posto što je bio još jedan od manevara vladajuće stranke da obezbedi bilo kakav pluralistički karakter parlamenta.

Da paradoks bude  tim veći, upravo su predstavnici ovih  konstruktivnih stranaka danas veoma zastupljeni na našoj političkoj  i medijskoj sceni predstavljajući se i dalje, i to bez realnog osnova, kao sastavni deo opozicionog političkog korpusa. Istrajni hroničar našeg društvenog života  Laslo Vegel u  svojim dnevničkim zapisima s pravom kaže“ U političku arenu stupio je blok provladine opozicije. Oni  koji dovode u pitanje osnovne principe vladavine ubrzo postaju parije demokratije. Njihova imena se brišu, u medijima se mogu pominjati samo u negativnom kontekstu. Dakle, u autokratskom režimu veoma je lako razlikovati partije od imitatora opozicije. Demokratija je postala smokvin list autokratskog režima, zahvaljujući tome, sluganstvo je dobilo moralni alibi“. Kao konstruktivna  opozicija oni sada više i ne  pozivaju na novo okupljanje opozicije, jer je očigledno da  ne poseduju elementarne moralne pretpostavke da budu deo one političke grupacije koja je bila dosledno vezana za ideju bojkota.

I  upravo odnos prema ideji bojkota ostaje i dalje vododelnica u određivanju  stvarnog  i istinskog karaktera opozicionog delovanja u odnosu na autokratsku i ne-demokratsku vladavinu SNS-a. Zalaganje  za ideju bojkota značilo je a i danas znači da  u našoj politici, inače poslovično nesklonoj poštovanju date reč, doslednosti i postignutih  dogovora, ipak se  može istrajati na održavanju i sprovođenju načelnog stava o nužnosti sprovođenja bojkota. Samo tako se i može vraćati poverenje u smisao politike kako ga je  svojevremeno definisao Borisav Pekić.“Politika je javni moral. Moral je privatna politika“.

Naprednjački režim se pre svega oslanja na apsolutnu  kontrolu medija , klijentelistički organizovanu partijsku nomenklaturu i disciplinovanu partijsku oligarhiju, stvaranje grotesknog  kulta ličnosti neprikosnovenog vođe koji iznad svega oličava njihovo političko jedinstvo i monolitnost. Zato se u režimskim medijima ono  pre svega ističe  kao izuzetno ostvarenju u postizanju društvene i političke stabilnosti a neprestano se o govori o nesposobnosti i nespremnosti pre svega bojkotaške opozicije da ostvari akciono jedinstvo i političko objedinjavanje. Koristi se svaka prilika da se naglasi razjedinjenost opozicije , njena programska jalovost, akciona nespremnost i nesposobnost   da organizuje delotvoran otpor. Tome svojim  nedoraslim i diletantskim ponašanjem, nedoslednošću i pojavom  liderskih sujeta u velikoj meri doprinosi i sama opozicija jer nam svakodnevno pokazuju odsustvo odgovornosti, ozbiljnosti i istorijske svesti o važnosti postizanja elementarnog političkog jedinstva u borbi za slobodne i demokratske izbore.

Zato nije sasvim jasno zašto je Savez za Srbiju odmah nakon izbora zamenjen Udruženom opozicijom Srbije, nestala je pre nego što jer konstituisana, jer nije do danas ostvaren osnovni cilj Saveza za Srbiju- postizanje uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora. A dosledna i beskompromisna  borba za  slobodne i demokratske izbore ostaje i dalje  glavni cilj i vezivno tkivo za zajedničko delovanje opozicije. Jedno od nesuvislih objašnjenja za razloge raspada Saveza  za Srbiju je bila istaknuta  potreba stranaka opozicije da jačaju svoju infrastrukturu i političke kapacitete. Očigledno je da su iznova uski stranački interesi i beslovesne liderske ambicije i sujete  stavljeni u prvi plan  u odnosu na nužnost  i neophodnost objedinjavanja i usredsređivanja oko dalje dosledne  borbe za slobodne i demokratske izbore ., kao osnovne pretpostavke za uvođenje demokratskog poretka i poštovanja ljudskih prava i sloboda  u Srbiji.

Jedan od najvećih problema naše aktuelne politike sastoji se u potpunom odsustvu poverenja naših građana u postojeće etablirane stranke koje vode ljudi nezamenljivi na svojim predsedničkim položajima bez obzira što njihove stranke gube izbore  a članstvo se neprestano osipa.

To nepoverenje je  sasvim opravdano i očekivano jer naše stranke su u svojoj okoštalosti i neinventivnosti pokazale da nisu sposobne da iznedre programsku i organizacionu alternativu naprednjačkom režimu  jer su okrenute svojim usko- stranačkim interesima a izgubile su odavno osećaj za  podređivanje  opštem interesu i zastupanju javnog dobra.

Pri tome su  naše opozicione stranke samo obične potemkinovske makete koje samo služe za afirmaciju tzv. stranačkih lidera i liderčića  koji ne predstavljaju ni jedan promil biračkog tela a ponašaju se kao da od njih zavisi sudbina Srbije. Sve su to generali bez vojske ophrvani sujetom, liderskim sindromom, nesolidnošću, nedoslednošću i što je najtragičnije hroničnim nedostatkom sposobnosti da strateški misle u koncipiranju programske i akcione alternative naprednjačkom režim. Gotovo groteskno i otužno izgledaju njihovi brojni skupovi  na kojima oni dogovaraju „zajedničke stavove“ , podelu  poslaničkih  kvota, borba za vođstvo u opozicionim redovima i ujedinjavanje opozicionih stranaka koje inače postoje samo u njihovom imaginarnom svetu.

Nakon prošlih parlamentarnih izbora   tzv. opozicioni stranački lideri su sve učinili da i dalje pospeše već endemsko nepoverenje birača u njihovo delovanje i iskrene namere. Oni samo dalje produbljuju razlike bez jasne koncepcije kako i na koji način se  delotvorno  i efikasno objediniti oko jedinog važnog cilja koji ih može okupiti ,oko borbe za slobodne i demokratske i to po cenu novog bojkota. Naš stranački život je do te mere izgubio integritet i smisao da nije slučajno da se javljaju novi društveni pokreti i mnogobrojne inicijative građana kao logična i očekivana negacija klasičnog (nedemokratskog, oligarhijskog i anahronog) partijskog organizovanja i delovanja. Ali ni oni nemaju dovoljnu političku i organizacionu snagu da budu delotvorna i ozbiljna alternativa klijentelističkom naprednjakom režimu koji drži čvrsto u svojim rukama  najvažnije poluge vlasti.

Tako i nastaje svojevrsni vakum u kome rastuće  narodno nezadovoljstvo ne mogu da kanališu i osmisle postojeće opozicione stranke ali to ne uspeva ni organizacijama koje sebe deklarišu kao anti-političke i anti-stranačke.

Očigledan je primer delovanja pokreta "Ne  davimo  Beograd" koji nastoji da predstavi novi način delovanja suprotan liderskom principu, inače preovlađujućem, u  našim etabliranim strankama, a jasno je da ovaj pokret ima dva svuda medijski izrazito medijski  eksponirana politička lidera koji natkriljuju celu organizaciju. Sama postavka organizacije "Ne  davimo Beograd" da ona lista koja ostvari najbolji rezultat na izborima za Skupštinu  grada Beograda treba da po automatizmu preuzme mesto  gradonačelnika, jasno ukazuje na neumerenu lidersku ambiciju Dobrice Veselinovića koji izjavljuje da "može sebe da vidi kao gradonačelnika".

U čemu se ovaj  kadrovski pristup predstavnika tzv. nove anti-političke generacije razlikuje od dosadašnje stranačke  političke prakse? Pri tome niko ne govori koje uslove i profesionalna  dostignuća treba da ispuni i poseduje mogući kandidat za gradonačelnika biranog na posredan način. Dovoljno je i dalje budete ambiciozni aktivista  organizacije "Ne davimo Beograd" i mesto  gradonačelnika vam sleduje kao rezultat ostvarenih najboljih izbornih rezultata na gradskim izborima. A toj ne-političkoj organizaciji niko nije snosio  odgovornost što zbog loše političke procene ovaj pokret je ostao van gradske Skupštine  nakon prošlih  lokalnih izbora. Isti ljudi i sada osmišljavaju izbornu strategiju za novi „trijumf“ na predstojećim izborima sada kao levo-zelena koalicija.

Poseban fenomen  na našoj političkoj sceni je delovanje samoproklamovanih GRAĐANSKI orijentisanih organizacija i uglednih pojedinaca koji u politički život unose duh građanističkog ideološkog sektaštva i ekskluzivizma, a da nikada  nisu sami izašli na izbore i odmerili svoju realnu političku snagu  i svoju egzaktnu  zastupljenost u biračkom telu. Naprotiv, oni su uvek na nekoj od izbornih lista kao „dežurna „ savest ovog društva koje se po njima ne može otrgnuti iz zagrljaja srpskog nacionalizma i klerikalizma.

Međutim, bilo bi dobro da nam predstavnici te svakako društveno  uticajne građanske političke  opcije konačno predstave suštinu te spasonosne ideologije. Ono što sigurno znamo to je postojanje njihovog snažno izraženog otklona  prema političkim snagama koje se zalažu za odbranu srpskih nacionalnih interesa i srpskog stanovišta, zalaganje za  dokazivanje neupitne  srpske krivice za razbijanje Jugoslavije,priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije kao neupitne  političku realnosti, neprestano  dokazivanje postojanja srpskog nacizma i potrebe  naše  denacifikacije ali i stalno insistiranje da je Srbija remetilački faktor  u regionalnim odnosima. Pri tome predstavnici GDF-a kao ekstremni zastupnici ove građanističke ideologije nisu ni pomislili da vrate mandate u gradskoj Skupštini Beograda koji su osvojeni na listi organizacije Slobodnih građana.

Glavni politički cilj i namera Aleksandra Vučića je nastojanje da pacifikuje i obesmisli bavljenje politikom stvarajući na taj način svojevrsni monopol na učešće u vođenju politike i ostvarivanju političkih inicijativa.

Na taj perfidni način on sprovode obesmišljavanje i umrtvljavanje društvenog života stvarajući neprestano predstavu o sebi kao neprikosnovenom vođi koji ima jedini pravo da se bavi politikom, velikom graditelju, mudrom državniku, istorijskoj ličnosti koja poseduje mesijansku ulogu u vođenju Srbije. On sebe  doživljava kao garanta opstanka Srbije i oličenje jedinstva države i srpske nacije i to je njegova glavna poluga i sredstvo u besomučnom vođenju neprestane izborne kampanje.

Nasuprot njemu je grupacija opozicionih partija, pokreta i udruženja koje  ne mogu  da ostvare ni elementarno akciono jedinstvo a više od godinu dana su proćerdali učestvujući u pregovorima  sa evropskim parlamentarcima gubeći na taj način dragoceno vreme koje je Aleksandar Vučić iskoristio da vodi svoju izbornu kampanju koja nikada i ne prestaje.

On je  kupovao vreme za sebe i svoju partiju, a opozicija se pokazala nedoraslom i  nesposobnom da realno proceni doseg  pregovora sa predstavnicima Evropskog Parlamenta koji su samo potvrdili opšte uverenje da oni podržavaju  naprednjački režim kao garant stabilnosti na  Zapadnom Balkanu. Ishod ovih pregovora se  lako mogao predvideti jer su oni samo poslužili da se dodatno oslabi i demorališe opozicija  a pri tome je glavni zahtev  pregovarača iz Evropskog parlamenta je bio i ostao  da se mora izaći na izbore  bez obzira što je i njima jasno da u Srbiji ne mogu biti održani slobodni i demokratski izbori.

Sa ovim rezolutnim stavom evroparlamentaraca  o nužnosti izlaska na nove parlamentarne izbore  je saglasno i glavno nastojanje naprednjačkog režima a sastojalo se u  obesmišljavanju i dezavuisanju ideje bojkota  i u velikoj meri su u tom naumu i uspeli dovodeći opozicione grupacije u isti položaj, izjednačujući i poništavajući razliku između stranaka koje su iznele ideju bojkota i onih koje su izašle na prošle parlamentarne izbore/njima sada sleduje bonus od 35 posto sredstava za vođenje predstojeće izborne kampanje, kao zaslužena nadoknada za konstruktivnost u pregovorima o izbornim uslovima sa predstavnicima vlasti i kao dobro obavljena politička trgovina).

Istoričar Dimitrije Đorđević je zapisao u svojim sećanjima da je režim KPJ nakon Drugog svetskog rata mrvio opoziciju dok je nije dotukao. Ništa drugo i ne radi Aleksandar Vučić nego mrvi i razdrobljuje opoziciju koja je usled svoje nedoslednosti i neodgovornosti na dobrom putu da sama sebe dotuče.

Činjenica da je Aleksandar Vučić odlučio da spoji predsedničke izbore i  izbore za Skupštinu grada Beograda i raspiše parlamentarne izbore belodano govori da on nije imao, a i danas  nema pravi odgovor na bojkot izbora i zato je sve činio da razori blok partija koje su čvrsto zagovarale i ostvarile bojkot prethodnih parlamentarnih izbora  a čemu su i one u velikoj meri i one same doprinele odričući se dosledne borbe za slobodne i demokratske izbore. Prvo su odustale bez ikakvog razloga od  opravdanog zahteva za razdvajanje  izbora u Beogradu i ostalih izbora, a nisu uspele ni da afirmišu ideju o zajedničkom predsedničkom kandidatu a kamoli da dođu do nekog konkretnijeg predloga.

Opozicione partije su bez ikakvog razloga odustale od  opravdanog zahteva za razdvajanje  izbora u Beogradu i ostalih izbora, a nisu uspele ni da afirmišu ideju o zajedničkom predsedničkom kandidatu

Sve jalove rasprave  o više ili jednoj koloni na predstojećim izborima samo govore da ideja novog bojkota parlamentarnih izbora postaje sve manje izvesna upravo zbog toga što opozicione stranke nemaju oformljenu ni strategiju a ni taktiku u borbi protiv naprednjačkog režima. Još gore po opoziciju ona nakon očekivanog  fijaska u pregovorima sa  činovnicima Evropskog Parlamenta više i ne  govori o mogućnosti novog bojkota i borbi za obezbeđenje slobodnih i demokratskih izbora a time pokazuje svoju nemoć da održi elementarnu doslednost u svom delovanju.

To su i te kako  dobro znali predstavnici vladajuće koalicije kada su organizovali višemesečnu pregovaračku  farsu o postizanju uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora jer su znali da  jedinstveni blok stranaka  koji je  zagovarao bojkot neće imati dovoljno  doslednosti i političke  kuraži da ostane veran ideji bojkota jer su njihovi parcijalni i  lični interesi uvek bili važniji od istorijske odgovornosti pred kojom se nalazi naše društvo. Nekoliko poslaničkih mesta i tzv. Medijska  zastupljenost  za njih je  očigledno važnija od stotine hiljada  građana  koji su podržavali ideju bojkota.

Privrženost ideji bojkota je pre svega izraz elementarne doslednosti, načelnosti i poštovanja date reči i zalaganja za doslednu i beskompromisnu borbu za obezbeđivanje uslova za slobodne i demokratske izborne uslove kojih ni danas nakon jalovih pregovora nema ni u nagoveštaju. I šta se onda promenilo u odnosu na vreme  kada se opozicija zalagala za bojkot prošlih parlamentarnih izbora osim toga da su  uslovi za izlazak na izbore još nepovoljniji . I kojom se  to političkom sofisterijom može braniti odluka da se  ovoga puta izađe na nameštene i lažne izbore.“Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiču sve naše društvene krize“ pisao je Borislav  Pekić i ove njegove reči su poziv da se u našu politiku moraju  vratiti osnovne moralne vrednosti ali i vernost načelima doslednosti.

A sve očiglednije izneveravanje ideje bojkota očiti je primer da je u našoj  politici u potpunosti preovladao klijentelistički i nagodbenjački duh, što je dovelo i do duboke krize i u opozicionim redovima  a samim tim i do daljeg širenja konfuzije, apstinencije i  širenja sve dubljeg razočaranja u sposobnost preostale istinske opozicije da se konstituiše kao ozbiljna, respektabilna i dosledna programska i akciono delotvorna opozicija.

Kosta Čavoški u knjizi "Zlo vlasti": Među  onima koji se izdaju za opoziciju biće uvek i onih  koji će hitro odgovoriti da je nastupilo vreme kolaboracije. Vreme je da se shvati da u ovakvom režimu rovovi vlade i opozicije moraju da budu strogo razdvojeni, a između njih ničija zemlja preko koje nema pretrčavanja

Kosta Čavoški je u knjizi "Zlo vlasti", svojevrsnoj hronici našeg višestranačkog sistema  od njegovog ponovnog uvođenja govoreći o doslednosti i prividu opozicije u tom vremenu zapisao ove više nego upozoravajuće reći: "Među  onima koji se izdaju za opoziciju biće uvek i onih  koji će hitro odgovoriti da je nastupilo vreme kolaboracije. Vreme je da se shvati da u ovakvom režimu rovovi vlade i opozicije moraju da budu strogo razdvojeni, a između njih ničija zemlja preko koje nema pretrčavanja. Jer politička sloboda se bez prave opozicije ne može zamisliti. Bez opozicije jedan narod može imati slobodnu vladu, ali ne može imati duh slobode. Ako su olaka predviđanja i zaključivanja dečje bolesti naše opozicije ona još uvek nije dostigla punu zrelost, bez koje se teško na ravnoj nozi nositi sa svojim suparnikom“.