Политички живот | |||
Време колаборације и (не)доследност идеје бојкота |
субота, 06. новембар 2021. | |
Демократски отпор СПС режиму мора полазити од договорене или прећутно усвојене усмерености опозиције према истом политичком циљу: стварању демократског друштва. Тај циљ у непосредној будућности опозиција може да оствари само уз највеће напоре и уз разложно сарадничко понашање. Ништа поразније не делује на наше потенцијалне политичке следбенике од ситничавог препуцавања између појединих опозиционих странака. Ништа не умањује више поверење грађана у нашу ефикасност од сујетног надгорњавања истакнутих партијских личности .Странке, наравно не могу пренебрећи своје страначке интересе зарад јединствених циљева у демократском блоку, али оне исто тако не смеју заборавити да им циљ деловања исти, и да исту препреку на путу до тог циља могу премостити или сабирајући своје моћи или никако. Шта нам је, дакле радити, најпре чинити? Сменимо ту власт заједничким напором, мудрим коришћењем свих демократских снага. Ово су речи упозорења мудрог и племенитог писца Слободана Селенића које је он изрекао на Скупштини ДЕПОС-а (Демократског покрета Србије) 10. октобра 1992. године. Оне добијају на посебном и далекосежном значају када се и летимично сагледа актуелно стање на нашој разореној и естрадизованој политичкој сцени која неодољиво личи на политичку ситуацију из 1992. године. Слободан Селенић нарочито наглашава да је Демократски покрет Србије настао пре свега ради ОБЈЕДИЊАВАЊА свих демократских снага у циљу уставног смењивања некомпетентне и ауторитарне власти на слободним изборима и то мудрим коришћењем свих демократских снага. Управо је мудро и доследно обједињавања и усредсређивање и стварно опозиционих снага и данас представља највећи изазов за оне политичке организације и покрете који теже промени напредњачке власти. Јасно је да је након парламентарних избора 2020. године она у потпуности изгубила легитимитет и да је оно што се назива Парламентом претворено у јалову једнопартијску Скупштину владајуће странке. То је стварни и ефективни резултат успешног бојкота јер је он дословно оголио ауторитарну и не-демократску природу ове власти и довео у питање резултате избора( представљани су иначе као до сада незабележени и историјски тријумф напредњачке власти) јер су нови парламентарни избори најављени за Април 2021 године када се одржавају редовни председнички и градски избори у Београду. За очекивати је било да напредњачка власт оспорава смисао и досег бојкота али је парадокс нашег политичког живота тим већи јер остварени домет бојкота оспоравају странке које само формално припадају опозицији а изашли су на не –демократске и лажне изборе а да нису успеле да освоје ни један проценат бирачког тела. И то уз смањивање изборног прага на три посто што је био још један од маневара владајуће странке да обезбеди било какав плуралистички карактер парламента. Да парадокс буде тим већи, управо су представници ових конструктивних странака данас веома заступљени на нашој политичкој и медијској сцени представљајући се и даље, и то без реалног основа, као саставни део опозиционог политичког корпуса. Истрајни хроничар нашег друштвеног живота Ласло Вегел у својим дневничким записима с правом каже“ У политичку арену ступио је блок провладине опозиције. Они који доводе у питање основне принципе владавине убрзо постају парије демократије. Њихова имена се бришу, у медијима се могу помињати само у негативном контексту. Дакле, у аутократском режиму веома је лако разликовати партије од имитатора опозиције. Демократија је постала смоквин лист аутократског режима, захваљујући томе, слуганство је добило морални алиби“. Kао конструктивна опозиција они сада више и не позивају на ново окупљање опозиције, јер је очигледно да не поседују елементарне моралне претпоставке да буду део оне политичке групације која је била доследно везана за идеју бојкота. И управо однос према идеји бојкота остаје и даље вододелница у одређивању стварног и истинског карактера опозиционог деловања у односу на аутократску и не-демократску владавину СНС-а. Залагање за идеју бојкота значило је а и данас значи да у нашој политици, иначе пословично несклоној поштовању дате реч, доследности и постигнутих договора, ипак се може истрајати на одржавању и спровођењу начелног става о нужности спровођења бојкота. Само тако се и може враћати поверење у смисао политике како га је својевремено дефинисао Борисав Пекић.“Политика је јавни морал. Морал је приватна политика“. Напредњачки режим се пре свега ослања на апсолутну контролу медија , клијентелистички организовану партијску номенклатуру и дисциплиновану партијску олигархију, стварање гротескног култа личности неприкосновеног вође који изнад свега оличава њихово политичко јединство и монолитност. Зато се у режимским медијима оно пре свега истиче као изузетно остварењу у постизању друштвене и политичке стабилности а непрестано се о говори о неспособности и неспремности пре свега бојкоташке опозиције да оствари акционо јединство и политичко обједињавање. Kористи се свака прилика да се нагласи разједињеност опозиције , њена програмска јаловост, акциона неспремност и неспособност да организује делотворан отпор. Томе својим недораслим и дилетантским понашањем, недоследношћу и појавом лидерских сујета у великој мери доприноси и сама опозиција јер нам свакодневно показују одсуство одговорности, озбиљности и историјске свести о важности постизања елементарног политичког јединства у борби за слободне и демократске изборе. Зато није сасвим јасно зашто је Савез за Србију одмах након избора замењен Удруженом опозицијом Србије, нестала је пре него што јер конституисана, јер није до данас остварен основни циљ Савеза за Србију- постизање услова за одржавање слободних и демократских избора. А доследна и бескомпромисна борба за слободне и демократске изборе остаје и даље главни циљ и везивно ткиво за заједничко деловање опозиције. Једно од несувислих објашњења за разлоге распада Савеза за Србију је била истакнута потреба странака опозиције да јачају своју инфраструктуру и политичке капацитете. Очигледно је да су изнова уски страначки интереси и бесловесне лидерске амбиције и сујете стављени у први план у односу на нужност и неопходност обједињавања и усредсређивања око даље доследне борбе за слободне и демократске изборе ., као основне претпоставке за увођење демократског поретка и поштовања људских права и слобода у Србији. Један од највећих проблема наше актуелне политике састоји се у потпуном одсуству поверења наших грађана у постојеће етаблиране странке које воде људи незаменљиви на својим председничким положајима без обзира што њихове странке губе изборе а чланство се непрестано осипа. То неповерење је сасвим оправдано и очекивано јер наше странке су у својој окошталости и неинвентивности показале да нису способне да изнедре програмску и организациону алтернативу напредњачком режиму јер су окренуте својим уско- страначким интересима а изгубиле су одавно осећај за подређивање општем интересу и заступању јавног добра. При томе су наше опозиционе странке само обичне потемкиновске макете које само служе за афирмацију тзв. страначких лидера и лидерчића који не представљају ни један промил бирачког тела а понашају се као да од њих зависи судбина Србије. Све су то генерали без војске опхрвани сујетом, лидерским синдромом, несолидношћу, недоследношћу и што је најтрагичније хроничним недостатком способности да стратешки мисле у конципирању програмске и акционе алтернативе напредњачком режим. Готово гротескно и отужно изгледају њихови бројни скупови на којима они договарају „заједничке ставове“ , поделу посланичких квота, борба за вођство у опозиционим редовима и уједињавање опозиционих странака које иначе постоје само у њиховом имагинарном свету. Након прошлих парламентарних избора тзв. опозициони страначки лидери су све учинили да и даље поспеше већ ендемско неповерење бирача у њихово деловање и искрене намере. Они само даље продубљују разлике без јасне концепције како и на који начин се делотворно и ефикасно објединити око јединог важног циља који их може окупити ,око борбе за слободне и демократске и то по цену новог бојкота. Наш страначки живот је до те мере изгубио интегритет и смисао да није случајно да се јављају нови друштвени покрети и многобројне иницијативе грађана као логична и очекивана негација класичног (недемократског, олигархијског и анахроног) партијског организовања и деловања. Али ни они немају довољну политичку и организациону снагу да буду делотворна и озбиљна алтернатива клијентелистичком напредњаком режиму који држи чврсто у својим рукама најважније полуге власти. Тако и настаје својеврсни вакум у коме растуће народно незадовољство не могу да каналишу и осмисле постојеће опозиционе странке али то не успева ни организацијама које себе декларишу као анти-политичке и анти-страначке. Очигледан је пример деловања покрета "Не давимо Београд" који настоји да представи нови начин деловања супротан лидерском принципу, иначе преовлађујућем, у нашим етаблираним странкама, а јасно је да овај покрет има два свуда медијски изразито медијски експонирана политичка лидера који наткриљују целу организацију. Сама поставка организације "Не давимо Београд" да она листа која оствари најбољи резултат на изборима за Скупштину града Београда треба да по аутоматизму преузме место градоначелника, јасно указује на неумерену лидерску амбицију Добрице Веселиновића који изјављује да "може себе да види као градоначелника". У чему се овај кадровски приступ представника тзв. нове анти-политичке генерације разликује од досадашње страначке политичке праксе? При томе нико не говори које услове и професионална достигнућа треба да испуни и поседује могући кандидат за градоначелника бираног на посредан начин. Довољно је и даље будете амбициозни активиста организације "Не давимо Београд" и место градоначелника вам следује као резултат остварених најбољих изборних резултата на градским изборима. А тој не-политичкој организацији нико није сносио одговорност што због лоше политичке процене овај покрет је остао ван градске Скупштине након прошлих локалних избора. Исти људи и сада осмишљавају изборну стратегију за нови „тријумф“ на предстојећим изборима сада као лево-зелена коалиција. Посебан феномен на нашој политичкој сцени је деловање самопрокламованих ГРАЂАНСKИ оријентисаних организација и угледних појединаца који у политички живот уносе дух грађанистичког идеолошког секташтва и ексклузивизма, а да никада нису сами изашли на изборе и одмерили своју реалну политичку снагу и своју егзактну заступљеност у бирачком телу. Напротив, они су увек на некој од изборних листа као „дежурна „ савест овог друштва које се по њима не може отргнути из загрљаја српског национализма и клерикализма. Међутим, било би добро да нам представници те свакако друштвено утицајне грађанске политичке опције коначно представе суштину те спасоносне идеологије. Оно што сигурно знамо то је постојање њиховог снажно израженог отклона према политичким снагама које се залажу за одбрану српских националних интереса и српског становишта, залагање за доказивање неупитне српске кривице за разбијање Југославије,признавање независности Kосова и Метохије као неупитне политичку реалности, непрестано доказивање постојања српског нацизма и потребе наше денацификације али и стално инсистирање да је Србија реметилачки фактор у регионалним односима. При томе представници ГДФ-а као екстремни заступници ове грађанистичке идеологије нису ни помислили да врате мандате у градској Скупштини Београда који су освојени на листи организације Слободних грађана. Главни политички циљ и намера Александра Вучића је настојање да пацификује и обесмисли бављење политиком стварајући на тај начин својеврсни монопол на учешће у вођењу политике и остваривању политичких иницијатива. На тај перфидни начин он спроводе обесмишљавање и умртвљавање друштвеног живота стварајући непрестано представу о себи као неприкосновеном вођи који има једини право да се бави политиком, великом градитељу, мудром државнику, историјској личности која поседује месијанску улогу у вођењу Србије. Он себе доживљава као гаранта опстанка Србије и оличење јединства државе и српске нације и то је његова главна полуга и средство у бесомучном вођењу непрестане изборне кампање. Насупрот њему је групација опозиционих партија, покрета и удружења које не могу да остваре ни елементарно акционо јединство а више од годину дана су проћердали учествујући у преговорима са европским парламентарцима губећи на тај начин драгоцено време које је Александар Вучић искористио да води своју изборну кампању која никада и не престаје. Он је куповао време за себе и своју партију, а опозиција се показала недораслом и неспособном да реално процени досег преговора са представницима Европског Парламента који су само потврдили опште уверење да они подржавају напредњачки режим као гарант стабилности на Западном Балкану. Исход ових преговора се лако могао предвидети јер су они само послужили да се додатно ослаби и деморалише опозиција а при томе је главни захтев преговарача из Европског парламента је био и остао да се мора изаћи на изборе без обзира што је и њима јасно да у Србији не могу бити одржани слободни и демократски избори. Са овим резолутним ставом европарламентараца о нужности изласка на нове парламентарне изборе је сагласно и главно настојање напредњачког режима а састојало се у обесмишљавању и дезавуисању идеје бојкота и у великој мери су у том науму и успели доводећи опозиционе групације у исти положај, изједначујући и поништавајући разлику између странака које су изнеле идеју бојкота и оних које су изашле на прошле парламентарне изборе/њима сада следује бонус од 35 посто средстава за вођење предстојеће изборне кампање, као заслужена надокнада за конструктивност у преговорима о изборним условима са представницима власти и као добро обављена политичка трговина). Историчар Димитрије Ђорђевић је записао у својим сећањима да је режим KПЈ након Другог светског рата мрвио опозицију док је није дотукао. Ништа друго и не ради Александар Вучић него мрви и раздробљује опозицију која је услед своје недоследности и неодговорности на добром путу да сама себе дотуче. Чињеница да је Александар Вучић одлучио да споји председничке изборе и изборе за Скупштину града Београда и распише парламентарне изборе белодано говори да он није имао, а и данас нема прави одговор на бојкот избора и зато је све чинио да разори блок партија које су чврсто заговарале и оствариле бојкот претходних парламентарних избора а чему су и оне у великој мери и оне саме допринеле одричући се доследне борбе за слободне и демократске изборе. Прво су одустале без икаквог разлога од оправданог захтева за раздвајање избора у Београду и осталих избора, а нису успеле ни да афирмишу идеју о заједничком председничком кандидату а камоли да дођу до неког конкретнијег предлога.
Све јалове расправе о више или једној колони на предстојећим изборима само говоре да идеја новог бојкота парламентарних избора постаје све мање извесна управо због тога што опозиционе странке немају оформљену ни стратегију а ни тактику у борби против напредњачког режима. Још горе по опозицију она након очекиваног фијаска у преговорима са чиновницима Европског Парламента више и не говори о могућности новог бојкота и борби за обезбеђење слободних и демократских избора а тиме показује своју немоћ да одржи елементарну доследност у свом деловању. То су и те како добро знали представници владајуће коалиције када су организовали вишемесечну преговарачку фарсу о постизању услова за одржавање слободних и демократских избора јер су знали да јединствени блок странака који је заговарао бојкот неће имати довољно доследности и политичке куражи да остане веран идеји бојкота јер су њихови парцијални и лични интереси увек били важнији од историјске одговорности пред којом се налази наше друштво. Неколико посланичких места и тзв. Медијска заступљеност за њих је очигледно важнија од стотине хиљада грађана који су подржавали идеју бојкота. Приврженост идеји бојкота је пре свега израз елементарне доследности, начелности и поштовања дате речи и залагања за доследну и бескомпромисну борбу за обезбеђивање услова за слободне и демократске изборне услове којих ни данас након јалових преговора нема ни у наговештају. И шта се онда променило у односу на време када се опозиција залагала за бојкот прошлих парламентарних избора осим тога да су услови за излазак на изборе још неповољнији . И којом се то политичком софистеријом може бранити одлука да се овога пута изађе на намештене и лажне изборе.“Нашем начину живота недостаје доследност и отуда потичу све наше друштвене кризе“ писао је Борислав Пекић и ове његове речи су позив да се у нашу политику морају вратити основне моралне вредности али и верност начелима доследности. А све очигледније изневеравање идеје бојкота очити је пример да је у нашој политици у потпуности преовладао клијентелистички и нагодбењачки дух, што је довело и до дубоке кризе и у опозиционим редовима а самим тим и до даљег ширења конфузије, апстиненције и ширења све дубљег разочарања у способност преостале истинске опозиције да се конституише као озбиљна, респектабилна и доследна програмска и акционо делотворна опозиција.
Kоста Чавошки је у књизи "Зло власти", својеврсној хроници нашег вишестраначког система од његовог поновног увођења говорећи о доследности и привиду опозиције у том времену записао ове више него упозоравајуће рећи: "Међу онима који се издају за опозицију биће увек и оних који ће хитро одговорити да је наступило време колаборације. Време је да се схвати да у оваквом режиму ровови владе и опозиције морају да буду строго раздвојени, а између њих ничија земља преко које нема претрчавања. Јер политичка слобода се без праве опозиције не може замислити. Без опозиције један народ може имати слободну владу, али не може имати дух слободе. Ако су олака предвиђања и закључивања дечје болести наше опозиције она још увек није достигла пуну зрелост, без које се тешко на равној нози носити са својим супарником“. |