Velika svetska gasna igra i Vojvodina

Jednakost, sloboda, bratstvo i nedeljivost republike

Baštinimo li još uvek četiri osnovne vrednosti modernog doba: jednakost, slobodu, bratstvo i nedeljivost republike? Danas su nejednakosti među građanima Srbije veće nego ikad. Pre osam godina Srbija je smenila staru vlast. Novi vladari su obećali da će „naše društvo načiniti modernim“ i do 2007. uvesti u EU. U 2008. godini su umesto toga potpisali „Deklaraciju o pomirenju“ s Miloševićevim SPS-om. Jesmo li danas slobodniji nego pre osam godina? Naši političari nas nisu oslobodili ni od jedne turističke vize, ali su dozvolili lakovernima da se opterete hipotekama. Nejednakiji smo među sobom nego ikad. Zašto nas, osam miliona ljudi, taj zapadni, moderni, liberalni svet na terazijama pravde izjednačuje s jednim jedinim Ratkom Mladićem? Zašto deli našu republiku silom odvajajući Kosmet? Zašto naši evroutopisti na vlasti ćute o svojim obećanjima, govore da ne priznaju odvajanje južne pokrajine, a sada usvajajući statut Vojvodine odvajaju od Srbije i njenu severnu pokrajinu? Ima li jedne jedine liberalne vrednosti modernog društva, koju nisu pogazili.

Pa neka ide Vojvodina...

„Pa neka ide Vojvodina, šta ima veze“, razočarano danas govore naši intelektualci. Običan, svakodnevni, praktični čovek ima isti stav, samo dodaje „...ako će nam biti bolje“. E, neće nam biti bolje. Ako ode Vojvodina, upravo će nam biti neuporedivo gore, mnogo gore, nego posle svakog balkanskog odvajanja i raspada. I to je najgore, biće svima gore. I Srbima i onima koji to nisu. I onima koji su u Srbiji, kao i onima koji su u Evropi ili Americi. I onima koji su rodoljubi, i onima koji se u rodoljublje kolebaju, i onima koji rodoljublje preziru. Ako ode Vojvodina, bićemo jednako neslobodna razbraća, čovek čoveku vuk u podeljenim, sve deljivijim i sve feudalnijim „republikama“, budućim kneževinama domaćih tajkuna, sizerena globanih kapitalista. Evo i zašto...

Zato što „Srbe i Ruse treba baciti na kolena“

Nemojte misliti da se radi o paranoji, kako vam često objašnjavaju. Ovo je izjava Zbignjeva Bžežinskog, bivšeg Savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD (DŽimija Kartera), javno izrečena i objavljena u delu „Velika šahovska tabla“, pre više decenija: „Srbi i Rusi su inherentni komunisti“, To je ovaj, stvarni gospodar atlantske strategije globalizma naveo kao razlog prinudnog klečanja Srba i Rusa. Šta uopšte znači inherentni komunista? Ruski narod je jedini samostalno izveo uspešnu socijalističku revoluciju. Srbi su pre Staljinove pobede nad Hitlerom imali u socijalističkim i radničkim partijama više članova nego sve ostale zemlje Istočne Evrope zajedno. U Srbiju socijalizam nije uvezen, ali komunizam jeste, i to sa Zapada, baš kao što je bilo u Rusiji. Narod Jugoslavije imao je smelosti i uspeo je da se odbrani od Staljinovog samodržavlja. Staljinovi naslednici su poštovali taj stav.

Zašto je politička nacija SAD dopustila da njenu stratešku politiku formira čovek poljskog porekla, koji je očigledno zasnivao geostrategiju na svojoj bivšoj otadžbini kao osloncu poluge borbe protiv Varšavskog pakta, nije naša tema. Poljska ovih dana kleči proseći pred vratima bogatih arapskih kapitalista1. Rusija, dve decenije posle „kataklizme komunizma“ više ne kleči, niti je iko može na to prinuditi. Srbija sve to ne vidi, jer je prinuđena da kleči u ćošku na orahovim ljuskama koje bole, sprečavajući je da misli o bilo čemu osim o svom bolu dok na svojoj štici, u svom ćošku sto puta ne napiše: nikad više neću da se branim od batina.

Diplomatija globalističkog nasilja je svesna da Srbiju neće moći još dugo da drži u tom položaju, jer se na njenim granicama pojavila finansijska i privredna sila koja hoće da Srbija zauzme svoje važno mesto u budućoj Evropi. Zato su od Srbije njeni „partneri za mir“ do sada lagano odsecali sve što se moglo odseći, a da ona ne primeti. Sad bi da joj odseku glavu i završe sa njom, kao što su sa Lazarom pre šest vekova njihovi duhovni učitelji.

Zato što „Plavipo potok“ mora da se zaustavi

Krah finansijskog i bankarskog sistema evroatlantskog poretka samo je uvod u dugotrajnu i tešku krizu. Ali, kada i ako iz krize SAD i njene današnje saveznice izađu, nikad neće povratiti prestiž i globalnu moć. Onaj koji misli drugačije, liči na čoveka koji videvši narkomana kako krizira, kaže: „to je samo prolazna faza u njegovom životu“. EU je danas deo globalnog poretka moći koji se ljulja, a ne bi da potone za SAD. Dve bratske obale Atlantika bi da podele kese, koje im nisu sestre. Međutim, Evropi nedostaje energetskih resursa. U Evropi je premalo gasa, nafte skoro da nema, uglja ima nedovoljno, kao i raznih minerala, naročito plemenitih metala i strateških sirovina. Ipak, ima visoke tehnologije, inženjera, tehlologa i visoko kvalifikovanih radinka. EU ima moćnu poljoprivredu i razvijenu infrastrukturu.

Svi privredni potencijali EU, beskorisni su bez stabilnog dotoka energije. Ono gasa što se proizvodi u Severnom moru, samo je Norvežanima dovoljno da žive lepo i bez EU, a Britaniji je gasa već godinama nedovoljno. Evropske privredne sile se odavno okreću Rusiji u tom pogledu. Još pre nego što je Angela Merkel postala nemački kancelar i propustila rusku energetsku „ponudu veka“, kojom joj je nuđeno količinski i cenovno stabilno snabdevanje gasom tokom više decenija, Šrederova diplomatija se strateški orijentisala na povezivanje s Rusijom gasovodom pod Baltičkim morem2. U Srbiji je malo poznato, ali postoji aktivnost SAD i njihovih lobista unutar EU, kojom se ometa razvoj projekta „Severnoi potok“3. Putin je ove godine ugovorio stratešku eksploataciju gasnih polja oko Hantimansijska sa francuskim predsednikom, a nedavno je slična praksa nastavljena sa Italijom i Nemačkom.

„Južni potok“ treba da dovede ruski gas Crnim morem, preko Balkana u Srednju i Južnu Evropu. Snabdevanje EU ruskim gasom, koje bi zaobišlo Poljsku i Ukrajinu, značajno bi smanjilo njihov strateški značaj. Otud se ne treba čuditi da je do skorašnji veliki promoter tzv. „Zapada“, vlasnica ukrajinskog gasovoda, Julija Timošenko, okrenula leđa predsedniku Ukrajine, pošto su se njeni interesi približili interesima onoga ko je vlasnik gasa.

Valjalo bi se setiti da su SAD bile glavni promoter ulaska siromašnih zemalja Istočne Evrope u EU. Ispostavilo se kako se politika EU iz Vašintona može neuporedivo lakše kontrolisati posredno, preko njenog istočnoevropskog balasta. Danas bi se glavne evropske privredne sile lagodno otarasile krize, napuštanjem svojih prekoatlantskih partnera i energetskim vezivanjem za Rusiju. Rusija je demonstrirala i svoju vojnu silu prema vernim američkim saveznicima iz Starog sveta, tako što je slomila gruzijski blickrig u Osetiji. Svestan toga, prekookeanski „veliki brat“ hoće da napravi kosi rez, kojim bi odvojio „Zapad“ od „Istoka“. Linija odvajanja je približna onoj, koju je razmatrao još Semjuel Hantington4. Granice su se najpre povukle u knjigama, a sad postoji razlog da se povuku pravno i vojno. Južni potok iz Rusije ne sme da dovede gas do Evrope, samo iz jednog razloga - da bi EU ostala trajno ekonomski zavisna od SAD. U sklopu tog interesa, Južnom potoku se priprema barijera i u Vojvodini.

Zato što Srbija ne sme u Evropu

Na žalost, i dalje se olako shvata pismo Vilija Vimera5 koje jasno iznosi ovaj stav. Ako ruski gas u Evropu bude dolazio Severnim potokom umesto kroz Poljsku, opet će Nemačka obavljati redistribuciju. Otud, Južni tok, gasovod koji bi obezbedio treći alternativni put snabdevanja Evrope, nije Nemačkoj u interesu. Ta zemlja danas može lako da vrši znatan uticaj na zemlje u susedstvu. Međutim, Balkan je daleko i sama ne može da vlada Balkanskom situacijom bez sadejstva sa atlantskim partnerima. Pad konkurentnosti evroameričkog projekta gasovoda Nabuko u odnosu na Juži tok6, posle rata u Gruziji, pokazuje koliko je to tačno.

Srbija nikad nije postala atraktivna za ulaganja kapitala NATO članica. Ulaganja koja nisu prazna obećanja, često predviđaju višestruko veće obaveze naše države7, a često su neistinita. U Srbiji su za osam godina najperspektivnija privredna grana za zapošljavanje bili javne službe i nevladin sektor. Dva mandata premijera Vojislava Koštunice, obeležilo je srpsko strateško prihvatanje ruske energetske politike na ovom prostoru. Kad je konačno druga Koštuničina vlada prodala NIS ruskom GAZPROM-u, deo srpske vlade se predomislio i ta vlada se raspala.

Kad je postalo jasno da ni odstranjenjem Koštunice iz vlade, niti razbijanjem najmoćnije opozicione srpske stranke, nije moguće oboriti „Gasni sporazum“, pošlo se i na odvajanje Vojvodine od Srbije.

Zato što se u Vojvodini još može zaustaviti „Južni potok“

Pošto u komplikovanoj, zakulisnoj i nama nepoznatoj trgovini, atlantske sile nisu na vreme onemogućile potpisivanje gasnog sporazuma, one od njih, po čije strateške interese je Južni potok opasan, verovatno podupiru razvoj Vojvodine na način kojim bi se na njenoj teritoriji ograničile nadležnosti Republike Srbije. Taj proces se gradi na imovinski štetnom, zaostalom, istorijski prevaziđenom i nedemokratskom nasleđu regionalnog socijalističkog samoupravljanja, kojeg je srpski narod u Vojvodini, zajedno s nacionalnim manjinama svojom voljom i referendumski napustio pre dve decenije u korist jedinstvenog državnog suvereniteta na celoj teritoriji Republike Srbije.

Vladajuća „Koalicija za evropsku Srbiju“ do danas krije ko su pisci Predloga Statuta Vojvodine. Njegovim 11. članom, predviđa se korišćenje, kao osnov kojim pokrajina, sasvim protivzakonito, stiče vlasništvo nad republičkom imovinom. Njime se protivustavno i protivzakonito daje lažni legitimitet za sutrašnju mogućnost da pokrajinski organi vlasti samostalno uređuju imovinske odnose na teritoriji Vojvodine.

Srbija, koja je sasvim medijski blokirana od strane atlantski nekritičkih novinara, još neko vreme neće moći da shvati kako evroatlantski političari Srbije u sadejstvu sa civilnim krajskomesarima nameravaju da stvore novu paradržavnu upravu u Vojvodini. Ta „nova birokratija“ će odmah po generisanju svetske socijalne krize kod nas (sigurno početkom sledeće godine, a možda i pre), početi da za sve nedaće okrivljuje centralnu vlast Republike Srbije i Beograd. Ona će odmah istaći imovinske zahteve prema Vojvođanskoj imovini, a to pre svega znači reflektovanje na imovinu Naftne Industrije Srbije. Iz Kosovskog iskustva znamo kako civilna uprava, podržana od strane atlantskih sila tamo uopšte ne poštuje ugovore kojima su privatizovana velika preduzeća pre 1999, dok je tamo postojao suverenitet države Srbije

„Evropska Vojvodina“, koja bi se po sličnom receptu, bilo poput Kosova ili Crne Gore, odvojila od Srbije, mogla bi iznova da reguliše svoj energetski i imovinski status. NIS bi mogao da bude, protivno srpskom Ustavu i zakonima nacionalizovan, eksproprisan, stavljen pod sekvestar, sve jedno koja boljševička mera bila izabrana za izvođenje. Domaćim evroutopistima nije važno što će Vojvodina ostati bez dotoka gasa, niti što će ući u direktni sukob s Rusijom. Bitno je da se radi u interesu globalne ekonomske politike NATO i onemogući protok ruskog gasa Južnim potokom prema srednjoj Evropi. Vojvodina bi u tom poretku bila od ostatka Srbije odvojena linijom neke nove gvozdene zavese, ali ta linija bi odvajala i deo Ruminije i Ukrajine. Ako se ta „naučna“ linija razgraničenja civilizacije „Zapada“ od „Istoka“ pretvori u vatrenu liniju oružanog sukoba, nestala bi mogućnost snabdevanja EU gasnim putem koji je, takođe i mimo nemačke redistribucije. Mogu li se izvoditi boljševičke mere bez podrške Rusije?

Zato što Rusi moraju da budu krivi za sve.

DS, čini se, izjavama svojih političara, a sada i izglasavanjem Nacrta statuta APV u Skupštini Vojvodine, ide na ruku vrlo nepovoljnom razvoju stvari. Pripadnici ove stranke još uvek premalo čine na obaranju Gasnog sporazuma za ukus svojih atlantskih mentora. Radi ovoga, upravo je počela opsežna propagandna akcija domaćih atlantskih utopista, koja se preduzima sa ciljem da se domaćoj javnosti za neminovno svetsko poskupljenje gasa8 okrivi Jugorosgas9, mešovita rusko-srpska firma, koja je distributer gasa.

Domaćoj javnosti, koja je još uvek zbunjena najvećom svetskom krizom kapitalizma u istoriji, atlantski agitprop skreće pažnju sa sopstvenih kockarskih promašaja, na energetsku krizu kao regionalnu srpsku pojavu. Naime, iako su do naglog povećanja svetske cene gasa doveli razni globalni ekonomski činioci, LDP i LSV (koja je najavila prelazak u opoziciju), ove činjenice predstavljaju kao nešto domaće, za šta su krivi domaći i ruski faktori10. Spekulacije o «krivici» za poskupljenje, se pred domaćom javnošću usmeravaju na mešovito rusko-srpskog preduzeće Jugorosgas, odnosno ruskog GAZPROM-a11, najoperativniju zajedničku rusko-srpsku firmu. Agitpropovci napadaju „distributere“ zbog navodno velikih provizija koje su u Srbiji dovele do poskupljenja cene gasa domaćinstvima za 60% i privrednim subjektima za 30%, sasvim zaobilaze činjenicu da je svetska cena gasa skočila za 102%12.

Zato što je trgovina sa Moskvom sramota, a trgovina sa Bečom je „miko fo“

A zašto bi Rusi Srbiji, koja i onako neredovno i nepotpuno isplaćuje cenu preuzetog gasa, isporučivali gas po privilegovanoj ceni? Cvetkovićeva vlada je srpskoj skupštini podnela na ratifikaciju nepotpuni dokument o Gasnom sporazumu s Rusijom. Poslanici su misleći da su glasali za gasni sporazum u celosti, glasali za krnji dokument, iz kojeg je isključen protokol o postignutoj ceni, koji je ranije ugovoren sa Ruskom stranom. I Srbi i Rusi su time obmanuti od strane srpske Vlade, koja je na isti način obmanula i sopstvenu Narodnu skupšštinu, bez obzira što se srpski premijer „čini nevešt“13.

Ako je grupi germanskih zemalja u NATO u strateškom interesu onemogućenje gasnog toka, kome je to u taktičkom interesu u srednjoj evropi?Čitava srpska vlada se ponaša kao lobista združene interesne grupe, koja se sastoji od austrijskog OMV-a i mađarskog MOL-a, i koja uspešno motiviše regionalne političke faktore u Srbiji i Mađarskoj. Rusi su svega ovoga svesni mnogo više od srpske stručne javnosti, čak i istorijske zasnovanosti ovog „austro-ugarskog“ interesnog udruženja14. Da podsetimo stanovnike Vojvodine, Austrougarska je država, koja je, nakon habsburške likvidacije finansija Srpske Vojvodine 1848. godine15, likvidirala i samu Srpsku Vojvodinu nagodbom vodećih političara feudalnih kurija bečkog carstva i apostolske kraljevine Sv. Stefana.

Akutna propaganda LDP i LSV protiv povećane cene gasa, razvila se tek pošto je ruska strana odlučila da pregovore ubuduće vodi na nivou ministarstava. Međutim, tome je prethodilo puno događaja. Nedavno je, uoči eskalacije svetske finansijske krize i njenog prelivanja iz banaka na berze, najavljena prodaja mađarske OTP banke ruskoj Gazprom banci16. OTP banka je jedna od retkih investicionih banaka u Srbiji. Događanja oko OTP banke su, naravno, vezana za veliki gasni posao u Srbiji, a radi se o banci koja je svojevremeno integrisala Kula banku i Nišku banku.

Ubrzo, posle ovog događaja, tek što su se u vladi dogovorili, ponuđen je Ruskoj strani taktički ustupak u vidu pančevačke Petrohemije17. Već sutradan je počela operativna kampanja: „Međunarodna konferencija ``regionalni razvoj u evropskom kontekstu``, koju su organizovali Centar za strateško ekonomska istraživanja ``Vojvodina CESS``, i Austrijska agencija za razvoj (ADA), Dovela je u Novi Sad dr Vladimira Gligorova. Analitičar Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i jedan od najboljih poznavalaca ekonomskih prilika na Balkanu...“ On je između ostalog, u intervjuu datom Vojvođanskom listu Dnevnik, izjavio «...problem Srbije je sklonost ka centralizaciji, tako da se o gotovo svemu odlučuje iz Beograda... Sve je centralizovano, sve je politizovano...». Gligorov je obećao čitaocima da je nastupajuća svetska kriza samo zastoj koji će trajati „...osam kvartala“. Gligorov kaže: „Još u decembru prošle godine sam rekao da će to (prodaja NIS Gazprom-u) biti najveći skandal od početka tranzicije“18.

Kako se čudesno slažu ocene austrijskog stručnjaka Gligorova sa izmenjenim stavovima ministra Dinkića o „sramotnoj ceni“ NIS-a sa kojom se prethodno saglasio, dok još „nije bio obavešten“ da je cena „skandalozna“.

Zato što Rusi u Srbiji ne smeju da razviju svoje investiciono bankarstvo

Naravno, Zagreb je „miko fo“ sredina, jer je prodao MOL-u vlasništvo skoro polovine njihovog naftnog preduzeća INA19. Gligorov je u pomenutom intervjuu za novosadski Dnevnik ocenio da najšira finansijska intervencija (nivoa koji bi obuhvatio i EU i SAD) može da usledi, ako budu ugroženi subjekti poput Dojče banke. Međutim, dogodilo se da posle centralnih programa spasavanja finansijskih ustanova EU i SAD, MMF reši da interveniše baš u Mađarskoj, zemlji, koja je zatvorila svoju berzu. Mađarske finansije i berza nemaju značaj jedne Dojče Banke. Zapadne kolege su ostale „srca kamenoga“ za Island, koji je kao i niz drugih država našao uskraćen za neophodnu pomoć. Zašto se pomoglo samo Mađarskoj?

Sa politikom mađarske Vlade Ferenca Đurčanjija, odavno se ne slažu SAD, pošto Mađarska racionalno razvija svoje interese ka ekonomskoj saradnji sa Rusijom. Je li moguće da je zatvaranje mađarske berze bilo motivisano strahom od eventualne Gaspromove kupovine obezvređenih MOL-ovih akcija? Je li obećanje ogromne finansijske injekcije MMF baš u Mađarskoj20 doprinelo da se razgradi rusko preuzimanje njihove OTP banke u Srbiji21?

Našoj javnosti se pred socijalnu krizu serviraju razne „umirujuće vesti“. Vlada Srbije će preuzeti na sebe obavezu subvencionisanja grejanja građana na gas, baš kao što je preuzela na sebe obavezu da će penzije podići za 10 %. Kroz par dana je rečeno da se u stvari radi o odlaganju isplate cene gasa. Zašto naš premijer čak i fizički liči na deda mraza? Zar smo pet ratova izgubili a i dalje verujemo u bajke i poklone? Kakva je to vlada koja se pretvara da se prepala od Nenada Čanka i obećala odrasloj srpskoj deci duplu penziju i pola računa za grejanje na rate? Jovanović i Čanak su naveli da postoje brojne nepravilnosti u vezi distribucije gasa, da bi na kraju izneli kao problematično i ono što je nesporno – vlasničko učešće Gazproma u Jugorosgasu22. Na žalost, Ruska strana nije slepa kod očiju, i zna da je vladajuća stranka, njen predsednik i premijer takođe u ovoj kampanji, koliko god se krili iza Dinkića, Jovanovića i Čanka. Kad se završilo sa napadom imenovanih i neimenovanih „distributera“, napadom na v.d. direktora Srbijagasa (koji je iz sad opozicionog DSS), javnosti je potpredsednik Dinkić opet predstavio svoje post hoc neslaganje s prodajom NIS-a Gazpromu. U svakom slučaju, radi se o vrlo ustaljenim odnosima čiji su učesnici pripadnici Dinkićeve stranke odavno23.

Ksenija Tošić i Pjotr Iskenderov su već dvaput „znali za jadac“. Ako su ruski novinari shvatili igru, šta mislite, da njihovi politički stratezi nisu?

Strateški rez

Strateški rez, kojim Evropa mora da bude odvojena od ruskih energetskih tokova, odavno je planiran u centru Atlantide, koja upravo počinje da tone pred našim očima. Je li nam u interesu da taj rez prođe pod bradom Srbije. Hoćemo li radi rokenrol buntovništva, malograđanske samouverenosti, komšijske i rođačke pakosti, da se saglasimo sa time? Trebamo li radi tapšanja po ramenu da se lišimo sutrašnjice. Ako su zaposleni u medijima i kvazinevladinom sektoru nesvesni da su im mentori pred bankrotom, mi ne moramo da verujemo u njihove bajke. Uostalom, vrednosti koje oni propagiraju, istinite su u teoriji. Problem je u tome što oni sve rade na tome da se te vrednosti ne ostvare u praksi.

Mi zaista ne smemo da se izolujemo. Zaista moramo da prihvatimo realnost. Zaista moramo da sarađujemo sa svima i da izbegavamo sukob sa najjačima. Ne treba da sledimo propalu politiku i treba da prestanemo da verujemo u mitove.

Ali, danas je politika SAD i NATO apokalipsa. Mit je da Vojvodina ima dovoljno gasa da se sama njime ogreje24. Mit je da ima energetske stabilnosti mimo Rusije. Mit je da će Zapad da nam sam od sebe donese bolje sutra, a da će Vojvodini bez Srbije sutrašnjica svanuti ranije.

Vojvođani moraju danas da se napregnu i sagledaju stvarnost, da razumeju kakva je energetska igra pod vojvođanskim poljima. Neka pođu najpre od činjenica koju svi razumeju. Polovina vojvođanskih njiva je u rukama nekolicine tajkuna. Stekli su je narodnim novcima dok su u proteklih osam godina vlasti „guslale“ o evroutopiji. Protiv tajkuna se domaći političari evroutopizma nisu nikad ozbiljno borili. Naprotiv, sa njima se okumljuju, bratime, provode, lumpuju. Od tajkuna uzimaju novac za finansiranje stranaka, pa potom, kad se od politike obogate, posluju s njima „napole“ u monopolskim poslovima. Ruski Južni potok treba da se pruži pod zemljom, donoseći Vojvodini samo korist u vidu rente koju će njegov vlasnik plaćati Srbiji.

Zašto se Vojvodina novim Statutom odvaja od Srbije baš sad kad treba da počne izgradnja Južnog toka u Srbiji? Ko to ima interes od prolaska gasnog toka u Vojvodini, a ko ne? Izvoznici ili Uvozni lobi? Poljoprivrednici ili tajkuni? Mali i srednji preduzetnici ili multinacionalne kompanije i monopolisti? Radnici ili birokrate? Građani ili partijski rukovodioci? Zašto smo zaboravili da je nedeljivost republike jedno od četiri osnovna načela moderne politike?

23. 10. 2008.

Fusnote: