Tragedija u magli, ili zašto premijer viče da "ne da Gašića i Lončara"

Velike tragedije pokreću pitanje odgovornosti i krivice ljudskog faktora. Tako je bilo prošle godine s poplavama, tako je, nažalost, i ove sa tragičnim padom helikoptera i gubitkom sedam ljudskih života. Kao što onda nije bilo dovoljno reći „ovakve poplave se dešavaju jednom u hiljadu godina“ (premijerove reči), i samo na osnovu toga se osloboditi svake odgovornosti za strahovite posledice poplava, tako ni sada  ne zadovoljava puka konstatacija da se „ovakve tragedije dešavaju“ (opet premijer).

Jer, postavlja se sasvim opravdano pitanje šta su odgovorni pojedinci, bolje reći, oni koji je trebalo da budu odgovorni, učinili da do ovakvih tragedija ne dođe, ili bar da se njihove razmere značajno smanje. Šta je, i da li je išta, učinjeno u pravovremenoj prevenciji od poplava? Šta je učinjeno, i da li je išta učinjeno, da do pada helikoptera ne dođe? Ovo drugo utoliko više jer je ljudski činilac prisutniji i upleteniji nego u prvom slučaju.  Zato javnost s pravom očekuje više od trivijalnih izjava tipa da se tragedije prosto dešavaju. Makar, i ma koliko, odveć preosetljiv premijer bio iznerviran zbog takvih legitimnih pitanja i sasvim očekivane kritike.

Najviši državni funkcioneri i oficiri koji (ne) odgovaraju za oblast vojske i odbrane više puta su ponovili da su poginuli naši najbolji piloti, isti oni koji su „vas, premijeru, vozili do Feketića“ (Gašić Vučiću), da je reč o najboljem helikopteru koji imamo za tu svrhu, koji je „leteo u nemogućim uslovima“, i da je bio ispravan. Takođe smo mogli da saznamo da je goriva, i kiseonika za bebu, bilo dovoljno. Pa ako je sve tako, ako nije bilo nikakvih problema sa pilotima, helikopterom, gorivom, vremenskim uslovima (jer je „leteo i u nemogućim“), itd. zašto se onda helikopter uopšte srušio?! Ovo pomalo podseća na nemoguću situaciju u kojoj se npr. desi ubistvo, ali su svi volšebno nevini.

Pravac traganja za odgovorom na ovo krucijalno pitanje zašto se helikoper srušio, možda nam može dati indikativna izjava samog ministra Gašića: „Izbor je kontrole leta i samog pilota mesto sletanja...Šta se desilo i zašto je pilot izabrao i pokušao da sleti tri puta na aerodrom 'Nikola Tesla', a imao je i mogućnosti i alternativu“. Dakle, iskusan pilot je uporno pokušavao da sleti na surčinski aerodrom iako dva puta već nije bio uspeo, a imao je alternativu. Da li je to bio njegov izbor, a time i krivica, kako sugeriše Gašić, ili pre nekog drugog (sam komandant vazduhoplovne brigade Bandić je izjavio da je on doneo odluku o putu za Beograd a ne za Kragujevac jer ga u Kragujevcu „nisu ubedili da imaju dobro mesto za sletanje“), kako vidimo, otvoreno je pitanje. Premijer je tim povodom izjavio da je Surčin „najbolje mesto za sletanje“. Verovatno jeste najbolje, ali sigurno nije jedino. U ovakvim kriznim situacijama se ne gleda šta je najbolje, već šta je najbrže a da može ostvariti cilj. Čisto sumnjamo da nijedan grad bliži Novom Pazaru od Beograda nije imao dovoljno dobre uslove za sletanje helikoptera.

Načelnik Generalštaba Diković rekao je da su formirane dve komisije za istragu ovog slučaja. Ali već sada imamo razloga za sumnju da će istraga dati rezultate koje javnost očekuje. Jer među najvišim zvaničnicima, kao uostalom i u nekim drugim važnim i ozbiljnim pitanjima, postoji primetna neusklađenost. Tako predsednik traži da se istraga završi „u najbržem mogućem roku“, ministar Stefanović (koji inače kaže da MUP nema nikakve veze s ovim problemom) kaže da će biti završena tokom ove nedelje, a general Diković da je rok 30. mart. Dve nedelje svakako nisu „najbrži mogući rok“ (ali jesu dovoljan za fingiranje i štelovanje), i verujemo da to može i mora mnogo brže da se završi. Zato se bojimo, ako bude po Dikovićevom, da će za dve nedelje čitava ova priča biti isfingirana, razvodnjena ili čak uveliko zaboravljena, a pitanje (stvarne) odgovornosti i krivice zabašureno. Jer, kako inače biva u, sa ovakvim vlastima, nesrećnoj Srbiji, u medije će stići neki novi incidenti i afere koji će zaseniti javnost, a u zasenak baciti prethodne, nerešene slučajeve. I tako stalno iznova, kao na pokretnoj traci, nove tragedije, ili primeri korupcije i kriminala, za koje niko ne odgovara. Sve dok jednog dana sve to što se gura pod tepih ili sakriva u ormar, jednostavno ne pokulja i ne eksplodira...

Ali bez obzira na to šta istraga (ne) pokaže, čak i da u ovom slučaju ne postoji nikakva neposredna odgovornost visokih oficira i ministara, što je malo verovatno, bar neke od njih, one koji su na prvom mestu nadležni za vojsku i njeno vazduhoplovstvo, trebalo bi da pogodi i uzdrma osećanje griže savesti i načelne odgovornosti za ovu tragediju. Onaj duboki ljudski, moralni osećaj iskrenog i stvarnog saučestvovanja sa žrtvama i njihovim porodicama, koji dovodi do svesti o odgovornosti i, u najmanju ruku, ostavke. Jer, ako ova strašna tragedija (kao ni sve prethodne) nije dovoljna, šta u Srbiji još treba da se desi da bi neko od najviših zvaničnika bar podneo ostavku?! Da postavi sebi pitanje „stani, pod krovom zgrade za koju sam ja odgovoran dešavaju se ovakvi slučajevi, ljudi, tek rođena deca, gube živote, ne treba li da se povučem?“ Moraju li Japanci da nam budu uzor, zar ne možemo taj osećaj moralne odgovornosti naći u sebi samima, ako smo uopšte ljudi?!

Tu nisu dovoljne puke, prazne, deklarativne reči i izjave tipa „Celu Srbiju je duboko potresla tragedija...“ (Nikolić) ili „Molio sam Boga da su živi!“ (Gašić na naslovnoj strani „Kurira“), već konkretna dela! Najmanje što mogu i treba da učine su ostavke! Gašić čak ima obraza i smelosti da govori o „odgovornim ljudima“, u koje očigledno ubraja sebe, „koji ne mogu tek tako reći ko je kriv“, a time nam zapravo poručuje da niko nije kriv?!  Premijer pita „da li neko uopšte mora da bude kriv“ (u poslednjoj izjavi), takođe na taj način poručujući da niko nije stvarno kriv, i demagoški „preuzima odgovornost na sebe“ i poručuje „ja ću da kažem da sam kriv“. Pa ako je već tako, ako „preuzima odgovornost“ i „priznaje krivicu“, neka onda on, umesto svojih ministara i podnese ostavku!

I nek ne zamenjuje teze, što uporno radi. Jer ne radi se o tome da li je trebalo spasti dete ili ne, odnosno poslati taj helikopter, niti se u javnim prozivkama Gašića i Lončara radi o isključivom ciljanju na njegov „lik i delo“. Naravno da se svi, i kritičari, slažu da je trebalo spasti dete, i poslati helikopter, pitanje je samo zašto u Beograd, i zašto Surčin?! A ovo drugo je već viđena posledica njegove opsednutosti sobom koja u svakoj javnoj primedbi na račun Vlade ili njenih ministara „prepoznaje“ atak na njegovu ličnost („ne izmišljajte da vam smetaju Lončar i Gašić, vaša tema sam ja i rušenje vlasti u Srbiji“, kaza on).

Pošto je tako sebe izjednačio sa čitavom Vladom (i više od toga, sa samom Srbijom, jer „Država, to sam ja!“), odnosno Vladu i državu sa sobom, a ministre, samim tim, logično tretira kao svoj (kraljevski) posed, onda on i može sebi da dozvoli da kaže „Ne dam Gašića i Lončara!“, i uopšte da na svaku kritiku vlasti odgovara krajnje lično, potrešeno, burno i svađalački, što je toliko odsustvo prisebnosti i samokontrole koje je samo po sebi skandalozno za javni, politički život, i funkciju koju obavlja. Kao što je jednako skandalozno da neprestano iznosi (stvarne ili izmišljene) podatke iz istraga koje su u toku, pa tako u ovom slučaju „ne isključuje da je reč o kvaru“ (iako sam kaže da je „helikopter bio apsolutno ispravan kada je poleteo“), i samouvereno zaključuje i presuđuje da „po ovome što se vidi nije bilo nikakvog kršenja procedura“, što sve skupa sa istinskom odgovornošću nema ama baš nikakve veze.

Posebna tema je izveštavanje vodećih medija povodom ovog slučaja. Ili su odreda preneli Betinu dezinformaciju da je helikopter, tj. beba stigla na surčinski aerodrom, ili su, poput RTS-a, javili da je beba stigla u Kragujevac?! Tolika profesionalna neodgovornost, toliki stepen sinhronizovanog dezinformisanja, povodom jednog osetljivog slučaja, pokazuje da sa medijima u Srbiji očigledno nešto duboko nije u redu. Zato, glavni i odgovorni urednici ovih medija, ostavke odmah! Jer, novinarstvo bez etike informisanja, nije nikakvo pravo novinarstvo! Ako do toga ne dođe, kao što najverovatnije neće, možemo samo sa žaljenjem, pa i očajem, konstatovati da se zastrašujuće razmere moralne neodgovornosti u Srbiji prelivaju izvan granica političke sfere, zahvatajući i razarajući i druge oblasti našeg društvenog života.

Premijer je za Dan žalosti pozvao medije i javnost da „iskažu poštovanje prema stradalima u teškoj nesreći“, a kivan na glasove kritike, tvrdi da „mi nismo u stanju da dostojanstveno tugujemo“. Sve bi ovo bilo u redu da nije reč o (lažnom) moralisanju. Jer u tom pogledu prvo bi trebalo da počisti sopstveno dvorište, redove svoje stranke i najbližih saradnika, u kojem je apsolutni gospodar. Kakvo to „poštovanje“ i „dostojanstvo“ pokazuje njihovo bahaćenje i rasipanje?!

Tako u ovo mračno doba smanjenja ionako mizernih plata i penzija, koje je gomilu ljudi gurnulo u (još veće) siromaštvo i dovelo ih na rub egzistencije, Zorana paradira sa „Luj Viton“ torbom od „tričavih“ 700.000 dinara, Jorgovanka povećava sebi ionako astronomsku platu i zaposlenima u Narodnoj banci kupuje podmetače za noge, Vulin obogaćuje vozni park svog ministarstva, predsednik opštine Leskovac Cvetanović priređuje grandiozno rođendansko slavlje, vladini službenici šalju radosne selfije sa odmora u Tajlandu, a kao vrhunac bizarnosti, dolazi šef naprednjaka u Skupštini Babić koji, valjda u stilu belosvetskih „naprednih“ trendova, otvoreno izjavljuje da redovno ide na tretmane lica, a i svojoj kćerki bi, samo ako lekari nemaju ništa protiv, omogućio da ugradi silikone. I sve to na naslovnoj strani tabloida, tik uz svog drugara Gašića koji se (tobože) moli Bogu da su putnici helikoptera živi?!

Ali avaj, umesto da se bavi ovim vrištećim primerima krajnje dekadentnog i degutantnog nemorala i razvrata, ili preteškim, gorućim problemima u kojima se Srbija davi, predsedništvo SNS-a raspravlja o (ko zna kojoj) „rekonstrukciji vlade“ i unutarstranačkim izborima, a sve u cilju, kako reče njegov predsednik, ubedljive pobede na sledećim parlamentarnim izborima od 20, 30 ili 40 odsto razlike. A Beograd se, na Dan žalosti, oblepljuje plakatima sa likom Gospodara i izanđalim parolama o „reformama“ i „modernoj“ Srbiji koje slušamo već 15 godina, i koje svedoče o potpunoj bezidejnosti aktuelne vlasti. Pa ko to onda zapravo voli da stiče političke poene i da se slika, kao da ga nije i previše po medijima?! U tom pravcu upućene Vučićeve optužbe protiv pojedinih političkih analitičara stoga su samo njegova projekcija kao uobičajeni psihološki (i politički) mehanizam odbrane.

Čini se da ovakvo ponašanje vlasti i glavnog vlastodršca svedoče o njenoj unutrašnjoj nesigurnosti, i njenom izglednom i doglednom krahu. Pitanje je samo da li će se to desiti za 6 meseci, godinu ili dve. Jer, kako nas istorijsko iskustvo uči, upravo opijenost vlastitom (sve)moći kojom se ta nesigurnost i strah maskiraju, i metastazirane pojave dekadencije unutar vlastitih redova, bili su početak kraja jednog nazadnog režima. Ma koliko se taj režim upirao da se predstavi kao „napredan“. Zato, kao poslednja šansa da učine bar jedan častan potez ostaje da na vreme, a to znači već juče, njegovi najkompromitovaniji predstavnici i izvršitelji podnesu ostavke. Za to još nije prekasno, mada se odbrojavaju zaista poslednji sekundi.