Трајна снага и вредност косовског опредељења

Један од важнијих услова Немачке који је упућиван Србији у преговорима вођеним за добијање датума за отпочињање преговора о приступању Европској унији садржан је у резолутном захтеву да је неопходна промена наше митоманске историјске свести, а самим тим и идентитета српског народа. Александар Вучић, први потпредседник владе, отишао је и корак даље и залагао се за промену и наше подсвести, а све као неопходан услов да почнемо да живимо као сав нормалан свет.

Овај захтев за радикалније преобликовање наше историјске свести и националног идентитета није ништа ново, јер он се ослања на истрајно деловање наших грађанских и либерално-демократских политичких и анационалних интелектуалних кругова који се упорно залажу за денацификацију, деконтаминацију и суочавање са прошлошћу и злочинима који су почињени у име српског народа, као основних услова за модернизацију Србије, што подразумева коначно одрицање од великосрпског национализма и архаичног традиционализма. Сад су они добили праву опипљиву потврду својих упорних залагања у иступању премијера Србије Ивице Дачића на свечаној седници владе, одржаној у Крушевцу након објављивања одлуке Савета Европе о условном отпочињању приступних преговора са Србијом о прикључењу Европској унији.

Иако није добијен јасно одређен датум који су тако ентузијастички најављивали највиши владини функционери, сасвим је очигледно да је прихваћен захтев да је неопходно да се темељно мења и преобликује наша историјска свест која је толико дуго фаталистички везана за погубни косовски мит који се у тумачењима наших идеолошки етаблираних и новорођених европејаца увек јављао као највећа препрека на путу наше европеизације и модернизације. Најзад је одлуком Европског савета показано да се Србија и даље сматра непоузданим партнером и паријом који мора бити под посебном паском и сталним старатељством. Али је оваквим ставом европских званичника створена јединствена прилика да се коначно крене у разградњу косовског мита и радикално преобликовање наше историјске и идентитетске свести која више неће славити поразе и глорификовати небеску Србију.

Оваква позиција најбоље се може видети из уводног излагања Ивице Дачића на седници владе одржаној на овај историјски и “победнички” Видовдан након одлуке Европског савета. „На Видовдан је Србија променила своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ и мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да идемо даље. Србија је почела да слави живот, да верује у способност и рад и да мирно, рачунајући на оно што је урадила, очекује добитак без страха да он може да јој измакне. Порази које славимо, жртвовање народа за битке које не можемо да добијемо више нису наша опција. Србија мора да игра на победу, славићемо прошлост, али ћемо правити и будућност”. Из ових ставова се јасно види да је испуњен један од суштинских захтева Немачке и да је косовски мит у тумачењу наших политичара отворено жртвован у име отпочињања условљених преговора и то без јасно одеђеног датума. Јер је очигледно да је цео овај процесе отпочињања преговора условљен стриктним спровођењем бриселских споразума о нормализацији односа Београда и Приштине, на чему посебно инсистира водећа европска држава Немачка. Још једном се показало како функционише немачка Европа која очигледно има одлучујућу реч приликом одлучивања у Европској Унији. Ако земље чланице не буду задовољне напретком у примени овог споразума онда могу да одлуче да не прихвате преговарачки оквир без кога преговори не могу ни да почну. При томе у нашој строго контролисаној јавности одлука Савета Европе је приказана као велика и пресудна историјска победа и начин како је то учињено и како се то чини и данас неодољиво подсећа на проглашавање велике "историјске и војничке победе" Слободана Милошевића над НАТО пактом.

”

"Промовише нам се капитулација као "тријумф" 1999. године и напуштање Косова које наводно води у Европску унију”, како то истиче историчар Предраг Марковић. Знамо веома добро како је изгледало и изгледа наличје и последице те велике победе. Али за наше данашње властодршце је најважније да смо коначно изашли из зачараног кобног круга косовског мита и да ће, како то каже премијер Србије, “то увођење Европе у сваку пору српског друштва, у сваки његов орган, сваку кост и у сваку мисао, бити највећи и најважнији политички пројекат ове владе. Зато што је то уједно и једини начин да она овде и остане. И да ми заиста будемо Европа, и то не само као њен географски део, него њена само бит, суштина и надасве вредност. И да деци можемо да кажемо попут Киплинга – ми смо истрајали, и ти сада можеш да будеш човек, сине мој. И да живиш као сав нормалан свет”.

Било би веома интересантно сазнати ко пише ове баналне, срцепарајуће и компилирајуће школске саставе премијеру Србије. Они као да су невешто и циљано преписани из многобројних саопштења Либерално демократске партије, Хелсиншког одбора за људска права, Фонда за хуманитарно право, Центра за културну деконтаминацију, изјава Весне Пешић и Латинке Перовић. Али остаје отворено питање, да ли је у том нормалном свету могуће да се највиши државни функционери одричу најважнијих елемената националног идентитета, прихватају губљење својих најзнаменитијих историјских територија, крше устав, нарушавају на најгрубљи начин достојанство и традицију народа који представљају, подстичу неоглашавање уставног суда о договорима и споразумима везаним за Косово и Метохију, успостављају медијску блокаду, што је довело до гушења и маргинализације другачијих и критички интонираних мишљења која доводе у питање стварни досег и смисао историјског успеха ове владе, која недобијање јасно одређеног датума за отпочињање преговора упорно настоји да представи као свој и наш највећи тријумф. Али свака власт која настоји да лаж потура као истину нема великог изгледа за опстанак, у то смо се уверили у толико наврата, неће бити другачије ни овога пута без обзира на свеопшти тријумфализам који се пласира у нашим медијима.

Међутим, суштинска одредница која се може препознати у одлуци Савета Европе је да ће Србија морати да призна Косово као независну државу ако жели да уђе у Европску Унији и ту више нема никакве дилеме, та је порука јасно послата, без обзира што се стално наглашава како за Србију нема више додатних услова. Све остало је само позната преговарачка и уцењивачка методологија која се користи као припрема јавности да прихвати и најтеже нарушавање свог историјског и националног идентитата.

Нама једино преостаје да се враћамо непрестано суштинским вредностима косовског опредељења о којима је тако надахнуто писао Зоран Мишић далеке 1963. године. „Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција значи део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе. Косовско опредељење то је пре свега и изнад свега духовно и песничко опредељење. Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита: својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе. Косовско опредељење је највиши етички принцип који је уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се према Бретону разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је ДИС угледао оне очи изван сваког зла а Растко Петровић свог Великог Друга“.