Глобална култура издише, нема смисла да и ми потонемо с` њом

 Потребан нам је културни одговор. У данашњим околностима то је практично нови фронт. Узалуд богатство, оружје, злато, благо, аутомобили, (старлете), моћ ако изгубимо сами себе. Себе код другог наћи нећемо, нити ће нам други помоћи да постанемо своји. То морамо урадити сами. Немамо избора, окупатор нас је својим поступцима натерао на то. Свестан сам да скоро свакодневно отварају нове фронтове, падају гранате, ракете, људи гину. Када топови певају, музе ћуте!. Међутим, роман На Дрини ћуприја настао је у Београду током Другог светског рата (завршен 1944). Дакле, разлога за оправдање нема.

Окупирани смо у свим областима, па и у култури. Прва врата нашег дома, која су нападнута, била је управо култура: музика, филм, књижевност, сликарство, вајарство, архитектура. Последица тога је покидана веза између државе и држављанина, недостатак осећаја припадности заједници, велики број преумљених, итд. 

Окупирани смо у свим областима, па и у култури. Прва врата нашег дома, која су нападнута, била је управо култура: музика, филм, књижевност, сликарство, вајарство, архитектура. Последица тога је покидана веза између државе и држављанина, недостатак осећаја припадности заједници, велики број преумљених, итд. Скоро целокупан простор је преузела нова „инстант“ култура. Како је у себи имала као градивни елемент економију, веома једноставно је уместо лепог као императив поставила добро, а потом употребљиво; а употребљиво је само оно за чим тржиште искаже своје интересовање. Како је управо Колективни Запад управљао тржиштем, једноставно је себе поставио као главног арбитра у култури, мада је управо у култури био јако хендикепиран. Након тога било је веома лако избацити све шта је у култури обитавало хиљадама година: човек, Бог, вредности, потрага за одговорима, лепо, добро, итд. Ко хоће да буде признат од арбитра, мора користити језик који арбитар разуме!

Нови фронт морамо отворити опрезно и мудро. Не смемо дозволити да он буде проста и вулгарна инструментализација културе у војне и политичке сврхе. Како не треба чинити, знамо, јер то управо гледамо: постојећа „инстант“ култура је војник политике! „Инстант“ култура је постала оружје којим се, пред напад, непријатељ слаби, током рата разара јединство и смисао борбе, а након рата најдубље руши суштина бића. Ми смо преживели прве две фазе и живимо трећу. Гледамо како нам корупција, негативна селекција, турбо култура, вулгарне замене за традицију разарају дом боље него бомбе и ракете: све мање људи види Србију као своју домовину и губи разлог да је брани, што је за непријатеља најважније. Деловањем кроз културу непријатељ, не само да смањује своје жртве и трошкове, већ нам наноси озбиљну штету, и то без и једног уложеног цента, само промишљено вођеном културном политиком.

Више од четири деценије практично смо живели „инстант“ културу која је сада на озбиљном заласку. Начин како пропада прети да поништи све добре стране које је имала и сав допринос који је дала; добро време рађа лоше људе који стварају време кризе. Таква судбина је задесила и њу: копни и претвара се у отровну материју која разара све шта дотакне. Да би задржала пажњу и позорност публике на себе, улагује се посматрачу тражећи од њега да, у контакту са њом, уложи што мање енергије.

Покоравање уместо размене. „Инстант“ култура не позива на размену, дијалог, развој свих који учествују у интеракцији, већ искључиво на покоравање. Такву процедуру одржавају арбитри, људи са озбиљним комплексом инфериорности.

Да погледамо неколико главних карактеристика Инстант културе:

Копирање уместо стварања. Стварање је циљ, али данас пут до стварања је разрован и премрежен замкама: од породице, заједнице, државе, школе, медија, јавног говора. Стваралаштво се не поставља као императив деловања, јер стварати значи преузети одговорност за своја дела, суочити се са собом, унапређивати себе, развијати дијалог, тражити и поправљати слаба места, итд. А то је све супротно стању анестезије у коме се држи грађанин Србије. Данас, на сваком кораку се слави копирање, а људи којима је преписивање највиши домет, стављају се на места где се одлучује. Тако је обезбеђена добра основа за наставак самоуништења.

Покоравање уместо размене. „Инстант“ култура не позива на размену, дијалог, развој свих који учествују у интеракцији, већ искључиво на покоравање. Такву процедуру одржавају арбитри, људи са озбиљним комплексом инфериорности.

Линија мањег отпора се славиуместо да се прогони. Без жртве нема постигнућа. Без напорног и промишљеног тренинга нема одличног резултата. Труд и рад су неопходни и за ствараоца, али и за посматрача. Од породице, преко школе до државних институција слави се управо супротно - линија мањег отпора. Постигнуће „на фору“ је могуће само у токсичним срединама. Такав процес води друштво ка самоуништењу.

Човек није у средишту пажње. Култура треба да корача испред науке: посматра, уочава, тражи репере, поставља питања, одговара, јер има много мање ограничења него наука. Култура и наука нису два различита света, већ део артикулисане активности заједнице. Питања и одговори које даје култура треба најпре да помогну човеку, и то већини чланова заједнице, никако малој групи.

Терор мањине над већином. Претерана заштита културе мањине постала је алат терора над већином. То је вештачки процес и има малициозну позадину.

Окупациона култура се намеће из једног центра. Не постоји простор ни за локалну верзију те културе, већ само принудна конзумација. „Инстант“ култура нити се прилагођава локалној традицији, нити даје простор локалном становништву.

Пропаганда, а не истраживање. „Инстант“ култура је у служби политике и економије. Само насилним методама се одржава тишина те очигледне чињенице.

Производи се у једном центру (а не у локалним срединама). Окупациона култура се намеће из једног центра. Не постоји простор ни за локалну верзију те културе, већ само принудна конзумација. „Инстант“ култура нити се прилагођава локалној традицији, нити даје простор локалном становништву.

Нема конкуренције. Позитивно такмичење је у сржи сваког квалитета. Ако нема конкуренције, нема стимуланса за аутора нити помоћи посматрачу. Конкуренција смета окупационим трупама.

Фаворизује се штос, а не вештина. Уметност је надградња занатске вештине. Тако је било вековима и таква су очекивања већине људи. Вештина цртања, вајања, архитектуре, писане речи тражи своје место у савременој култури. Али, то захтева много рада, вежбања, одрицања, а потом слободе, храбрости, спремности да се преузме одговорност, итд, што не одговара колонијалној управи.

Отпадом се данас прекривају места где се очекује да израсте нешто ново и здраво. По повлачењу окупационе културе, очекивано је да се уместо ње развије култура која се наслања на традицију и оно шта је било пре него што је „инстант“ култура пала на ово тло.

Емоције, које се изазивају код посматрача, супротне су емоцијама које су друштву потребне: Емоције које „инстант“ култура изазива код посматрача су негативна критика (изазива незадовољство), исмевање (изазива сумњичавост), непријатељство (агресију), бес (напад ради наношења бола), игнорисање (неосетљивост за друге), превару (прикривање), срам (осећај кривице). Емоције које су друштву потребне су: поштовање (изазива самосталност), прихватање (изазива стрпљење), подршка (изазива самопоуздање), искреност (поштење), поверење (сигурност), љубав (давање), слобода избора (одговорност), итд.

Главне технике сузбијања локалног одговора у култури су следеће:

Отпад се намеће као стандард. Отпадом се данас прекривају места где се очекује да израсте нешто ново и здраво. По повлачењу окупационе културе, очекивано је да се уместо ње развије култура која се наслања на традицију и оно шта је било пре него што је „инстант“ култура пала на ово тло. Да би се спречио такав процес, плодоносна места се покривају отпадом. Тако се производе квази традиионалне мелодије, песме а извођачи корак по корак улазе у простор понашања које је одбојно за публику.

Шŷмом (звуком) се покрива квалитет. Сваки квалитет који не одговара окупационом цензору се или затире, прекрива отпадом или покрива шумом. Техника је једноставна: гради се извор сличан ономе који је опасан за окупатора и он производи сличан сигнал. Уз помоћ медија непожељни извор се гура у мрак од јавности и питање је времена када ће тај мрак појести извор, симболично или буквално. Режимски аутори скоро да понављају речи, форму дела, понашање аутора, тако да неинформисан грађанин, презаузет опстанком и страховима, не може да уочи подвалу. Наравно, овакви сурогат- аутори веома брзо постају политички гласноговорници.

Треба нам наша култура због нас самих, а не да бисмо некога надиграли или некоме наметнули свој модел. Наша култура је огледало нас самих, наших достигнућа и промашаја. Култура је најбоља одбрана од сатанизације коју стално спроводе против нас, са мање или више интензитета. 

Изгладњивање. Ако не производиш културу у складу са нормативима, прво ће те посећи верификатори - критичари, а ако њих преживиш, исећи ће те тржиште. Култура на тржишту? Па, и аутор мора да једе, облачи се, има кров над главом. Ако не може да прода свој производ (дело је постало производ), он нема начин да остане у животу. Уколико почне да се бави другим послом, његово дело у култури нема више потребан квалитет, јер резултат тражи потпуну посвећеност.

Треба нам наша култура због нас самих, а не да бисмо некога надиграли или некоме наметнули свој модел. Наша култура је огледало нас самих, наших достигнућа и промашаја. Култура је најбоља одбрана од сатанизације коју стално спроводе против нас, са мање или више интензитета. Наша култура не сме да подразумева забрану других мишљења и култура. Конкуренција ће нам дати меру нашег квалитета, подстицај, подстрек, и опомену. Све су ово пожељни корективни алати за друштво које хоће да опстане. Коректно такмичење унутар нашег простора мора постојати. Ми никога не можемо надмашити у лошем, стога нам остаје да унутар нашег друштва створимо здраве услове за рад и деловање.

„Инстант“ култура је у сукобу са нашом традицијом која прави много проблема окупатору. Наш задатак је да најпре решимо питање културног одговора унутар нашег културног круга, а потом унутар словенског простора у коме цивилизацијски гравитирамо. Словенски народи имају огроман потенцијал и корисно је да се удруже. Немамо ваздуха, јер нас притиска култура која се гаси. Она је дала свој допринос и, док пада, изгледа да ће већину доброг шта је учинила да побрише. Како се “инстант“ култура ближи свом крају, притисак да престанемо да будемо оно шта јесмо, постаје неиздржив. Нема смисла бежати. Ма колико бежали одавде, не можемо побећи од себе. Имајмо поштовање према култури, али тражимо себе.

Ово је позив да почнемо да стварамо у свим областима културе, у свим областима друштва. Морамо бити отворени за све шта може да нас оплемени. Нема одузимања у култури, већ само додавање! Немогуће је да извадимо из себе део који смо добили од севдалинке, македонских игара, културе руских досељеника или културе Рома. Без тога од нас би остала дебела, токсична, мрачна рупа која једе и гута све живо око себе! Надам се да сам добро нацртао фото-робота?

И најважније, кренимо у сусрет темама које су деценијама гуране под тепих у Србији –нашем идентитету, како га обновити, усагласити са савременим добом а да не изгуби себе, наћи начин у савременом добу да ради у нашу корист, и учинити од њега магнет који ће зрачити и привлачити не само у Србији, већ на Балкану и Европи. Имамо основу, имамо људе, потребно је да разјуримо чизме и копита која деценијама газе овај цветњак!

Вратимо се себи и градимо себе, а то можемо само напорним радом у култури. Рашчистимо рушевине у којима се налази наша култура и почнимо да стварамо. Не дозволимо да и нас побеђују радничким панталонама, гумом за жвакање и једноставном музиком! Ако нећеш да се осрамотиш, кроз Босну не певај, кроз Србију не играј, а кроз Македонију ни једно ни друго! Да би имали по чему да нас препознају у свету, радимо и стварајмо. Потребни су нам људи синтезе и стваралаштва. Знање се прима акције ради, а не гомиле информација ради. Намештеници, који тренутно воде скоро све ресоре у Србији, највише су само колекција информација, људи неспособни за синтезу и такви су главна препрека ка бољитку нашег друштва.

Запустили смо своју кућу на планини коју су наши преци саградили за нас. То је једна од најскупљих грађевина у историји: толико костију је положено да бисмо имали где да стојимо и толико душа је страдало да бисмо имали по чему да будемо препознати. То морамо поштовати и морамо очувати. Традиција није обожавање пепела, већ очување ватре, рекао је Густав Малер. Наше мисли и наше акције и даље зависе само од нас самих.

Шта нам вања учинити: претресимо кадрове у Министарству културе, проверимо шта раде (а не шта причају) управници културних инститиција, смањимо овлашћења директора, доведимо родољубиве и стручне кадрове од републичких до локалних институција. И најважније, кренимо у сусрет темама које су деценијама гуране под тепих у Србији –нашем идентитету, како га обновити, усагласити са савременим добом а да не изгуби себе, наћи начин у савременом добу да ради у нашу корист, и учинити од њега магнет који ће зрачити и привлачити не само у Србији, већ на Балкану и Европи. Имамо основу, имамо људе, потребно је да разјуримо чизме и копита која деценијама газе овај цветњак!

* Молим да посматрате овај текст као позив за почетак разговора о овој теми.