Токсични капитал у грађевинарству – штете и могућа решења

Новац од криминала, а посебно од нарко-посла, одавно је присутан у грађевинарству Србије и Балкана. У грађевинарству се обрћу велике суме новца тако да је оно идеална машина за прање новца стеченог овом врстом криминала.

Нарко-послом баве се организације из свих држава Балкана. Илузија је мислити, ако криминалци из Србије престану да се баве нарко-послом, да ће свет бити лепши и бољи. Простор, који би настао њиховим повлачењем, истог тренутка би био попуњен организацијама из околних држава.

Знам да је ово богохулно за многе фино наштимоване уши, али док се не реши овај проблем на много ширем нивоу, морамо имати наше учеснике у овој ужасној игри, хтели ми то или не. 

Да нагласим, токсични новац не би уопште смео да се појављује на грађевинском тржишту. Нажалост, имајући у виду међународне односе, то је постало неминовност. И тако лош оквир ствари могао је (а може и даље) да се преокрене и да много више ради у корист грађана Србије.

За сада токсични новац из криминала, који завршава у грађевинарству, прави озбиљну штету економији и друштву у целини. Набројао бих неколико, по мом скромном мишљењу, главних проблема:

Погрешан циљ токсичног новца. Усмерен је ка областима изградње која тренутно није у интересу државе. Новац тежи ка станоградњи и изградњи туристичких апартмана, а не према производњи. Уколико би се усмеравао ка производњи, онда би се стварао профит, нова радна места, а ризик, у који се увлачи цело друштво, добијао би смисао.

Инвестирањем у производњу економија би лакше „варила“ токсични капитал. Много би лакше економија „сварила“ токсичним залогај ако би се инвестирало у развој економије, пољопривреде, одбрамбене индустрије, индустрије софтвера и тако даље, а не у станоградњу и апартмане.

Неравноправни ортаци. Друштво улаже кредибилитет, а профит убирају појединци и интересне групе. Где год да крену у свет, грађани Србије носе терет простора у ком су нејасне границе између криминала и државних структура. Учесници у овом криминалу сигурно нису локалне самоуправе, окрузи, школство, здравство, па ни већина републичких органа. Зна се које државне структуре могу да „омасте брке“ од нарко-послова. Ако се зна да тај новац не одлази за пензије, школство, здравство, развој пољопривреде, економије, ако друштво и држава немају скоро ништа од оваквог посла, зашто бисмо толерисали тако лоше пословно партнерство!?

Преливање кредибилитета са државе на криминалну „организацију“. Посао је намерно повезан са државним институцијама и друштвом како би се из тог ресурса црпео кредибилитет, односно стварала „сенка“ испод које се може безбедно летети. А какву штету трпи углед грађана и фирми из Србије, то јако добро знамо.

Видљив траг који води ка главном шефу. Концепт инвестирања у станоградњу/апартмане буквално је нацртао фото-робота, оног ко стоји иза оваквог концепта, на његово порекло и на његову позицију у друштву. Шта треба више?!

Лош стимуланс за грађане. На овакав начин се ствара образац понашања код грађана којим се стимулише преусмеравање новца из продуктивних и здравих процеса (производња) у непродуктивне депое капитала (некретнине).

Уништавање конкуренције. Јевтин новац из нарко-послова доводи у неповољан положај инвеститора који новац позајмљује од банака. Поразно је да банке у великом броју препродају токсични капитал из истог извора. Такво стање уништава конкуренцију и процес стварања здравих грађевинских компанија. Када се заврши ова игра, власници токсичног капитала ће нестати и отићи, а они који остану биће потребне добре домаће компаније, али их неће имати.

Кршење законских процедура. Већа штета друштву је од кршења законских процедура него од финансијских пропуста. Тако се шаље, по државу, штетна порука грађанима да се не треба залагати за државу нити је бранити када дође тренутак.

Ненормално повећање цена некретнина. Јевтин новац из криминала повећава цену некретнина. Једно је зарађивати новац криминалом, а друго је зарадити новац на легалан начин или га позајмити од банака и враћати из легалног посла. То су дијаметрално супротне позиције које не стварају здраву привреду засновану на усавршавању услед здраве конкуренције.

Отежавање младима да дођу до крова над главом. Високе цене некретнина отежавају младима да дођу до крова над главом што резултира смањењем броја склопљених бракова, као и смањеним бројем рођене деце. То није у интересу државе и грађана. Овако штетне односе плаћа 98% грађана Србије, због преосталих 2% који гледају лични профит из целе финансијске игре.

Гура се новац у џепове страних банака. Веће цене некретнина повећавају износе кредита и приходе од камате. Како су банке већином у страном власништву и како профит не реинвестирају у Србију, већ га износе из земље, последице су катастрофалне за државу.

Гура се новац у џепове страних фирми за производњу грађевинских материјала. Већи део индустрије грађевинских материјала није домаћи, већ је у рукама странаца. Од 2222 артикла, који се у просеку уграђују у једну стамбену/ апартманску јединицу, више од половине су увезени, а остатак направљен у компанијама које су у власништву странаца. Кроз постојећи концепт финансирања само помажемо странцима да дођу до још више профита.

Радикално се мења пракса управљања простором. Пракса управљања простором, која овде живи већ више од два века, мења се од демократичног урбанизма, који штити интересе већине грађана у друштву, ка урбанизму који штити интересе 2% друштва (на штету већине).

Велики притисак на важне локације. Журећи ка брзој реализацији пројекта, а самим тим, што бржој заради, заузимају се најбоље локације у градовима и туристичким дестинацијама и претварају у хрпе квадрата. Тиме се уништавају све вредности локације, било да је то град (Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ваљево, Лозница, Ужице) или туристичка дестинација (Златибор, Копаоник, Дивчибаре, Фрушка гора, итд).

Ружна зграда је казна за цело насеље и државу. Низак квалитет архитектонских решења уништава економску и културну вредност постојећих објеката у граду или планинском центру. Велики обим изградње и резање трошкова на местима где то нико у свету не чини, а то је квалитетно пројектовање, доводи до типизације пројеката и спуштања квалитета архитектонских решења објеката. Тиме се директно завлачи рука у џепове постојећих власника смањујући им вредност имовине.

Разарање културног пејзажа. Објекти са природом формирају „културни пејзаж“ којим се у свету разликује и препознаје Србија. Лош квалитет објеката чини штету постојећим вредностима које су градиле генерације вековима. Оваква штета се не може једноставно санирати.

Насилно мењање планова супротно интересима већине. Планови се доносе да би подмирили потребе већине становника, а не заштитили појединце или мале групације. Комбинација криминалног понашања, јефтиног новца и сарадње безбедносних служби доводи до привилегованих лица, која добијају много више права на својим парцелама него грађани на суседним парцелама. Зашто би онда грађанин поштовао, бранио и чувао државу која му брутално ускраћује права?

Нема више домаће радне снаге на градилиштима – сада тамо раде странци. Домаћа радна снага до скора је доминирала на градилиштима у Србији. Због одласка наших сународника према западу упражњена места се попуњавају радном снагом из иностранства. Мање плате повећавају профит инвеститора, али се не смањују цене некретнина.

Куповина социјалног мира у другим државама. Запошљавањем радника из нпр. Турске, испоставља се да Србија плаћа социјални мир у Турској. Дозвољавајући да стране компаније односе профит из Србије, чинимо исто и код њих. Ми купујемо социјални мир у другим државама подижући кредите, које ће враћати наша деца. Чист облик децоубиства, зар не?

За кога раде наши криминалци? Изгледа за странце. Већина профита из производње станова/апартмана, која се финансира токсичним капиталом, одлази у стране џепове; већина компанија, које производе грађевински материјал, радници на градилишту и пројектном бироу и банке које продају новац су – у власништву странаца. Највећи део колача одлази у иностранство. Да ли је овако штетан однос део договора о подели колача из криминалног посла како би се добило ћутање страних служби и медија?

Проблем токсичног капитала у грађевинарству се не може решити  преко ноћи. То је изузетно опасан пројекат који подразумева огроман ризик по живот оних који преузму решавање овог друштвеног проблема. Ако некоме угрозите милијарде еура, од њега не треба очекивати перформанс и протестне шетње, већ новац инвестиран у професионалне војнике, атентате, отмице и бомбе у аутомобилима и у становима.

Најпре, нема квалитетног решења за Србију док се не захвати много шири простор, а то је Балкан, а најбоље централна и југоисточна Европа са Малом Азијом.

У тај посао се не може ући без заштите државе, јер државу нико није победио. Ту најпре подразумевам заштиту и ангажовање домаћих обавештајних служби и полиције. Грађани Србије, мада плаћају, тренутно немају ни државу, ни полицију ни службе. Не може се причати о одузимању имовине од „криминалаца са белим оковратницима“ (неминовно ако хоћемо да посао обавимо како треба) без реформе безбедносних служби, полиције и правосуђа. Стога, дубока и квалитетна реформа безбедносних служби, спроведена од стране родољуба и професионалаца, који још постоје (а они не долази из библиотека и јалових катедри, већ из сурове праксе), предуслов је успешног обрачуна са токсичним капиталом у грађевинарству и сређивању хаоса у управљању простором. До тада морамо тражити решења која подразумевају смањење и контролу штете.