U Evropu samo sa identitetom

Političke izjave predsednika Republike često izazivaju protivrečne reakcije, a sve češće je izložen sve brutalnijim napadima koji dolaze iz redova političke grupacije koja sebe promoviše kao liberalno-građansku i modernizatorsku. Očigledno je da ih je Boris Tadić već uveliko razočarao jer nije ispunio njihova očekivanja da će se okrenuti odbrani i zastupanju isključivo građanskih vrednosti i da neće insistirati na poštovanju državnog integriteta i nacionalnog interesa srpskog naroda. Tako je on zamenio Vojislava Koštunicu kao glavnog krivca što se Srbija zaglibila u blato ksenofobije, antievropejstva i nacionalizma. Sada je upravo Boris Tadić označen kao generator restauracije nacionalne politike iz devedesetih godina i tako je postao glavna kočnica za ubrzavanje evropskih integracija jer je počeo da se služi populizmom, uz podsticanje srpskog nacionalizma.

Tadić je pre nekoliko dana u Valjevu učestvovao na festivalu srpskog folklora „Zlatni opanak“, čiji je pokrovitelj, i na taj način je pokazao svoj prikriveni nacionalizam jer je, kako to kaže kolumnista E-novina i Liberalno demokratske partije Petar Luković, „osetio neizdrživo nadahnuće spram potrebe da nešto iscrpnije obrazloži temu koja mu je upravo pala na pamet – srpski identitet“. Zaista skandalozno da se predsednik Srbije usudi da govori o srpskom nacionalnom identitetu. Srpski narod je po mišljenju ideologa građansko-liberalne orijentacije izgubio pravo da se poziva na prokaženi srpski nacionalni identitet jer nije spreman da pitanje svog identiteta stavi u funkciju suočavanja sa prošlošću i zločinima počinjenim u njegovo ime, prihvati kolektivnu krivicu i pristane na negiranje svoje političke tradicije i istorije.

Šta je predsednik Srbije rekao na ovoj manifestaciji što je izazvalo tako žustru reakciju? „Nema ulaska u Evropu bez identiteta. Nema smisla, ni postojanja bez identiteta. Baveći se političkim poslom, vrlo često sučeljavam se sa ljudima koji misle da sa lakoćom možemo u periodu procesa globalizacije izgubiti svoj identitet. Nije proces globalizacije gubljenje identiteta, već doprinos i našeg identiteta ideji zajedničkog sveta. Dakle, u Evropu samo sa identitetom. Politiku ne čine samo ekonomija, evropske integracije i partijska prepucavanja, već u nju spadaju kultura i identitet. Upravo zbog toga granice ne bi trebalo definisati samo državnim granicama. Tamo gde se dešava naša kultura, gde se pevaju naše pesme tamo su naše granice. Ne treba nikada da dozvolimo da se skupljamo unutar postojećih granica. Moramo da budemo svesni da naši ljudi jesu sa Zrmanje, iz Like, okoline Karlovaca, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, Šumadije, istočne Srbije, pa i do Kumanova dosežu delovi naše kulture. I toga moramo biti svesni vodeći našu politiku, zemlju i ekonomiju.“

Ovakvi stavovi predsednika Republike ravni su pravoj blasfemiji za građanske liberalno orijentisane političke snage koje smisao delovanja upravo i vide u zatomljavanju srpskog nacionalnog identiteta i stalnoj hajci i traganju za ispoljavanjem opasnog i razornog srpskog nacionalizma. Opšte je prihvaćeno mesto da ulazak u Evropsku uniju ne znači i negiranje nacionalnog identiteta određenog naroda, naprotiv, evropske integracije i pretpostavljaju pluralitet i bogatstvo nacionalnih i kulturnih identiteta. Međutim, ovaj civilizacijski i evrointegracijski aksiom ne važi za srpski narod. On ostaje veran svom nacionalizmu i nije podoban da uđe u zajednicu evropskih naroda, budući da je još uvek kao remetilački faktor zarobljen u svojoj tradiciji, prošlosti i mitomaniji. Isti je odnos i prema procesima globalizacije čiji ishod ne može biti u totalnoj uniformizaciji i ujednjačavanju ljudskog života.

Posebno je važno naglašavanje značaja kulture kao vezivnog tkiva našeg nacionalnog identiteta. Kultura unosi u nacionalni identitet toliko neophodno osećanje pripadanja jednom obrascu i sistemu vrednosti. U reagovanjima na stavove predsednika Srbije prisutna je i neka vrsta čuđenja šta se on uopšte obreo na manifestaciji folklora „Zlatni opanak“ čija logika, kako kaže Petar Luković, ne zahteva pamet, već dobar rad nogu. O tome svedoči i karikatura Borisa Tadića (u sedećem položaju, spuštenih pantalona drži se za vrh opanaka šiljkana i govori u mikrofon) na prvoj strani Borbe koju prati komentar da je predsednik Tadić svojim govorom potvrdio tačnost teorije o nastanku opanaka i tako uveličao manifestaciju folklora. Postoji li u našem društvu elementarna pristojnost ili je pripadnicima građansko-liberalne političke opcije dozvoljno da se u ime odbrane liberalnih i anacionalnih ideja mogu služiti i najprizemnijim uvredama u političkoj diskvalifikaciji neistomišljenika? Ovog puta je nepriličnoj poruzi izložen predsednik Republike samo zato što je prisustvovao smotri srpskog folklora i govorio o značaju nacionalnog identiteta i srpske kulture. Još jednom se pokazalo da su upravo zastupnici velikih građanskih ideja tolerancije nespremni da prevaziđu svoju ideološku i političku isključivost. Ma koliko se to ne dopadalo našim uglađenim samoproglašenim evropejcima, u Evropu idemo sa našim identitetom i našim opancima.

9. april 2009. godine