U Berlin po datum

Potkopavanje vlasti u Republici Srpskoj od strane dela „međunarodne zajednice“ tradicionalno neprijateljski raspoložene prema nama, a naročito napadi na predsednika Dodika, mogu značiti samo jedno: ta zajednica smatra da je završila posao oko Kosova i Metohije, da su događaji i dogovori pred nama samo puka formalnost i da se sada treba okrenuti drugom strateškom cilju uništavanja Srba, a to je ukidanje Republike Srpske i stvaranje unitarne BiH.

Već smo zaboravili predizborna obećanja vladajućih stranaka da će, ako dođu na vlast (a došli su), učiniti spoljnu politiku transparentnom. Drugim rečima, grozili su se Borka Stefanovića, Mikija Rakića i njihove tajnovite diplomatije pa će, sad, oni kao da budu pošteni i da nam objave šta je u Briselu dogovoreno i šta se dogovara. Naravno, maca je pojela jezik čim se zaselo u fotelje vlasti i transparentnost pregovaranja u Briselu ako nije manja onda je barem ista kao i u vreme kada je Borko predvodio „pregovore“. Znači mutno!

Zašto kažemo „pregovore“, a ne pregovore? Zato što sve izgleda da naša strana u Briselu ništa i ne pregovara, već da samo prisustvuje nekim klimoglavim seansama sa baronicom Ešton (kako vole da je oslovljavaju u Briselu).

Ovih dana naš dvojac Dačić-Vučić kreće u novu ofanzivu za datum. (Uzgred, ova reč je postala toliko odvratna, da je mnogi moji prijatelji izbegavaju u svakodnevnoj komunikaciji.) Jedan kreće u pohod na Brisel, a drugi na Berlin. Otprilike znamo šta će tamo uraditi. Ne znamo ih od juče. Uostalom, kada naš državni vrh krene negde van granica, svakom normalnom Srbinu se ledi krv. Ispraćaj naših zvaničnika u svet u nama izaziva isti osećaj kao odlazak zubaru. Samo što u slučaju zubara možemo da se tešimo da ćemo posle muke imati zdrave zube, a kod naših zvaničnika stvar je beznadežna.

Uzgred, kod akcije NA BERLIN, došlo je do kopernikanskog obrta. Naime, potpredsednik vlade je za ovo putešestvije izabrao za turoperatora Fond za političku izuzetnost i Sonju Liht! Da, da, ne trebaju vam naočare – Sonju Liht. Onu istu Sonju Liht koju je do pre pola godine optuživao za politički kriminal, u slučaju privatizacije „Politike“; onu istu Sonju Liht koja je post-petooktobarska siva eminencija naše diplomatije; onu istu Sonju Liht koja je jedan od lidera drugosrbijanske ideologije. Pa kakve rezultate možemo očekivati od berlinske avanture, ako znamo koliko je tvrd stav Nemačke po pitanju Srbije i njenog teritorijalnog integriteta (pri tome ne mislimo samo na Metohiju i Kosovo)?

Naravno, i u briselskoj i u berlinskoj avanturi, u fokusu će biti institucije države Srbije na delovima  njene teritorije, Kosovu i  Metohiji.

Evropska administracija insistira na tzv. ukidanju „paralelnih institucija“.  Već smo pisali o tome da ako ima paralelnih institucija onda su to samoproklamovane institucije u Prištini, a ima i nešto paralelnih institucija pod kontrolom Tirane. Pa da se ne ponavljamo.

Nakon što je aminovana granica i carina, šta je ostalo da Srbija uradi po pitanju Kosova i Metohije pa da je više niko ne „zarezuje“? Institucije Republike Srbije, telefonski pozivni broj i miraz u vidu energetskih postrojenja i resursa.

Zvaničnici iz Prištine, kao i najveći igrači sa Zapada, nedvosmisleno i kategorično zahtevaju ukidanje institucija Republike Srbije, kako bi razmislili o datumu (opet ta odvratna reč). Šta Srbija time dobija? Datum! A šta gubi? Razmotrimo.

Dugo vremena se spekuliše o tome šta EU i SAD podrazumevaju pod „paralelnim institucijama“ republike Srbije, koje treba ukinuti. Govorkalo se svašta. Kako bi se lakše progutala „žaba“, čak i među Srbima na Kosovu neko je uspešno plasirao tezu da se radi „samo“ o bezbednosnim strukturama (policajcima koje, navodno, finansira vlada Srbije) i sudovima. Skroz pogrešno. Oni misle na SVE srpske institucije.

Niko na svetu ne oseća tako histerično državu kao što Šiptari sada osećaju samozvanu tvorevinu koju zovu republikom. Toliko su puni sebe (a što i ne bi bili kad im sve ide na ruku?), da im na pamet ne pada da kalkulišu oko toga šta srpsko može da ostane a šta ne. Da se ne lažemo, ništa srpsko ne sme da ostane. Od škole i administracije pa do crkava i grobalja. Tu nema zavaravanja.     

Ali, razmotrimo tu podmetačinu da se radi „samo“ o bezbednosnim strukturama. Pa hajde da uzmemo da je to tako, da Srbija finansira policiju, pre svega na severu Kosova. Pa zar Rezolucija SB UN 1244 ne predviđa određeni broj vojnika i policajaca?! U čemu je problem? Je li neko od naših predstavnika u Briselu ili Berlinu potegao taj argument? Ne verujem. Jer da jeste, imala bi Srbija u tome podršku nekih stalnih članica SB.

No, naravno ne radi se tu „samo“ o bezbednosnim strukturama, već se radi o institucijama Republike Srbije, dakle svemu što potpada pod ingerencije vlade Srbije i njenih ministarstava.

Kako neko može da pomisli da se to ne odnosi na zdravstvo? Pa ako oni histerično osećaju svoju tzv. državu, ako imaju svoja ministarstva i zakone, kako je moguće da neko i može da pomisli da se lekar može baviti lečenjem ljudi, bez licence nadležnog državnog organa (u ovom slučaju Ministarstva zdravlja tzv. Republike Kosovo). Kako može distribuirati i prepisivati lekove ako oni nisu licencirani od nadležnog državnog organa (u ovom slučaju Agencije za lekove, opet tzv. Republike Kosovo).

Ovo stanje da se Srbi mogu lečiti kod srpskih lekara je samo privremeno. Doći će i ono na red. Neće oni dozvoliti, uz podršku EU naravno, da Ministarstvo zdravlja Srbije bude nadležno, na bilo koji način. To je sigurno. Neće eksplicitno zabraniti pravo na lečenje. Reći će da se Srbi ravnopravno mogu lečiti sa Šiptarima,  ali  ko se makar malo seća 70-ih i 80-ih godina prošlog veka zna kakav medicinski tretman može očekivati.

Srbi se danas leče u medicinskim objektima koji mogu ispuniti samo minimum kvaliteta za tu namenu, a neki ne mogu ni to. Klinički centar u Prištini, koji je Srbija izgradila je ogroman. Sastoji se od 20-ak klinika i prostire se na 50-ak hektara, i juna 1999. bio je u perfektnom stanju. Tu Srbi nemaju pristupa. Je li neko ikada potegao taj argument u korist Srbije? Nije! 

Kako neko može da pomisli da se to ne odnosi na školstvo? Ono neće biti eksplicitno ukinuto, radi sveta, ali bi potpalo pod kosovsku vladu. Zar iko može da misli da će srpska deca učiti iz srpskih udžbenika? Ne. Učiće iz udžbenika prevedenih na srpski, ali njihov sadržaj bi aminovalo Ministarstvo obrazovanja Republike Kosovo. Uveliko se govori da je jedna engleska firma već dobila tender za prevođenje udžbenika sa albanskog na srpski jezik. Ko se makar malo seća 70-ih i 80-ih godina prošlog veka zna šta to znači. Tada su đaci učili istoriju, na primer, iz udžbenika koji je napisao Ali Hadri, tvorac teorije o ilirskom poreklu Albanaca.  Učili su deset puta više o Prizrenskoj ligi, nego o čitavoj istoriji Srba.

Univerzitet u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, bi bio doveden u pitanje. A on je moćan resurs, i garant opstanka Srba.

Ukidanjem samo zdravstva i školstva, nesigurnost kod Srba bi se naglo razvila. Procenjuje se da bi 50% Srba, u veoma kratkom roku, napustilo pokrajinu. Razumljivo.

Može li ko Srbiju naterati na tako katastrofalan potez, kakav bi bio predaja institucija Prištini? Može i hoće. Srbija je potpuno oslonjena i naslonjena na Zapad, bez ideje da nešto menja. Privreda Srbije je iz raznoraznih razloga nemoćna da napuni državni budžet. Rupe u budžetu krpe se pozajmicama sa Zapada. Logično je da će jednoga dana, a na Zapadu kažu da je taj dan tu iza ugla, taj koji daje pare usloviti i na šta će se te pare trošiti. Tu su i pomoćni argumenti: vize, banke, krediti, dugovi...

A naravno da će prvo uvesti restrikciju finansiranja srpskih institucija u pokrajini, pod izgovorom da Srbi imaju svoje institucije u Prištini i da će one o njima voditi računa. Ko se seća 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, seća se i da su za Srbe bili nadležni drugovi: Bakali, Vlasi, Nimani i ostalo društvo, kao što bi sada bili Haradinaj, Tači i društvo –  i zna šta to znači. Ništa dobro. Sve bi bilo isto, samo što bi Tita i partiju, zamenili Berlin i Brisel. Baš tim redom.

Koliko je njima stalo da, ama baš nikakve veze sa Srbijom nemaju, pokazuje i epizoda o međunarodnom telefonskom kodu +383. To nije nikakav suštinski problem, pogotovu ne za Srbiju. Faktički, i danas oni imaju svoju telefonsku mrežu, u koju su ubacili i sever Kosova. Ako na primer zovete iz Raške Prištinu, okrenućete 038, ali će vam razgovor tretirati kao međunarodni. Ako isto to učinite iz Leposavića, razgovor će vam se tarifirati kao unutrašnji saobraćaj. Ali međunarodni kod je važan, da bi se legitimisali kao nezavisna država. Ima li Srbija interesa da odobri Kosovu međunarodni kod? Nema. Hoće li odobriti? Uh!

U Briselu se takođe poteže pitanje energetike. Poznato je da su na Kosovu ogromne rezerve uglja. Poznato je, takođe, da je na Kosovu država podigla dve gigantske termoelektrane i dva ogromna površinska kopa uz svu moguću prateću infrastrukturu. Šta je ovde problem? Problem je u tome, što se u ovom slučaju poteže tzv. Ahtisarijev plan, po kome sva imovina države Srbije pripada Kosovu.

Ako je neko zaboravio: Ahtisari je dobio zadatak od SB UN da sačini plan za celovito rešenje kosovske krize. On je svoj plan podneo poslodavcu (dakle SB UN) i ovaj ga, naravno, nije usvojio. Dakle, on ne postoji. To je papir koji je usvojila samo skupština Kosova. Ali neretko ćete i u Beogradu čuti da se o njemu govori kao o dokumentu. Ne, taj plan ne postoji. To je kao kada bih ja naručio projekat za kuću, a arhitekta mi podneo nešto što se meni ne sviđa. Zašto bih ja to prihvatio? Zašto se uopšte pominje taj papir, koji nije dokument?

Eto tako, predugo smo se igrali vatrom i izgleda da nismo shvatili važnost očuvanja državnih institucija (a o Crkvi tek i da ne govorimo) za opstanak srpskog naroda na Kosovu i u Metohiji, i stvar je došla do usijanja. Srbija danas trpi neviđene pritiske da se samoukine na Kosovu i u Metohiji, jer je niko sa strane ne može ukinuti. Ako popusti, a mnogi se boje da hoće, zaista se više od nje neće tražiti da prizna Kosovo, jer neće biti potrebe. Tražiće se nešto drugo. Srbija će pokazati da nije država, već krpa na mapi Balkana.

Engleska je, da bi pokazala koliko je ozbiljna država, zarad 1.000 stanovnika i 15.000 ovaca poslala flotu 15.000 milja na jug, na Foklande, i pokazala je ozbiljnost. Može li Engleska bez tih 15.000 ovaca? Može, ali postoji nešto što se zove čast države.

Ako se Srbija povinuje zahtevima Zapada, a sve će se to odigravati narednih nedelja, dobiće datum a zapljusnuće je talas izbeglica, i niko je više u vezi s Kosovom ništa pitati neće. Ako je Kosovo srce Srbije, a duboko verujem da jeste, pristajanje na njegovu predaju, i predaju tamošnjih kao i izbeglih  Srba, radi datuma, analogno je vađenju srca iz organizma. Šta je organizam bez srca? Leš.

Treba li od svoje države da pravimo leš? Ne treba, pa o kakvom god datumu da je reč.