Trideset srebrnjaka, pa „Kazačok“!

Priznajem, pripadam generaciji Srba vaspitavanoj u zlatno doba „titoizma“, da nam zlo uglavnom dolazi sa istoka (što implicitno znači Rusije), a dobro sa zapada (što implicitno znači Amerike).  Sa istoka je dolazio omraženi drug Staljin koji nam je nešto sekirao voljenog druga Tita; sa istoka je dolazila sibirska hladnoća; sa istoka su nam dolazile slike bede i sirotinje… Sa zapada pak, dolazio nam je: Miki Maus, Holivud, rokenrol, Diznilend... Nije teško onda pogoditi zašto su nekada mladi Srbi bili više okrenuti zapadu. Teško je pogoditi zašto je danas Srbija okrenuta tom istom zapadu, nakon toliko poniženja, smrti, razaranja, koja nam sa zapada dolaze s vremena na vreme, a kojih je samo u HH veku, bilo najmanje - tri.

Retko se ko, barem sopstvene znatiželje radi, pitao kako to da se iz takve divljine i katastrofe, kakvom je Rusija nama predstavljana, izrode takve veličine kao što su: Mendeljejev, Čajkovski, Tolstoj, Dostojevski... Kao po pravilu, na pomen Rusije, mnogi se i danas mrštucnu i odmahuju rukom. Kuhinje javnog mnjenja su čak i vrlo uspešno plasirale u javnost neku, navodno staru poslovicu koja otprilike glasi: „Jadan je onaj koga Rusi brane a Kinezi hrane“. To niti je poslovica, a ponajmanje stara, a i prilično je priglupa, ali ćete neretko čuti Srbe koji je i dan-danas koriste.

Još češće ćete čuti tezu da nama Rusi nikada nisu pomogli, te da bi nam i sada pomagali da hoće, ali neće! Ne pomaže objašnjenje, da je Rusija velika zemlja, i da bi prema Srbiji zauzela bilo kakav kurs, mora biti načisto šta Srbija hoće, te da se Rusija ne može određivati prema tome da li je u Srbiji na vlasti Čeda ili Velja. Rusiju možemo razumeti kao jedan veliki brod, koji ne može menjati kurs svakoga minuta, i da se njime drugačije upravlja nego sportskim gliserom.

Mi moramo priznati da ni nama samima nije jasno šta hoćemo, i da prečesto čak i od strane državnih delegacija koje posećuju Moskvu, upućujemo disonantne tonove. Pa kako onda očekivati da nas Rusija razume? To bi bilo kao kada bi predsednik BJRM od nas tražio pomoć u pogledu problema koje ima sa Velikom Albanijom, a premijer iste države govorio da taj problem ne postoji. Kome verovati?

Ove godine 31. marta Kosovsku Mitrovicu je posetio nj.e. ambasador Rusije u Beogradu gospodin Aleksandar Vasiljevič Čepurin. Povod posete bilo je odavanje pošte povodom 110 godišnjice pogibije ruskog konzula u Kosovskoj Mitrovici, Grigorija Stepanoviča Ščerbine[1]. A onda su mnogi moji prijatelji (koji nisu ljubitelji kineske hrane i ruske odbrane), pitali ko je bio taj Ščerbina kome se odaje počast. Saznavši da se radi o čoveku, koji je na sopstveni zahtev imenovan ruskim konzulom u Kosovskoj Mitrovici, kako bi zaštitio, i pokazalo se spasao tamošnji srpski narod  od napada arnautskih bandi pod komandom Ise Boljetinca, te konačno taj podvig platio životom, ti isti moji prijatelji su počeli i da drugačije razmišljaju o ruskoj odbrani (kinesku hranu bi tek morali da probaju).

Nije konzul Ščerbina bio jedini ruski diplomata koji se žrtvovao radi zaštite srpskog pravoslavnog naroda na Kosovu i u Metohiji. Veliko je pitanje šta bi bilo sa srpskim narodom i srpskim svetinjama u vreme Prizrenske lige da nije bilo ruskog konzula Ivana Stepanoviča Jastrebova[2] o kome je svojevremeno odličan  roman napisao Vuk Drašković (mislim, „onaj“ Vuk Drašković, ne ovaj današnji).

Šta tek reći o caru Nikolaju II Romanovu, koji je radi nas ušao u rat, rizikujući katastrofu na unutrašnjepolitičkom planu, kakva je bila Oktobarska revolucija, plativši tu žrtvu sopstvenim životom i životima svojih najbližih.

Šta konačno reći o o Crvenoj armiji (ma kakvog ideološkog opredeljenja mi bili), koja je mogla da parkira „kaćuše“ na Topčideru, i da Beograd sravni sa zemljom u svom pohodu na Berlin, kao što je to učinila sa mnogim gradovima srednje Evrope? Umesto toga Crvena armija je uz velike žrtve oslobađala Beograd, ulicu po ulicu da narod ne bi ginuo.

Ima ovakvih primera kroz istoriju mnogo. No da nam se od strane samoproklamovane srpske intelektualne elite 21. veka ne bi zamerilo da smo anahroni, da ne gledamo u budućnost a koje opet nema bez EU birokrata,  da malo osvetlimo savremene pa i najsavremenije odnose Srbije i Rusije.

Nedavna poseta visoke srpske delegacije Moskvi, bila je po mnogo čemu interesantna. Visoka naša delegacija ličila je na košarkašku reprezentaciju, koju čine Šekularac, Mate Parlov i Nazif Gaši. Sve poznati sportisti, ali ne iz odgovarajućeg sporta. Tako je izgledala  naša delegacija.

oš za vreme posete nešto je bolo oči. Naime, sastav delegacije Srbije, bio je znatno ispod ranga domaćina. Ne verujem da je Rusija i jednoj političkoj delegaciji (pa čak ni visokim delegacijama drugih supersila) ukazala takvu čast, da je u istom danu primi i ministar inostranih poslova, i premijer, i predsednik.

Nakon komične situacije, dostojne braće Marks, kada se naš premijer bacakao da izljubi ruskog predsednika Putina, koji se neuspešno opirao, čuli smo i premijerovo saopštenje, koje bi pristajalo nekome ko je juče ušao u politiku, ali nekome ko je više godina u vrhu srpske vlade – nikako.

Naime, naš premijer nam je, praveći se „toša“ otkrio tajnu koju smo mi na ovom mestu elaborirali još pre tri godine[3] da je Rusija na nas bila ljuta što smo definisanje suvereniteta Srbije predali EU (koja nam još ni „datum“ ne da), iz ruku SB UN po čijoj smo Rezoluciji 1244 imali definisan suverenitet[4], a koju je izdejstvovala 1999. tada vrlo slaba Rusija. Pa kako da Rusija ne bude ljuta?

Rusija nije toliko bila ljuta radi sebe same, ali jeste radi  nas. Rusija tada, pre tri godine nije mogla da utiče na Tadića i njegove savetnike, koji su se kleli u politiku “i Evropa i Kosovo“, i to je razumljivo, jer nam je verovala, ali je Dačić, kao drugi čovek tadašnje vlade: mogao, morao i trebao uticati.

Naša „košarkaška“ delegacija nam je objasnila da je pokušala da ubedi Rusiju da pokuša da proces vrati nazzad. Složićemo se da je to bio neiskreni pokušaj da Putina pretvori u Sizifa, a što je složićemo se takođe, nakon briselske avanture koja je neposredno usledila , ukazalo na nečuveno licemerje.

Svaka čast EU, ali mi danas u ekonomiji nemamo boljeg partnera od Rusije, kada bismo bili ekonomski orijentisani i nacionalno svesni. Kada bismo bili ekonomski orijentisani i nacionalno svesni, i Turska bi bila znatno bolji partner od EU. Ali mi nismo nacionalno svesni.

Rusija je za kratko vreme, prema priznanju same „košarkaške“ delegacije,  revitalizovala naftnu industriju samo prošle godine sa 1,5 milijardom dolara u Pančevu. Ove godine revitalizuje rafineriju u Novom Sadu. Rusija je nama dala kredit za devastiranu železnicu od 800 miliona. Rusija je napokon našoj „košarakškoj“ delegaciji dala kredit iz snova sa 3,5% kamate za pomoć budžetu od 500 miliona, pri čemu je mag srpske ekonomije, odmah brže-bolje potrčao da kaže da će biti utrošen na vraćanje mnogo skupljih diznilendskih kredita, koje je prethodno sam dogovorio. 

Rusija je našoj „košarkaškoj“ delegaciji saopštila da će finansirati 30% „Južnog toka“ koji bi mi trebalo po ugovoru da finansiramo ali nemamo pare, a da im mi to vraćamo od taksi na protok gasa. Shvatamo li mi koliki je to poklon?! Uz to Rusija bi finansirala i sistem elektrana na gas. Govori li ko u Srbiji šta znači energetska nezavisnost? Shvatamo li mi koliko je to važno u decenijama koje dolaze?

Rusija je pristala, po izjavi našeg premijera,  radi nas da uvozi kontingente Fijatovih automobila iz Kragujevca, iako na primer najveću fabriku automobila u svom sistemu, jedna Tojota ima baš u Petrogradu. Pri svemu tome Srbija je bila vrlo alergična na uvođenje ruskih banaka na tržište, iako su znatno likvidnije u odnosu na slovenačke, austrijske ili italijanske banke, na primer.

O zdravom izvozu poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ne želim ni da govorim. Mi ne možemo ni da zamislimo koliko bi trebalo da proizvedemo hrane da bi izvezli barem u Petrograd.

Konačno, članovi porodice bivšeg ambasadora Srbije u Moskvi su aktivno učestvovali u antiputinovskim demonstacijama, što je prvorazredni diplomatskin skandal. Pa ipak nam to Rusija nije uzela za zlo.

Ali nije važno, raskrstili smo sa prošlošću. Prema našem premijeru, otvorili smo novu stranicu srpske politike prema Rusiji – iskrenu. Vrlo dobro! Nacija može da odahne.

Eh, kad bi to bilo tako! Ali nije! Još se  mastilo na ugovorima potpisanim u Moskvi nije propisno osušilo, a ni motori vladinog aviona, koji uzgred budi rečeno i nisu potpuno pouzdani, nisu ohladili na surčinskom vetru, a već su poleteli prema Briselu. Ali ovoga puta delegacija je bila pojačana potpredsednikom vlade. Malo je neobično da prvi do prvog, pojačava prvog (obično je obrnuto), ali hajde neka bude i to. A tamo...

Bruka! Prema izveštavanju: zapadnih medija i izjavama tamošnjih političara; prema izjavama ruskih medija; prema izjavama albanskih medija i političara; prema izjavama srpskih koliko-toliko nezavisnih medija i analitičara, kao i po izjavama Hašima Tačija i njegovih medija; prema vatrometu u mnogim gradovima Kosova i Metohije - Srbija je de fakto predala suverenitet nezavisnom Kosovu. Ceo se svet oko toga slaže (a ne samo tzv. Međunarodna zajednica), samo se ne slaže naša delegacija, koja misli da je sačuvala suverenitet države!

A kako ga je sačuvala? Tako što je iz svog ustavnog sistema, isključila  deo države i prenela drugom Ustavnom sistemu. Sutra, ova ista ekipa može da sačuva Bačku, tako što će je isključiti iz ustavnog sistema Srbije i predati nekom drugom (Hrvatskom, Madžarskom...) ustavnom sistemu, ili Bosilegrad, ili Tutin....

Kao šlag na torti, presrećni dvojac je od drage Ketrin, koja je već drugu maramicu natopila suzama radosnicama, veselo odskakutao do sedišta NATO u Briselu, kako bi molio (šta ti je navika) da NATO zaštiti Srbe od najezde šiptarske vojske na Sever Kosova!!? Mole vukove da im čuvaju ovce!

Ne verujem da je tako nešto dogovoreno u Moskvi. Biće da je dvojac sa kormilarom i bez kompasa, pokušao Rusiju da iskoristi samo radi zamazivanja očiju javnosti.

Neću namerno da pominjem: svetog Savu, Cara Lazara, Stefana Dečanskog, Mehmed pašu Sokolovića, Ruđera Boškovića, Karađorđa, Nikolu Teslu, Novaka Đokovića, u ovom kontekstu  da mi se ne bi spočitavala patetičnost, ali ovo što se dešava je naša velika sramota.

Konačno, možda će se neko zapitati zašto sam ovaj tekst započeo ruskim velikanima i njihovoj ulozi u našem opstanku, a završio našim (ne znam adekvatan izraz, pa ga dopišite po nahođenju) i njihovoj ulozi u našem nestanku. Pa zato što je zapad uvek na nas gledao kao na „balkanske Ruse“, i zato nas je tako surovo i tretirao (kao uostalom i sve druge Ruse).  Možda su zato Rusi i bolećiviji prema našim političkim nestašlucima. Razumeju i ono što mi ne razumemo.

Genijalni obrt u našoj politici desio se onda kada smo odlučili da odustanemo od države i postnemo „balkanski Kurdi“. Nadamo se da će nas tako zapad bolje tretirati. A on će nas tretirati kao i sve druge Kurde.