У Берлин по датум

Поткопавање власти у Републици Српској од стране дела „међународне заједнице“ традиционално непријатељски расположене према нама, а нарочито напади на председника Додика, могу значити само једно: та заједница сматра да је завршила посао око Косова и Метохије, да су догађаји и договори пред нама само пука формалност и да се сада треба окренути другом стратешком циљу уништавања Срба, а то је укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ.

Већ смо заборавили предизборна обећања владајућих странака да ће, ако дођу на власт (а дошли су), учинити спољну политику транспарентном. Другим речима, грозили су се Борка Стефановића, Микија Ракића и њихове тајновите дипломатије па ће, сад, они као да буду поштени и да нам објаве шта је у Бриселу договорено и шта се договара. Наравно, маца је појела језик чим се засело у фотеље власти и транспарентност преговарања у Бриселу ако није мања онда је барем иста као и у време када је Борко предводио „преговоре“. Значи мутно!

Зашто кажемо „преговоре“, а не преговоре? Зато што све изгледа да наша страна у Бриселу ништа и не преговара, већ да само присуствује неким климоглавим сеансама са бароницом Ештон (како воле да је ословљавају у Бриселу).

Ових дана наш двојац Дачић-Вучић креће у нову офанзиву за датум. (Узгред, ова реч је постала толико одвратна, да је многи моји пријатељи избегавају у свакодневној комуникацији.) Један креће у поход на Брисел, а други на Берлин. Отприлике знамо шта ће тамо урадити. Не знамо их од јуче. Уосталом, када наш државни врх крене негде ван граница, сваком нормалном Србину се леди крв. Испраћај наших званичника у свет у нама изазива исти осећај као одлазак зубару. Само што у случају зубара можемо да се тешимо да ћемо после муке имати здраве зубе, а код наших званичника ствар је безнадежна.

Узгред, код акције НА БЕРЛИН, дошло је до коперниканског обрта. Наиме, потпредседник владе је за ово путешествије изабрао за туроператора Фонд за политичку изузетност и Соњу Лихт! Да, да, не требају вам наочаре – Соњу Лихт. Ону исту Соњу Лихт коју је до пре пола године оптуживао за политички криминал, у случају приватизације „Политике“; ону исту Соњу Лихт која је пост-петооктобарска сива еминенција наше дипломатије; ону исту Соњу Лихт која је један од лидера другосрбијанске идеологије. Па какве резултате можемо очекивати од берлинске авантуре, ако знамо колико је тврд став Немачке по питању Србије и њеног територијалног интегритета (при томе не мислимо само на Метохију и Косово)?

Наравно, и у бриселској и у берлинској авантури, у фокусу ће бити институције државе Србије на деловима  њене територије, Косову и  Метохији.

Европска администрација инсистира на тзв. укидању „паралелних институција“.  Већ смо писали о томе да ако има паралелних институција онда су то самопрокламоване институције у Приштини, а има и нешто паралелних институција под контролом Тиране. Па да се не понављамо.

Након што је аминована граница и царина, шта је остало да Србија уради по питању Косова и Метохије па да је више нико не „зарезује“? Институције Републике Србије, телефонски позивни број и мираз у виду енергетских постројења и ресурса.

Званичници из Приштине, као и највећи играчи са Запада, недвосмислено и категорично захтевају укидање институција Републике Србије, како би размислили о датуму (опет та одвратна реч). Шта Србија тиме добија? Датум! А шта губи? Размотримо.

Дуго времена се спекулише о томе шта ЕУ и САД подразумевају под „паралелним институцијама“ републике Србије, које треба укинути. Говоркало се свашта. Како би се лакше прогутала „жаба“, чак и међу Србима на Косову неко је успешно пласирао тезу да се ради „само“ о безбедносним структурама (полицајцима које, наводно, финансира влада Србије) и судовима. Скроз погрешно. Они мисле на СВЕ српске институције.

Нико на свету не осећа тако хистерично државу као што Шиптари сада осећају самозвану творевину коју зову републиком. Толико су пуни себе (а што и не би били кад им све иде на руку?), да им на памет не пада да калкулишу око тога шта српско може да остане а шта не. Да се не лажемо, ништа српско не сме да остане. Од школе и администрације па до цркава и гробаља. Ту нема заваравања.     

Али, размотримо ту подметачину да се ради „само“ о безбедносним структурама. Па хајде да узмемо да је то тако, да Србија финансира полицију, пре свега на северу Косова. Па зар Резолуција СБ УН 1244 не предвиђа одређени број војника и полицајаца?! У чему је проблем? Је ли неко од наших представника у Бриселу или Берлину потегао тај аргумент? Не верујем. Јер да јесте, имала би Србија у томе подршку неких сталних чланица СБ.

Но, наравно не ради се ту „само“ о безбедносним структурама, већ се ради о институцијама Републике Србије, дакле свему што потпада под ингеренције владе Србије и њених министарстава.

Како неко може да помисли да се то не односи на здравство? Па ако они хистерично осећају своју тзв. државу, ако имају своја министарства и законе, како је могуће да неко и може да помисли да се лекар може бавити лечењем људи, без лиценце надлежног државног органа (у овом случају Министарства здравља тзв. Републике Косово). Како може дистрибуирати и преписивати лекове ако они нису лиценцирани од надлежног државног органа (у овом случају Агенције за лекове, опет тзв. Републике Косово).

Ово стање да се Срби могу лечити код српских лекара је само привремено. Доћи ће и оно на ред. Неће они дозволити, уз подршку ЕУ наравно, да Министарство здравља Србије буде надлежно, на било који начин. То је сигурно. Неће експлицитно забранити право на лечење. Рећи ће да се Срби равноправно могу лечити са Шиптарима,  али  ко се макар мало сећа 70-их и 80-их година прошлог века зна какав медицински третман може очекивати.

Срби се данас лече у медицинским објектима који могу испунити само минимум квалитета за ту намену, а неки не могу ни то. Клинички центар у Приштини, који је Србија изградила је огроман. Састоји се од 20-ак клиника и простире се на 50-ак хектара, и јуна 1999. био је у перфектном стању. Ту Срби немају приступа. Је ли неко икада потегао тај аргумент у корист Србије? Није! 

Како неко може да помисли да се то не односи на школство? Оно неће бити експлицитно укинуто, ради света, али би потпало под косовску владу. Зар ико може да мисли да ће српска деца учити из српских уџбеника? Не. Учиће из уџбеника преведених на српски, али њихов садржај би аминовало Министарство образовања Републике Косово. Увелико се говори да је једна енглеска фирма већ добила тендер за превођење уџбеника са албанског на српски језик. Ко се макар мало сећа 70-их и 80-их година прошлог века зна шта то значи. Тада су ђаци учили историју, на пример, из уџбеника који је написао Али Хадри, творац теорије о илирском пореклу Албанаца.  Учили су десет пута више о Призренској лиги, него о читавој историји Срба.

Универзитет у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, би био доведен у питање. А он је моћан ресурс, и гарант опстанка Срба.

Укидањем само здравства и школства, несигурност код Срба би се нагло развила. Процењује се да би 50% Срба, у веома кратком року, напустило покрајину. Разумљиво.

Може ли ко Србију натерати на тако катастрофалан потез, какав би био предаја институција Приштини? Може и хоће. Србија је потпуно ослоњена и наслоњена на Запад, без идеје да нешто мења. Привреда Србије је из разноразних разлога немоћна да напуни државни буџет. Рупе у буџету крпе се позајмицама са Запада. Логично је да ће једнога дана, а на Западу кажу да је тај дан ту иза угла, тај који даје паре условити и на шта ће се те паре трошити. Ту су и помоћни аргументи: визе, банке, кредити, дугови...

А наравно да ће прво увести рестрикцију финансирања српских институција у покрајини, под изговором да Срби имају своје институције у Приштини и да ће оне о њима водити рачуна. Ко се сећа 70-их и 80-их година прошлог века, сећа се и да су за Србе били надлежни другови: Бакали, Власи, Нимани и остало друштво, као што би сада били Харадинај, Тачи и друштво –  и зна шта то значи. Ништа добро. Све би било исто, само што би Тита и партију, заменили Берлин и Брисел. Баш тим редом.

Колико је њима стало да, ама баш никакве везе са Србијом немају, показује и епизода о међународном телефонском коду +383. То није никакав суштински проблем, поготову не за Србију. Фактички, и данас они имају своју телефонску мрежу, у коју су убацили и север Косова. Ако на пример зовете из Рашке Приштину, окренућете 038, али ће вам разговор третирати као међународни. Ако исто то учините из Лепосавића, разговор ће вам се тарифирати као унутрашњи саобраћај. Али међународни код је важан, да би се легитимисали као независна држава. Има ли Србија интереса да одобри Косову међународни код? Нема. Хоће ли одобрити? Ух!

У Бриселу се такође потеже питање енергетике. Познато је да су на Косову огромне резерве угља. Познато је, такође, да је на Косову држава подигла две гигантске термоелектране и два огромна површинска копа уз сву могућу пратећу инфраструктуру. Шта је овде проблем? Проблем је у томе, што се у овом случају потеже тзв. Ахтисаријев план, по коме сва имовина државе Србије припада Косову.

Ако је неко заборавио: Ахтисари је добио задатак од СБ УН да сачини план за целовито решење косовске кризе. Он је свој план поднео послодавцу (дакле СБ УН) и овај га, наравно, није усвојио. Дакле, он не постоји. То је папир који је усвојила само скупштина Косова. Али неретко ћете и у Београду чути да се о њему говори као о документу. Не, тај план не постоји. То је као када бих ја наручио пројекат за кућу, а архитекта ми поднео нешто што се мени не свиђа. Зашто бих ја то прихватио? Зашто се уопште помиње тај папир, који није документ?

Ето тако, предуго смо се играли ватром и изгледа да нисмо схватили важност очувања државних институција (а о Цркви тек и да не говоримо) за опстанак српског народа на Косову и у Метохији, и ствар је дошла до усијања. Србија данас трпи невиђене притиске да се самоукине на Косову и у Метохији, јер је нико са стране не може укинути. Ако попусти, а многи се боје да хоће, заиста се више од ње неће тражити да призна Косово, јер неће бити потребе. Тражиће се нешто друго. Србија ће показати да није држава, већ крпа на мапи Балкана.

Енглеска је, да би показала колико је озбиљна држава, зарад 1.000 становника и 15.000 оваца послала флоту 15.000 миља на југ, на Фокланде, и показала је озбиљност. Може ли Енглеска без тих 15.000 оваца? Може, али постоји нешто што се зове част државе.

Ако се Србија повинује захтевима Запада, а све ће се то одигравати наредних недеља, добиће датум а запљуснуће је талас избеглица, и нико је више у вези с Косовом ништа питати неће. Ако је Косово срце Србије, а дубоко верујем да јесте, пристајање на његову предају, и предају тамошњих као и избеглих  Срба, ради датума, аналогно је вађењу срца из организма. Шта је организам без срца? Леш.

Треба ли од своје државе да правимо леш? Не треба, па о каквом год датуму да је реч.