Teča kumove ujne

Iz kola međunarodnih činovnika, koji sa banano-republičkim stavom gledaju na državu Srbiju i njene lidere, te im se na isti način i obraćaju, izdvaja se nekoliko zaista interesantnih persona.

Kolo vodi Jelko Kacin, državljanin Republike Slovenije, član Evropskog parlamenta, i konačno izvestilac tog tela za Srbiju. U prevodu na narodni jezik, bivši sudržavljanin obaveštava ostale parlamentarce EU o tome koliko smo loši, bar kroz njegove naočare. Ako se ima u vidu da je za potrebe obaveštavanja Parlamenta EU određen čovek, koji zbog ranijeg državno-pravnog statusa svoje države, može imati izvesnu pristrasnost (negativnu) u pristupu problematici našeg priključenja EU, jasno je da je Kacin upravo zbog toga i biran na tu funkciju.

Sa druge strane, Republika Hrvatska je za svog izvestioca, dobila političara i člana parlamenta iz Austrije, svog dugogodišnjeg saveznika u potrebi da osigura pravoslavljem neopterećeno i „neovisno“ područje. Dakle, izvestilac EP za Hrvatsku se zove Hans Svoboda, i dotični socijalista čini sve što može da povaratak par hiljada staraca na područje severne Dalmacije prikaže kao pun doprinos mlade demokracije tekovinama EU. No o tome drugom prilikom, što bi rekli naši: sa ovima ćemo se još ćerati.

Pomenuti Kacin je uspeo na čudan način da se posvađa čak i sa Sonjom Liht, pa me baš zanima čime je naljutio njenu, srpskim mukama, napaćenu dušu. Tek, slovenački liberal, po osnovnom obrazovanju vojni diplomac, ipak nije najgore i najopasnije što nam se dogodilo, odnosno nije ličnost koja može previše da nas ugrozi, što mu je verovatno namera.

Predmet pamfletističko-amaterske obrade u ovom tekstu jesu lik i delo (što će biti dosta teško) izvesnog Tomasa Kantrimena (Thomas Countryman), čoveka čija zvanična titula glasi: zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD zadužen za Evropske i Euroazijske poslove ( Deputy Assistant Secretary for European and Eurasian Affairs)[1].

Da čitalac ne shvati pogrešno, ne podsmevam se gospodinovoj tituli i radnom mestu, iako je, priznaćete, dosta rogobatna, već se grohotom smejem našim kuvačima kafe i donosiocima slatkog od višanja, koji dozvoljavaju da ovakvi likovi daju političke ocene, zbog kojih bi svaka pristojna država trajno uskratila gostoprimstvo dotičnom ocenjivaču.

Takođe, razlog ovog članka nisu ni mnogobrojne izjave u kojima Kantrimen na frivolan i diletantski način komentariše pitanja od prvorazrednog nacionalnog interesa Srbije, i Srba preko Drine, bez ikakvhi posledica[2]. Nešto se novi Tadićev miljenik Borko Stefanović busao u prsa i blago prozvao Kantrimena, vezano za CEFTA sporazum, ali džaba. Ovaj činovnik Hilari Klinton će i dalje lupetati, sve nepristojno navijajući da Dečani, konačno, postanu deo nepostojeće kosovske kulturne baštine.

Neki će reći, pa dobro, sad preteruješ, čovek je diplomata, i to karijerni, on zastupa interese svoje zemlje najbolje kako ume. Šta si se tu navrzo na jednog činovnika kojim povremeno lupi koji šamar našem političkom ćumezu?

E u tome je problem. Tomas Kantrimen nije karijerni diplomata. Tomas Kantrimen nije samo zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD. Dakle, on nije teča kumove ujne. Gospodin je glavom i bradom vrhunski obaveštajac, i visoko kotiran u obaveštajnoj zajednici SAD.

Da sam u pravu, govore zvanični podaci sa citiranog sajta gde se decidirano navodi da je „od 1997. do 1998. godine gospodin Kantrimen služio kao direktor za bliskoistočne i južnoazijske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost“[3].

Tu smo, čitaoče.

Savet za nacionalnu bezbednost (eng: National Security Council) jeste glavno obaveštajno-političko savetodavno telo SAD, i deluje unutar Izvršnog ureda predsednika SAD. Navedeno znači da je uloga Tomasa Kantrimena u obaveštajnom aparatu bila i ostala verovatno dovoljno značajna i zapažena, da je on političkom odlukom, a iz praktičnih razloga (govori srpski, grčki, arapski, italijanski i nemački jezik, odnosno vrlo dobro poznaje prilike, običaje i političke elite na Balkanu) preveden u red diplomata.

Takođe, to znači da smo (i dalje) predmet pažljive obrade od strane onih koji su pre koji mesec strategijski konferencionisali po Beogradu, i ne samo obrade, već se aministracija Baraka (Huseina) Obame rešila da po oprobanom receptu, na Balkan pošalje konjicu, odnosno iskusne obaveštajce, sa diplomatskim manirima za večerom i nediplomatskim izjavama ujutru (setite se „verifikatora“ Vilijema Vokera).

Neće SAD ponovo da upada u „nepriliku“ pa da im Srbi hapse šefa CIA za Balkan, kao onda 2002. godine kada je uhapšen DŽon Dejvid Nejbor, već sada daju politička ovlašćenja prekaljenim špijunima, koji ovoga puta rade javno i kroz medije plasiraju ono što se ranije šifrovano dostavljalo i krilo.

Za Tomasa takođe piše da je karijeru počeo u Ambasadi SAD u Beogradu, davne 1982, pa me živo zanima u kojem to odeljenju ambasade. Sva je prilika da je radio u odeljenju za mirno rešavanje radnih sporova u okviru ambasade, čim je kasnije avanzovao u Savet za nacionalnu bezbednost. Šalu na stranu, imajući u vidu da je negde 1993–1994. bio zaposlen u Kancelariji za borbu protiv terorizma Stejt departmenta (State Department's Office of Counter-Terrorism) a da je borba protiv terorizma izvorna nadležnost FBI, pretpostavljam da je 1982. mladi Tomas radio kao pravni ataše ambasade (predstavnici FBI u ambasadi nose titulu: pravni ataše).

Ali ne ljutim se ja na Kantrimena što nas toliko proziva i tera da priznamo terorističko-kokainsku tvorevinu. Ne pišem ovo da bilo koga uvredim ili ožalostim. Ja samo koristim podatke koje su njegovi poslodavci objavili o njemu i njegovom prethodnom angažmanu, ili što bi  obaveštajci rekli koristim OSINT (Open source inteligence / obaveštajni rad zasnovan na korišćenju tzv. otvorenih izvora kao što su internet, javne publikacije i sl.) da bih ovom narodu objasnio ko mu i zašto soli pamet.

U svakom slučaju, gospodin Tomas bi trebalo da zahvali višnjem Bogu što je u nadležnost dobio Balkan i Srbiju umesto recimo Avganistana, jer ovde na Balkanu – ne računajući Grčku – kao što je poznato, za državljane SAD nema opasnosti.