Vojvođansko autonomaštvo na bespuću

Ajdemo u Beograd, jer tamo ima sve

Ajdemo u Beograd i ne vraćamo se!

Bane Krstić

Beogradski pomodari uvek imaju nekog svog na koga se ugledaju. Ako taj neko nije baš u “krugu dvojke”, bar se odselio u Pariz, pa se vratio, a to je “miko fo”. Vojvođanski utopisti tako uglednu, a popularnu “personu” povratnika nemaju. Možda je nekom od njih palo na um da ode u svet, al' ga je bilo “stra' od velikog sveta”. Ovo nije laka situacija, jer vole za sebe da kažu “mi smo finiji”. A kako se može biti “fini” ako nisi uspešan u tom “velikom svetu”? “Ajav – jav!” rekla bi u sličnoj situaciji banatska baba kad bi se razbolela i “krenila” u Beograd jer samo tamo mogu da joj nađu leka i da je, ako Bog dâ, tamo “aperišedu”. Bez neophodnih političkih saveznika, ni novosadskim autonomašima leka nema. Kompromitovani među svojim prirodnim saveznicima u Vojvodini, potražili su saveznika u Beogradu, mrskom političkom centru, protiv koga se “na sva usta” bore dvadeset godina. Ovakva nedoslednost “novosadista” je njihov konačni polazak na politički “put u bespuće”. Uzalud to prikrivaju time što ometaju izgradnju puta koji će povezati Novi Sad sa Beogradom, Šumadijom, Požegom, Suboticom i Evropskom unijom.

Jurget i dve ludaje

Sve je krenulo kad je “pao Milošević”. Onda je “odjedared” sve iz Beograda namenjeno za Vojvodinu “moglo da prođe” i ništa nije smetalo. Donet je takozvani Omnibus, skup propisa kojim je privremeno uređena vojvođanska autonomija. Privremena rešenja u životu najduže traju.

Stradanjem premijera Đinđića ubrzo je počela da se drobi koalicija autonomaških stranaka. Ni ranije njihova veza nije bila čvrsta. Još dok je Milošević vladao zemljom, Mile Isakov, Veselinov i Čanak su se posvađali oko raspodele skupštinskih mandata unutar zajedničke koalicije. Njih trojica, a mandata četiri, pa je bilo velikih nesporazuma kako da se podeli taj “tal (1)“. Nakon Đinđićeve pogibije, došlo je do njihovog definitivnog razlaza, obeleženog otvorenim (2) protestom Mileta Isakova protiv afera i korupcije u DOS-ovskoj vlasti. Isakov je danas koristan otadžbini kao ambasador u Izraelu. A jedna od brojnih obesnih vožnji ministarskim džipom po Beogradu završila se tragedijom koja je politički uništila drugog političara autonomaške trojke. “ A onda ti budeš treći i nema kraja tvojoj sreći”, kako bi to otpevao Zvonko Bogdan na “Egzitu”, novosadskom festivalu u Petrovaradinu.

Jeste da je ustav, al' jeste i da nije

Kako je popularnost koalicije DOS počela ubrzano da opada, neko od onih autonomaša koji “umu da mislu” ipak se setio da je Đinđićev “Omnibus” znatno manje od onog što su mogli da dobiju (3), pa su na brzinu pokušali da iskoriste ustupak beogradske opozicije, koja je na izborima 2000. godine prepustila većinu mandata u pokrajinskoj skupštini kandidatima autonomaških stranaka i nacionalnih manjina. Pristupilo se izradi projekta najvišeg akta Vojvodine. Radi tog projekta je stvorena i naročita komisija kojo j je predsedavao akademik VANU i SANU, ugledni novosadski profesor U stavnog prava , dr Aleksandar Fira (4). “Komisija” kojom je predsedavao ovaj pisac znamenitog, u krvi okončanog Ustava SFRJ, izradila je Prednacrt za Osnovni zakon koji nije ustav Vojvodine . Grotesknost njegovih rešenja je temeljno raščerečio (5) dr Kosta Čavoški, akademik samo SANU, bivši senator Republike Srpske, države koja se nenadano rodila iz krvavog okončanja Ustava kojeg je pisao pomenuti novosadski profesor.

Siroti Osnovni zakon Vojvodine je ostao trajni “nasciturus” (6) SAP Vojvodine iz 1974. godine i ne bih se upuštao u njegovu ponovnu obdukciju. Taj tužni posao je dr Čavoški odradio patološki profesionalno. Neraščlanjen je ostao fenomen “postmiloševićevskog” diskursa vojvođanskih autonomaša, koji se razvio u dve dijalektičke suprotnosti, trajno nesposobne da stvore sintezu . Diskurs je ozbiljna stvar, pa ako njegov nosilac nije “ na pravoj strani”, može i da bude veoma odgovoran (eno dr Šešelja baš zbog “diskursa” u Hagu). Nama je pomenuti p rednacrt zanimljiv upravo zbog toga što je konačno utemeljio strukturu ideologije autonomaša na unutrašnje kontradiktoran način . Sastav komisije koja je trebalo da pripremi najviši akt vojvođanske autonomije vrlo brzo se sveo na autonomaše i njihove koalicione partnere (komisiju su odmah napustili dr Marijana Pajvančić i dr Stanko Pihler, a ubrzo i dr Ranko Keča, dr Zoran Lončar i dr Marija Vušković) (7).

Moj stric Živan je bio bon vivan, pa sam hteo da budem i ja

Još je Pavel Domonji pravilno primetio kako se pod pojmom “autonomije Vojvodine” podrazumevaju vrlo različite stvari (8), a Milenko Perović (9) tačno nazvao političke partije sadašnjeg autonomaškog pokreta “potpuno nedoraslim svojoj političkoj ulozi” , ali i “borbi za modernu i evropsku Srbiju”:

“Pokazalo se da su te partije i njihovi lideri pravi politički patuljci, koji su naprosto ustuknuli pred veličinom zadatka. Gledali su da se lično etabliraju, ponašali su se lukrativno, rešavali su svoja lična pitanja i lične probleme, kompromitujući na taj način i samu ideju autonomije. Oni su činili sve suprotno od onoga što je bilo potrebno i bilo moguće uraditi u poslednjih nekoliko godina sa autonomijom Vojvodine.” (10)

Sa Perovićem se sasvim slagao Pavel Domonji, koji je istom prilikom izjavio: “Političke snage autonomaške provinijencije sklone su da manipulišu idejom autonomije Vojvodine, pretpostavljajući je uskostranačkim i užim, grupnim interesima. Surevnjivost i animozitet između autonomaških lidera možda nekima od njih donosi kratkoročnu korist, ali dugoročni gubitnik njihovog sukoba upravo je autonomija Vojvodine.” (11) Ove konstatacije su izrečene još 2004. godine, posle neuspeha autonomaških stranaka na izborima za Skupštinu Srbije, od kojih su one očekivale mnogo. Dok su Perović i Domonji (šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora) kritikovali lični politički moral vođa stranaka kao uzrok političkog neuspeha autonomaških stranaka, Živan Berisavljević se znatno više bavio temom asimilacije manjina i Srpskom pravoslavnom crkvom (12). Već je tada postalo primetno da su intelektualci manjinske provinijencije kritički slobodniji prema greškama u vojvođanskom autonomaškom političkom pokretu. Takođe je postalo uočljivo koliko se oni više trude da istom daju pozitivnu sadržinu. Intelektualci srpske provinijencije su zauzeli suprotan intelektualni smer. Oni kao da su, ignorišući Perovićeve i Domonjijeve konstatacije, najavili buduće utemeljenje autonomaštva u nihilizmu prema srpskom glavnom gradu, Crkvi i tradiciji.

Nije šija neg' je vrat ...

Do danas su sve političke partije vojvođanskih autonomaša mnogo puta javno iznele kako njihov cilj nije odvajanje Vojvodine od Srbije i nedavno je šef glavne od njih izričito ponovio da nije separatista (13). Međutim, počev od Prednacrta sve te izjave vređaju zdrav razum političke publike. Njime je trebalo da bude utvrđena pokrajinska puna samostalnost u fiskalnoj, (14) pravosudnoj, (15) krivičnopravnoj i kaznenoj (16) i teritorijalnoj organizaciji uprave (17). Takođe, htela se i potpuna nezavisnost u oblasti javne i državne bezbednosti (18). Naravno, želelo se pre svega da “AP Vojvodina samostalno uređuje zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i sudsku vlast iz svoje nadležnosti” (19). AP bi imala i pravo da održava međunarodne odnose u oblasti javnog prava, posebno se predviđa pravo na regionalno “udruživanje” (20). Sve ovo su suštinska ovlašćenja koja ulaze u pojam državne, suverene vlasti, a Prednacrt suštinski čini ustavnim projektom. I pored toga, u početku Prednacrta se izričito navodi nešto sasvim suprotno (21) onome što sleduje. Glavni stručnjak, uprkos profesionalnom brodolomu najvažnijeg projekta u čijoj je izradi učestvovao (Ustav SFRJ iz 1974. godine), i uprkos nauci Ustavnog prava, nije želeo da nazove svoj novi projekat pravim imenom (22). Vrlo je zanimljiva i njegova skeptičnost prema referendumu kao sredstvu neposredne demokratije. Umesto toga, naziva ga jednim “od sredstava participativne demokratije” (23). U diskursu pomenutog ustavnopravnog stručnjaka koji se “četrdeset godina bavi ustavnim pravom” , samoupravni “dogovor” logično stoji na mestu javnog (ili društvenog) ugovora , ali nije logično da se “moderno” i “građansko društvo” legitimiše retorikom samoupravnog doba, niti da se stručnost inženjera novog civilnog poretka legitimiše iskustvom stečenim poglavito bavljenjem u nauci samoupravnog socijalizma. Najzad, profesor, kao vodeći član Odbora za izradu Statuta Vojvodine, sasvim je ignorisao termin “statut” radi čije izrade je imenovan, pa suštinski radeći na Ustavu izričito odbija da ga nazove bilo “ustavom”, bilo “statutom”, nego “Osnovnim zakonom” (24).

Nije trbuh, neg ' stomak

Čudna kontradiktornost ustavne terminologije bila je sasvim u skladu s kontradiktornom političkom terminologijom, glavnoga među političkim autonomašima Vojvodine, Nenada Čanka. Dok je njegova stranka insistirala na “vraćanju nadležnosti Vojvodini, koje je imala po Ustavu iz 1974. godine”, LSV je u svom političkom programu istakla zahtev da “Vojvodina (...) mora da ima status republike. Na to upućuju istorijska iskustva i činjenica da se autonomna pokrajina pokazala kao nedovoljno stabilna i rešenje bez adekvatne garancije stabilnosti ustavnog poretka” (25). Čudno, istovremeno zahtevanje povraćaja u pređašnje ustavno stanje, koje, međutim, treba da donese veća ovlašćenja je besmislica koja prave dimenzije dobija tek ako se sagleda u proklamovanju ravnopravnosti Vojvodine sa Srbijom: “Odnosi sa Republikom Srbijom bi morali biti regulisani na principima ravnopravnosti.” (26) Na ovo se nadovezuje niz stavova koji su međusobno u potpuno nepomirljivoj suprotnosti. Oni tvrde kako će se time “doprineti stabilnosti unutrašnjeg ustrojstva Vojvodine” , ali zapanjujuće je kako LSV (koja za Vojvodinu zahteva nemešanje Srbije u njenu unutrašnju politiku i ustrojstvo) naveliko i naširoko objavljuje svoje predloge o unutrašnjem ustrojstvu Srbije, počev od njenog oblika vladavine (predviđa ustanovu predsedništva), preko uređenja njene skupštine, do preciziranja njene nadležnosti, stvaranja novih autonomnih celina na njenoj teritoriji (određuje se čak i broj stanovnika svake), nadzora i drugo. Upadljivo je kako se program LSV-a više bavi pitanjem decentralizacije (uže) Srbije nego Vojvodine. Program LSV-a ne sadrži načelnu odredbu o podeli vlasti, što sasvim odgovara projektu komisije dr Fire – predsedničkog sistema za Vojvodinu, na šta je svojevremeno ukazala dr Marija Vučković (27). Još gore, program LSV-a, dostupan na njihovom sajtu, ne pominje izričito pravnu državu i načelo vladavine prava (28). Sve ovo bilo bi razumljivo u svetlu vojvođanskog separatizma, međutim, šef LSV-a se ovoga više puta odrekao, iako je svojevremeno, zastupao vrlo radikalne konfederalističke stavove (29).

Umesto pravnih instrumenata, LSV propisuje instrumentarijum društvenog morala, društvene uloge političkih subjekata, njihove motivacije i interese: “Demokratska država svoju suštinu crpi iz snaga unutar društva. Ona ne predstavlja svrhu po sebi, već pre instrument za doradu društva. Političke partije moraju biti posrednici interesa i delovanja, a u isto vreme davati podsticaje. One treba da posreduju između društva i države registrovanjem društvenih impulsa i zahteva, i da ove transformišu u okviru zakonodavnog i skupštinskog delovanja. Same partije moraju podsticati određena mišljenja i navoditi predloge za rasprave. (...) Moralna osećanja i savest moraju stalno biti prisutni u našem delovanju” (30).

Naglašeno utvrđene socijalne kategorije s propisanom obaveznošću moralnog osećanja sasvim su u suprotnosti s verbalnom brigom LSV-a za glavne socijalne probleme: LSV nije menjala ništa u programskim celinama “Problemi u oblasti penzijskog osiguranja i predlog LSV-a o načinu njihovog rešavanja” i “Program LSV-a za zdravstvo i socijalnu politiku” od 2000, odnosno 1999. godine (31).

Al' Beograd je srpska Amerika...

Dok je vojvođansko autonomaštvo imalo auru operativnog i radikalnog integrisanja u EU, vojvođanske manjine su ga podržavale. Verovatno je radi toga ustavni projekat dr Fire za Vojvodinu predviđao korporativna veća nacionalnih zajednica, koja bi kontrolisala (verovatno i paralisala, poput veća republika SFRJ) opštepredstavničku demokratsku vlast vojvođanske većine. Mađari su doskora bili politički podeljeni u nekoliko partija, koje su imale različite ideje autonomije. Međutim, zajednički izlazak najveće mađarske partije (DSVM) na izbore sa LSV-om 2004. godine bio je pogrešan potez, jer ujedinjeni autonomaši nisu ostvarili potreban cenzus da bi učestvovali u raspodeli mandata. Koalicija Mađara s Čankom je i politički radikalizovala Srbe u nacionalno mešovitim sredinama Vojvodine. “Najracionalniji narod srednje Evrope” brzo je shvatio da je izborna koalicija s LSV-om politička greška i polako, ali sigurno, zaokrenuo ka skromnijem, ali sigurnom cilju autonomaštva – nacionalnoj autonomiji Mađara na severu Vojvodine. Uostalom, zašto bi se jedno nacionalno biračko telo borilo za interese političke oligarhije Novog Sada, koja nadležnosti političke autonomije sve više koristi da se ponaša centralistički, poput Miloševićevog Beograda do juče? Predsednik LSV-a do kraja 2005. godine na ovo pitanje nije dao odgovor, već žalopojke kako “bi eventualna autonomija za Mađare na severu Vojvodine bila loša i po Srbiju, i po Vojvodinu, ali i po Mađare, jer bi takvom autonomijom na severu Bačke bila obuhvaćena samo polovina te populacije u Vojvodini”, a “svi drugi bi ostali bez ikakvih prava i potisnuti ka severu, gde bi bili getoizirani i prinuđeni na iseljavanje. Takav dogovor obesmislio bi sve priče o autonomiji jer bi značio kraj Vojvodine kao principa, što je večiti san velikosrpskih centralista iz Beograda. To bi, međutim, značilo i kraj mogućnosti da se napravi elementarno moderno društvo na ovom prostoru (32).

Naravno, predsednik LSV-a nije uvideo kako je mađarska teritorijalna autonomija za tu manjinu glavni način da u budućnosti svoj problem internacionalizuje. O “novosadizaciji umesto beogradizacije” ćutao je, kao i o onome što su ranije već konstatovali Perović i Domonji. Ujedinjenje mađarskih nacionalnih partija u jedinstvenu koaliciju i donošenje Ustava i izbornih propisa 1997. godine regulisalo je pitanje “prirodnog cenzusa” manjinskih stranaka, tako da manjinama za ulazak u skupštine LSV nije više bila potrebna. Sa svoje strane, negativistička struktura kontradiktorne ideologije LSV-a u dubokoj političkoj krizi okrenula se jedinom preostalom prirodnom savezniku – beogradskim nihilistima. Radi zajedničke antiakcije – bojkota referenduma o usvajanju Ustava Srbije, Nenad Čanak je definitivno okrenuo brod svoje LSV ka Beogradu. Ovim je politiku sa programskog sveo na praktični nivo nerešive suprotnosti koja “solisticira” oko beogradskog nihilizma neodoljivom privlačnom silom, kao oko crne rupe.

Najgora po autonomašku poetiku bila je njena totalna nesposobnost da se efikasno suprotstavi stvaranju ogromnih latifundija, do tad neviđenih u istoriji ovog kraja. Predsednik LSV-a je izvanredan šoumen, što Igor Kurjački svakako nije. Kurjački se, međutim, jedini među autonomašima ozbiljno pozabavio problemom stvaranja latifundista u Vojvodini koji stiču vlasništvo nad poljoprivrednom zemljom, bezobzirnom i protivzakonitom privatizacijom (33). Potencijal da se nametne kao eventualni politički autoritet u LSV rešen je tako što je Kurjački odstranjen i autonomaštvo je nastavilo da se kruni (34).

“Kohabitacija” novosadskog autonomaštva sa Beogradom postala im je u novim okolnostima jedini mogući oslonac, a istovremeno i izdaja sopstvenih principa, sasvim u skladu sa principijelnom šizofrenom kontradiktornošću politike autonomaštva. Suočen sa nepodnošljivom privlačnošću beogradskog političkog nihilizma za autonomaške negativiste, šef LSV-a je, kao odličan šoumen, pokušao tom procesu da suprotstavi jake senzacije u vanbeogradskim centrima. Otud je Čanak histerično prenaglasio jedno okupljanje malobrojne grupe neonacista. Kad je ista grupa napala profesora Perovića na filozofskom fakultetu, Čankova reakcija je bila zanemarljiva u odnosu na potonju, naročito na njegove mlake reakcije protiv Pokreta 64 županije i antisemitske ispade u listu Mađar Jelen. Može biti čak i da je prisustvo šefa LSV-a performansu “Srijem Hrvatskoj” bilo u funkciji skretanja pažnje svojim preostalim sledbenicima sa lagane “beogradizacije” izvorno autonomaške stranke. Isto je, s druge strane, odvratilo pažnju beogradskih nihilista, “da se Vlasi ne dosete” da im se prikačio lider koji je “politički patuljak”, koji se “ponaša lukrativno”, gledajući pri tome da reši “lična pitanja i probleme” .

Gledam tako, a u duši lom!

Da će “Titanik” vojvođanskog autonomaštva potonuti, postalo je jasno autonomaški opredeljenim vojvođanskim intelektualcima još 1994. godine. Ono što tada nisu predvideli jeste da će se taj “Titanik” raspasti na dva dela. Jedan je ostao na grebenu Telečke visoravni i pretvorio se u borbu za mađarsku nacionalnu autonomiju na severu Srbije. Međutim, pokušaji da se pitanje vojvođanskih Mađara “internacionalizuje” nisu do sada doneli velikih uspeha. Nacionalni referendum o državljanstvu Mađara van otadžbine rešen je nepovoljno po zagranične Mađare. Pored toga, u tri Mađarskoj susedne države stanovništva mađarskog porekla ima znatno više nego u Srbiji. U dve od njih imaju široku teritorijalnu disperziju u oblastima gde su kompaktna većina. Od “internacionalizacije pitanja vojvođanskih Mađara” i njihove vojvođanske partije do sada nisu imale koristi. Naprotiv, činilo je štetu. Rumunska i slovačka diplomatija dosetile su se iste opasnosti od “internacionalizacije” po sopstveni državni integritet. To vidimo iz njihovog upornog odbijanja da priznaju nezavisnost Kosmeta. Pokušaj operativnog prenosa vojvođanskog pitanja na novi strateški nivo internacionalizacijom izgleda je bio ideja Živana Berisavljevića (35) (s ovim ne treba mešati naglašenost potrebe udruživanja i saradnje Vojvodine sa bliskim teritorijalnim regijama, koja je prisutna od početka vojvođanskog autonomaštva). Međutim, Berisavljević nije imao u vidu mađarsku nacionalnu autonomiju. Ištvan Pastor je najavio borbu za otvaranje pitanja mađarske autonomije u Srbiji, u skladu sa pravnim poretkom Srbije, ali i u skladu s pravnim poretkom OEBS-a. Vojvođanski Mađari sarađuju usklađeno sa autonomističkim težnjama Mađara u celokupnom “Karpatskom basenu” (36). Samo je Jožef Kasa kritikovao stvaranje mađarske teritorijalne autonomije na severu Vojvodine (37).

Danas je jasno da bi mađarska nacionalna koncepcija autonomaštva u Vojvodini svoj cilj realno i brzo mogla da ostvari teritorijalno, ali bi tom prilikom skoro dve trećine vojvođanskih Mađara ostalo van nje. Izlaz koji Pastor vidi za vojvođanske Mađare u njihovoj “personalnoj autonomiji” (38), ili kombinaciji teritorijalne i personalne autonomije vezano sa status Srba na Kosmetu nije izvorno ni njegova ni nova koncepcija. O teritorijalno-personalnim mogućnostima autonomije vojvođanskih Mađara govorio je dr Tibor Varadi još pre devet godina (39). Srbi bi sa svoje strane trebalo da se sete kako su u Kraljevini Mađarskoj koristili sličan status. Slične su zahteve za personalnom (terminološki tačnije, kulturnom) autonomijom postavljali u Hrvatskoj pre dve decenije.

S druge strane, srpsko “parče” autonomaškog “Titanika”, kako izgleda, neminovno tone ka Beogradu. Čankov pokušaj da svoju “preništavnu lađu” zakači za evropsku obalu završio se njegovim prisustvom zagrebačkom “performansu” zvanom “Srijem Hrvatskoj”. Politički, koalicija sa beogradskim Čedom je raskinuta da bi se nastavila sa beogradskim Borisom . Radi se o manevrima vođe LSV-a kojim bi polovinu tonućeg broda autonomaštva uspešno provukao između beogradske Scile i Haribde. Je li to moguće političaru čije plodove još od pre sedam godina “beru Đinđićevi aktivisti, a neprijatelji ‘građanske opcije' u Srbiji mogu do mile volje da se vesele nad Čankovim političkim grobom” (40)? S druge strane, ovo ogromno “parče” autonomaškog “Titanika”, koje traži “svoj put” do Dedinja, možda zaglavi jednu od dve evroutopističke opcije Beograda, od kojih je samo jedna nihilistička “crna rupa”. Među njima je već bilo “grdnih razgovora”. Čedomir Jovanović je svojevremeno izjavio da Čanak “ne zadovoljava kriterijume civilizovanog ponašanja” , i da je “političar prošlog vremena” . Ipak, prošle godine Jovanovićev LDP i Čankova LSV bili su koalicioni partneri.

Čanak je Đinđića umeo da nazove “notornim lažovom” , i da kaže kako se “Demokratska stranka može podvesti pod rečenicu karijerističko-društveni parazitizam” (41), a danas je s njom udružen u savez domaćih evroutopista koji predvodi baš Demokratska stranka, koja hoće da ostvari “Zoranovu evropsku viziju Srbije”. Još gore, u tom savezu je danas i SPO Vuka Draškovića, čije je partijsko glasilo svojevremeno sistematski (42) objavljivalo činjenice o Čankovom sukobu sa Đinđićem, Koštunicom, Jovanovićem i vodećim partijama koalicije DOS, o njegovim kontradiktornim i problematičnim političkim stavovima i aktivnostima, čak i o njegovom privatnom životu.

“O srpskoj inteligenciji mislim sve najgore, mislim da je ona najgori, najpokvareniji i najnemoralniji sloj srbijanskog društva” (43), rekao je svojevremeno Pavel Domonji. Da se ovo ne odnosi samo na srpske nacionaliste, već i na srpske autonomaše, uverio nas je takođe. “Autonomaška elita nije sklona da uđe u oštre političke konfrontacije. Ona galami, daje, Čanak posebno, medijski atraktivne izjave, ali od toga nema vajde . Njeno je ponašanje odveć pragmatično, kalkulantsko” (44).

Na žalost autonomaša, čelni ljudi njihovih političkih stranaka nisu imali, niti i dalje imaju sluha da čuju preporuke intelektualne elite autonomaškog pokreta: “Ako želi da ima budućnost, ideja autonomije se mora osloboditi njihovog balasta. Isakov bi trebalo da se vrati u novinarstvo, a Čanak bi mogao da nastupa u nekom kabareu kao zabavljač. Tako bi verovatno imao mnogo više uspeha nego kao borac za autonomiju Vojvodine” (45).

Da se na kraju razumemo: Domonji nije neko ko bi psovao pred TV kamerama i junački pljuvao srbijanske “plekane table”. Radi se o čoveku koji nije predvodio medijsku harangu iz studija, ili sa ulice, okružen hiljadama istomišljenika i stotinama policajaca. Druga stvar su njegova politička koncepcija i ideološke premise sa kojima možemo da se slažemo ili ne. Reč je o čoveku koji je u prvim redovima, boreći se protiv novosadskih neonacista, povređen kamenom u glavu, i to mora da se poštuje. Ko nije u stanju da ide tim putem, potonuće u aporijama beogradskog nihilizma, bez obzira na njegov smer – smer prema Dedinju, gde je taj “Maj vej” opevan još pre osam godina.

23. 4. 2008.

Fusnote:  

1. Nem. Teil, deo, ovde izdvojen udeo pojedinačnog vlasnika iz zajedničke imovine.

2. Mile Isakov je prvi vrlo smelo izneo tezu da je pogibija Zorana Đinđića povezana sa rešavanjem kosovskog problema, vidi http :// www . patriotmagazin . com / arhiva /0166/ index . htm , http :// arhiva . kurir - info . co . yu / Arhiva /2005/ novembar /04/ V -02-04112005. shtml , a otvoreno je izjavio kako je kuća u Šilerovoj srušena da bi se zataškalo “ko je sve bio u njoj” i radi “zatiranja tragova” http :// www . pressonline . co . yu / vest . jsp ? id =1514 .

3. Dr Fira je ipak bio obazriv i nije smeo da najviši akt Vojvodine nazove pravim imenom, a njegov izraz nepoverenja u referendum kao vid rešavanja ustavnog pitanja Vojvodine vidi http :// www . vojvodina . com / mediji / arhiva 1/111901. html

4. Član radne grupe Odbora za Statut Vojvodine.

5. Čavoški, dr Kosta, Vojvodina – država nacionalnih manjina , Novi Sad 2002.

6. Posmrče, izraz iz naslednog prava.

7. Blic, 11. 4. 2008.

8. http :// www . nedimsejdinovic . com /? p =117

9. Dugogodišnji filozofski rad dr Perovića se poglavito odnosi na oblast etike, s posebnim osvrtom na fenomen malograđanstva (vidi http :// www . ff . ns . ac . yu / fakultet / ljudi / fakultet _ odseci _ filozofija _ milenko _ perovic . html .), što njegovim konstatacijama daje posebnu težinu.

10. Ibidem.

11. Ib.

12. Ib.

13. http://www.kurir-info.co.yu/clanak/kurir-16-04-2008/lopovi

14. Prednacrt osnovnog zakona Vojvodine, čl. 52.

15. Ibidem, o sudskoj samostalnosti čl. 116, 126 i 139, o samostalnosti tužilaštva čl. 62.

16. Ib., čl. 109 i 58.

17. Ib., čl. 132.

18. Ib., čl 57 i 58.

19. Ib., čl. 3

20. Ib., čl 2.

21. Ib., čl 1. “AP Vojvodina je autonomni i sastavni deo Republike Srbije”,

22. http :// www . vojvodina . com / mediji / arhiva 1/111901. html

23. Ibidem.

24. Ib.

25. http://www.lsv.org.yu/

26. Ibidem.

27. Blic, 11. 4. 2008. http://www.blic.co.yu/vojvodina.php?id=37514

28. http :// www . lsv . org . yu /

29. Magazin On, 1. 3. 1992.

30. http :// www . lsv . org . yu /

31. Ibidem.

32. http://www.b92.net/info/vesti/

index.php?yyyy=2005&mm=10&dd=19&nav_id=178734

33. http://www.novinarska-skola.org.yu?meni=arhiv&podmeni=trannscript4

34. Stevan Urošev, član novoformirane Vojvođanske partije Igora Kurjačkog, javno je označio Čanka kao “grobara autonomije”: http :// vesti . krstarica . com /? rubrika = aktuelno & lang =2& sifra =979 ab 4 b 5 b 3 b 93 fd 08804794 c 96187 b 09& dan =15& mesec =04& godina =2008

35. Predsednik Socijaldemokratske partije Vojvodine se o ovome izjasnio na okruglom stolu o euroregionalnoj saradnji na Paliću, Danas , 2. 12. 2003; http://www.danas.co.yu/20031202/terazije1.html

36. http:// www.dnevnik.co.yu/modules. php?name=News&file=article&sid=37168

37. http :// www.glas - javnosti . co . yu / clanak / glas - javnosti -18-04-2008/ kasa - teritorijalna - autonomija - losa

38. http :// www . dnevnik . co . yu / modules . php ? name = News & file = article & sid =36318

39. Vreme, br. 452; 4. 9. 1999. http://www.vreme.com/arhiva_html/452/11.html

40. Boarov, Dimitrije, “Tuširanje jogurtom”, Vreme br. 564, 15. 10. 2001.

41. Popović, Milena M., Nenad Čanak (4), “Za razliku od Zorana Đinđića, ja sam ekonomista, a ne filozof”, Srpska reč , br. 296; http :// www . srpska - rec . co . yu / arhiva /296/ dajstranu . php ? a =11

42. Popović, Milena M., Nenad Čanak, feljton, Srpska reč , br. 293–297.

43. Intervju, Pavel Domonji, Srpska reč , br. 309; http :// www . srpska - rec . co . yu / arhiva /309/ dajstranu . php ? a =6

44. Ibidem.

45. http://www.nedimsejdinovic.com/?p=117